Slučaj dečaka Džona je '60-ih godina šokirao Ameriku: Sudbina "čudno skrojenih" tela i kako lekari odlučuju pol beba?

Istraživanja pokazuju da broj interseksualnih novorođenčadi približno odgovara odnosu "jedna na hiljadu i po beba". Kako bi medicina trebalo da postupa prema ljudima sa "neodređenim genitalijama"?

Tri decenije kasnije, profesori Kit Zigmundson i Milton Dajamond, koji su na slučaj "Džon/Džoan" gledali kao na primer uspešne promene pola, pozivajući se na stanovišta da su jedinke pri rođenju "psihoseksualno neutralne", kao i da zdrav psihoseksualni razvoj zavisi od izgleda genitalija - doživeli su pravo iznenađenje. U želji da intervjuišu Džoan, profesori saznaju da je ona do svoje četrnaeste godine života, shvatila da se ne oseća dobro u telu žene. Tome su prethodile godine depresije, aktivno odupiranje tretmanima koji su joj bili namenjeni, tajno bacanje estrogena koji su joj bili prepisani.

"Prvi put sve je imalo smisla. Shvatila sam ko sam i ko sam bila"

Nakon unutrašnjih borbi i bola, koje su obeležile njeno detinjstvo - Džoana je u četrnaestoj godini svog života odlučila da sa svojim ocem podeli kako se oseća oduvek, a potom je i po prvi put čula istinu o sebi. Kako u intervjuu za profesore Miltona i Zigmundsona kaže: "Odjednom se sve sklopilo. Prvi put sve je imalo smisla. Shvatila sam ko sam i ko sam bila."

U istoj godini života, Džoani je na njen zahtev urađena mastektomija, a u narednih nekoliko godina i više plastičnih operacija koje su za cilj imale da njegove genitalije postanu muževnije. U svojoj tridesetoj godini, Džon je ponovo bio muškarac, u braku sa ženom čiju je decu prihvatio, a profesori Milton i Zigmundson, shvativši da seksualna priroda možda nije beskrajno fleksibilna, preispituju do tada aktuelna stanovišta "psihološke neutralnosti" pri rođenju deteta.

Učestalnost interseksualnosti i šta lekari rade sa "čudno skrojenim" telima?

Premda su slučajevi nalik ovom o kom je u prethodnim redovima bilo reči - veoma retki, navode nas da se zapitamo: Koliko je pojava interseksualnosti zapravo česta? Odgovor na ovo pitanje, naravno zavisi od toga, kako se sam pojam interseksualnosti definiše.

Najrasprostranjenije jeste stanovište koje izraz interseksualnosti poistovećuje sa sintagmom "neodređene genitalije". Dete, dakle, može biti rođeno sa primarnim polnim karakteristikama oba pola. Međutim, iako najprihvaćeniji kada je u pitanju definisanje interseksualnosti, autorka Elis Dreger smatra, važno je naglasiti da pojam "neodređenih genitalija" ipak ne može dati odgovor na pitanje o učestalosti interseksualnosti. Na primer, koliko mali treba da bude bebin penis da bi se smatrao "neodređenim"?

Zbog toga, mnogo je logičnije postaviti pitanje: Koliko često se lekari nađu u nedoumici koji pol da odrede novorođenčetu? Istraživanja poznatog psihologa i seksologa, Džona Manija, pokazuju da je ta brojka približna jednom na hiljadu i po novorođene dece. Naravno, ove brojke mogu drastično skočiti ukoliko se u obzir uzmu sva ona deca rođena sa genitalijama koje neki lekari smatraju "kozmetički" neprihvatljivim (čak i oko 1 : 500) - čemu svedoče istraživanja autorke Deniz Grejd iz departmana za nauku "Njujork Tajmsa". Kako ona prenosi, mnoga tehnički neiterseksualna deca, rađaju se sa neobično velikim klitorisima, ili sa druge strane - penisima kojima otvor za mokraću nije na vrhu.

Široko rasprostranjena rešenja lekara koji su početkom dvadesetog veka izučavali interseksualnost, ležala su, pre svega u ideji da socijalni nered koji bi izazvalo prihvatanje "hermafrodita" - mora biti sprečen. Iako varira od države do države, isti princip vladajućih protokola tretmana, koje Džon Mani kritikuje, zadržao se sve do danas.

U slučaju rođenja interseksualnog deteta, tim specijalista je u obavezi da u roku od 48 sati donese odluku o njegovom polu, kategorišući ga u jedan od dva prihvaćena tabora - muški ili ženski. U dogovoru sa roditeljima, koji se moraju opredeliti, lekari zatim vrše operacije prilagođavanja, koje mogu biti urađenje po rođenju, a mogu i nakon navršene sedme godine.

Međutim, pitanje koje se postavlja jeste da li su polni organi sami po sebi dovoljni kao osnov rodnog i šireg identiteta? Takođe, ko i kada ima pravo da donese ovoliko kompleksnu odluku? I na kraju, da li se na moć roditelja koji imaju pravo da odlučuju o telima svoje maloletne dece, može gledati kao na zloupotrebu?

"Pravi" način da se bude muško i "pravi" način da se bude žensko

Vladajući protokoli tretmana, dokazivo su seksistički zbog asimetričnog odnosa prema ženskosti i muškosti, kažu lekari Džastin Šober i Kristofer Vudhauz. Njihova istraživanja pokazuju da deluje kao da se lekari više trude da očuvaju reproduktivni potencijal beba rođenih sa jajnicima, nego onih rođenih sa testisima - a sve pod objašnjenjem da se funkcionalna vagina može napraviti svakome, dok je funkcionalni penis neuporedivo teži cilj.

Osim toga, kritičari vladajućih tretmana interseksualnosti, tvrde da su ti tretmani neodvojivi od heteroseksualne matrice, koja ne dopušta druge seksualnosti i seksualne prakse. Zbog ovoga, ne čudi što interseksualci, feministkinje ili pripadnici seksualnih manjina često prigovaraju pretpostavkama koje podrazumevaju "pravi" način da se bude muško ili žensko, te da novorođenčad koja dovode u pitanje te dve kategorije, treba rekonstruisati.

Pomenuti lekari Džastin Šober i Kristofer Vudhauz, specijalizovani za pitanja intersekusalnosti, kažu da roditelji dobro savetovani o dijagnozi, pokazivali brižan stav, ali ne i anksioznost. Svojoj deci, oni su otvoreno ukazivali na problem i podsticali ih na normalnost u ponašanju. Ovi lekari, sigurni su da ključ dobrog prilagođavanja sredini, zapravo leži u stavu i otvorenosti roditelja. Pozivajući se na perspektivu da interseksualnost često nije bolest, već samo neuspeh uklapanja u do sada prihvaćenu polnu dihotomiju - Šober i Vudhauz tvrde da "neodređene genitalije" u velikom broju slučajeva ne ugrožavaju pacijentov život, već pacijentovu kulturu.

Kliničari koji se bave interseksualnošću, često mogu biti zaokupljeni strogom definicijom genitalne normalnosti više od samih interseksualaca, njihove porodice, prijatelja ili ljubavnika. To, na primer, pokazuje i slučaj "Džon/Džoan". Kako je u intervjuu za profesore Miltona i Zigmundsona ispričao, Džon se seća da je u zabavištu i osnovnoj školi mislio da lekare mnogo više brine izgled Džoaninih genitalija nego samu Džoan. "Ostavite me na miru i biće mi dobro. Ne znam zbog čega vas toliko muče moje genitalije" - seća se Džon da je tako razmišljao.

Martin Malin, profesor seksologije, kaže da se tokom svojih istraživanja interseksualnosti mahom susretao sa osobama, kojima proces prilagođavanja nije urađen zbog zdravstvenih problema, već pod pretpostavkom da bi "mikropenis" ili "klitoralna hipertrofija" - ukoliko operacija nije urađena, mogli dovesti do ozbiljnih psihičkih posledica. Takođe, Malin tvrdi da istraživanja pokazuju da veliki broj ljudi kojima su urađene operacije, najčešće ni ne dobije ikakvo objašnjenje, kao i da se njihovi roditelji slabo ili skoro uopšte ne savetuju kada je u pitanju njihovo interseksualno dete. Prilikom izjašnjavanja za potrebe Malinovih istraživanja, većina ispitanika rekla je da su sigurni da bi radije imali "abnormalne genitalije", nego one "osakaćene", kakve su im operacijom date. Oni su bili besni, jer su bili lagani, bili su kivni na profesionalce.

Da li je praksa "obmanjivanja" neetička?

Iako ne postoje istraživanja koja bi precizno pokazala koliko je veliki procenat "obmanjenih" pacijenata interseksualaca, verovanje da je "istina toliko strašna" da bi pacijent sa njom mogao da izađe na kraj - ipak je rasprostranjeno među kliničarima koji se bave interseksualnošću. Međutim, da li će prikrivanje činjenica i realnog stanja stvari, sprečiti pacijenta i porodicu da o tome kasnije razmišljaju? Dajan Kemp, žena rođena sa simptomom androgene neosetljivosti, kaže da je tajnost kao metod izlaženja na kraj sa uznemiravajućim informacijama, primitivan, ponižavajući i često neefikasan.

Danas postoji sve veća zajednica odraslih, javno deklarisanih interseksualaca koji se pitaju da li bi ikome trebalo biti ugroženo fizičko i psihičko zdravlje ili sposobnost seksualnog uživanja, bez ličnog pristanka (samo zbog toga što ima penis, vaginu ili klitoris koji odstupaju od standarda). Čak i kada postoji statistika koja ukazuje na "delotvornost" određenih postupaka, ne možemo isključiti mogućnost da oni u nekom periodu neće biti delotvorni. Da li takav rizik treba preuzeti u ime druge osobe?

Jedna od dobrih metoda da bismo se upoznali sa praksama koje okružuju interseksualnost, tvrde savremeni etičari, poput Džordža Enesa, direktora centra za Zdravlje, etiku i ljudska prava pri Univerzitetu Boston - jeste metod narativne etike. Osim toga što autobiografije interseksualnih osoba, koje su danas sve dostupnije, postavljaju ozbiljna pitanja o preovlađujućim protokolima tretmana, narativna etika sugeriše nam i da koristimo maštu dok prolazimo kroz priče interseksualaca i mogućnost da se zapitamo: Koji bismo tretman želeli da nam bude pružen da smo i sami rođeni kao interseksualni?

Pažnja lekara, medija i humanista iz različitih oblasti, kada su u pitanju problemi vladajućih kliničkih protokola, u odnosu na prošli vek, danas je drastično podignuta. Profesori Dajamond i Zigmundson, predložili su nove smernice za tretman lica sa "neodređenim genitalijama". Ove smernice podrazumevaju dva ključna principa: Na interseksualne osobe, ne smeju se primenjivati drugačiji etički standardi, samo zbog toga što su interseksualni, kao i da u obzir moraju biti uzeta iskustva i saveti odraslih interseksualaca.