Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Izvrtanje istine: Kada i kako naučimo da lažemo?

Možda je iskrenost najbolja,ali obmana i neiskrenost deo su ljudske prirode.

 Izvor: Foto: Instagram/natgeo

Ceo tekst Zašto lažemo možete da pročitate u NG Srbija iz juna 2017. godine

U JESEN 1989. GODINE UNIVERZITET PRINSTON PRIMIO JE NA PRVU GODINU MLADIĆA PO IMENU ALEKSI SANTANA, ČIJA JE ŽIVOTNA PRIČA ZA PRIJEMNU KOMISIJU BILA IZUZETNO ZANIMLJIVA.

Jedva da je imao ikakvo formalno obrazovanje. Mladost je proveo gotovo sasvim sam, živeći na otvorenom u Juti, gde je čuvao stoku, uzgajao ovce i čitao filozofiju. Trčeći u pustinji Mohave, sam je sebe istrenirao da bude trkač na duge staze.

Santana je u kampusu ubrzo postao zvezda. I akademska postignuća bila su mu dobra, dobijao je izvrsne ocene na gotovo svakom ispitu. Uzdržano ponašanje i neobična prošlost obavili su ga tajanstvenom privlačnošću. Kad ga je cimer upitao kako to da mu je krevet uvek savršeno uredan, Santana je odgovorio da spava na podu. Izgledalo je potpuno logično da neko ko je većinu života proveo tako što je spavao na otvorenom nema sklonosti prema krevetu.

Zašto lažemo:7 načina da prepoznate lažljivca

Samo što je Santanina priča bila laž. Oko 18 meseci nakon što se upisao, neka žena ga je prepoznala kao osobu koju je pre šest godina znala kao Džeju Hantsmana u srednjoj školi Palo Alto u Kaliforniji. Ali čak ni to nije bilo njegovo pravo ime. Naposletku, službenici na Prinstonu saznali su da je on zapravo Džejms Hog, 31-godišnjak koji je služio zatvorsku kaznu u Juti zbog posedovanja ukradenog alata i delova bicikla. S Prinstona je odveden u lisicama.

U godinama koje su usledile, Hog je nekoliko puta hapšen zbog krađe. U novembru, kad je uhapšen zbog krađe u Aspenu, u Koloradu, pokušao je da se predstavi kao da je neko drugi.

ISTORIJA LJUDSKOG RODA prošarana je veštim i iskusnim lažljivcima poput Hoga. Mnogi od njih su kriminalci koji pričaju laži i pletu obmane kako bi stekli nezaslužen dobitak – kao što je to godinama činio finansijer Berni Medof, varajući ulagače za milijarde dolara sve dok se njegova Poncijeva, lančana, šema nije urušila. Neki od njih su političari koji lažu da bi došli na vlast ili se na njoj održali, kao što je učinio Ričard Nikson, što je opštepoznato, kad je negirao bilo kakvu svoju ulogu u aferi Votergejt.

Ponekad ljudi lažu kako bi ulepšali sliku o sebi – što je motiv koji bi najbolje mogao da objasni dokazivo lažnu tvrdnju Donalda Trampa da je gomila na njegovoj inauguraciji bila veća nego na prvoj inauguraciji predsednika Baraka Obame. Ljudi lažu da prikriju loše ponašanje, kao što je učinio američki plivač Rajan Lokti tokom letnjih Olimpijskih igara 2016. godine kad je tvrdio da je opljačkan uz pretnju pištoljem na benzinskoj pumpi, a u stvari se sa svojim drugovima, pijan nakon zabave, suočio s naoružanim pripadnicima obezbeđenja pošto je oštetio imovinu. Pokazalo se da čak i akademska nauka – područje u kojem su većinom ljudi posvećeni potrazi za istinom – ima zbirku varalica, poput fizičara Jana Hendrika Šena, za čija se navodna otkrića u istraživanju molekularnih poluprovodnika dokazalo da su lažna.

Ti lažovi postali su poznati po tome koliko su njihove obmane bile nečuvene, drske ili štetne. Ali njihova prevara ne predstavlja zastranjivanje u onolikoj meri u kolikoj bismo mogli to da pomislimo. Laži koje prevaranti, varalice i razmetljivi političari izgovaraju jednostavno se smeštaju na vrh piramide neistina koje oduvek karakterišu ljudsko ponašanje.

Laganje je zapravo nešto čemu je većina nas vrlo vična. Lažemo s lakoćom, na veliko i malo, strance, saradnike, prijatelje i voljene. Naša sposobnost za neiskrenost jednako je deo našega bića kao i potreba da verujemo drugima, a zbog toga smo, što je ironično, vrlo loši u otkrivanju laži. Biti neiskren utkano je u samu našu suštinu toliko da bi bila istina reći kako je lagati ljudski.

Sveprisutnost laži prva je sistematski dokumentovala Bela Depolo , socijalni psiholog na Kalifornijskom univerzitetu Santa Barbara. Pre dve decenije Depolova i njene kolege zatražili su od 147 odraslih osoba da nedelju dana beleže svaki slučaj kad su nekoga pokušali da dovedu u zablu-du. Istraživači su otkrili da su ljudi lagali prosečno jednom ili dvaput dnevno. Većina tih neistina bila je bezazlena, usmerena da sakrije nečije slabosti ili da zaštiti osećanja drugih. Neke laži bile su izgovori – jedna osoba je tvrdila da nije iznela sme-će jer nije znala gde treba da ga ostavi. Ali druge laži – kao tvrdnja da je neko sin diplomate – imale su za cilj stvaranje lažne slike o sebi. Premda su te laži predstavljale manja zastranjivanja, potonje istraživanje, koje su na sličnom uzorku sproveli Depolova i njene kolege, pokazalo je da je većina ljudi u nekom trenutku izrekla jednu ili više „ozbiljnih laži” – da bi, na primer, od bračnog druga prikrili neveru ili su iznosili lažne tvrdnje u prijavi za koledž.

To što bi ljudska bića trebalo uopšteno da imaju talenat za varanje jedno drugog ne bi trebalo da nas iznenađuje. Istraživači smatraju da se laganje kao ponašanje pojavilo ubrzo nakon nastanka jezika. Sposobnost upravljanja drugima bez upotrebe fizičke sile verovatno je stvaralo prednost u nadmetanju za resurse i seksualne partnere, slično razvoju strategija varanja u životinjskom svetu, poput kamuflaže. „Laganje se lako može uporediti s drugim načinima sticanja moći”, konstatuje Sisela Bok, gostujući profesor etike na Univerzitetu Harvard, jedan od najuglednijih stručnjaka za tu temu. „Mnogo je lakše lagati kako biste dobili nečiji novac ili bogatstvo nego lupiti ih po glavi i opljačkati banku.”

Pošto je laganje postalo priznato kao duboko uvrežena ljudska osobina, sociolozi istraživači i neuronaučnici nastoje da rasvetle prirodu i korene takvog ponašanja. Kako i kada naučimo da lažemo? Koji su psihološki i neurobiološki temelji neiskrenosti? Gde većina nas povlači crtu? Istraživači otkrivaju da smo skloni da verujemo nekim lažima i kad im se nedvosmisleno suprotstave jasni dokazi. To saznanje nagoveštava da su naša sklonost ka obmanjivanju drugih i podložnost obmani posebno važne u doba društvenih medija. Naša sposobnost kao društva da razlučimo istinu od laži ugrožena je kao nikada do sada.

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka