Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Bitka za vid: Kraj slepila možda više nije samo san

Zahvaljujući napretku medicine i sve raširenijem lečenju, kraj slepila možda više nije samo san.

  Izvor: Foto: Shutterstock

Luisova je obolela vrlo rano. Dok je još puzala, ne bi napuštala prostoriju ako je to značilo izlazak u neosvetljeni hodnik. Jednom se glavom zaletela u ogradu od bodljikave žice. Uprkos tome, uspešno je završila školu i fakultet, radila je za šankom tako što je znala tačan položaj svake flaše, caše i ručice za točenje, a posle, čak i nakon što joj je desno oko potpuno otkazalo, dvadeset godina je radila u knjižari i papirnici, upamtivši svaki odeljak i naučivši da razlikuje olovke po njihovom obliku i pakovanju. Nakon što je knjižara zatvorena, uglavnom je boravila kod kuće i odgaja svoje blizance, danas već tinejdžere.

U junu 2015. godine došla je u Oksfordsku bolnicu za oftalmologiju, legla na sto, primila anesteziju i deset sati kasnije probudila se s bioničkim okom. Tokom zahvata koji hirurg Robert Meklaren opisuje kao "bez sumnje najsloženiju operaciju koju sam ikada izveo", bolnički tim je među fine slojeve njene mrežnjače umetnuo mikročip veličine pegice, koji sadrži 1.600 sićušnih fotodioda. Meklarenovim kliničkim eksperimentom pokušava se ustanoviti može li taj čip, nazvan Alfa, da zameni odumrle fotoreceptore (štapiće i čepiće) u središtu njene mrežnjače tako što će svetlost pretvarati u impulse struje koje će postojeća nervna mreža prenositi do mozga.

Povezane vesti

Luisova mi je prošlog novembra rekla da, kad su ukljucili uređaj, "nisam mogla da verujem. Odjednom – o Bože – nešto se pojavilo." Ali šta? Električne signale s čipa njen mozak je protumačio ne kao predmete ili prizore, već kao bleskove i treperenje snažnog kontrasta. "Ne slika kao takva", kaže ona, "već neka vrsta svesti da postoji razlika."

Otad uči kako te impulse svetla da protumači kao vid. To uključuje i formalnu obuku u Meklarenovoj laboratoriji. "To je poput više matematike", kaže ona, smejući se. "Mrzim je." Ali isplati se.

Naučila je da prepoznaje jednu vrstu bleska kao osobu, drugu kao stablo. Sve je bolja i u razlikovanju kontrasta u omraženom zadatku koji naziva "testom 50 nijansi sive" (zapravo ih je samo sedam).

Na udaljenosti ispružene ruke može videti koliko je sati na velikom zidnom satu sa snažnim kontrastom. Nedelju dana pre nego što sam je posetio, prošetala je Oksfordom s članovima Meklarenovog tima i, prvi put nakon više godina, mogla je da raspozna prozore na zidu zgrade.

Rezultati su, međutim, skromni; skoro sve radnje – odevanje, kupanje, kretanje po kući, slanje dece u školu, hranjenje psa – Luisova i dalje obavlja uz pomoć dodira i sve slabijeg vida svog zdravog oka. Korišćenje bioničkog oka vrlo je zamorno. Obično je isključeno.

Kod ovih ranih prototipova takva su ograničenja očekivana, kaže Iberhart Crener, nemački očni hirurg koji je pre više od dvadeset godina počeo da razvija Alfu. "Namera nikad nije bila da se ostvari potpuni vid", kaže on, "već da se poveća pacijentova sposobnost prepoznavanja predmeta i kretanja." To su i postigli.

Luisova ponovo vidi svetla na svojoj božićnoj jelci. Crener opisuje pacijenta koji opet može pročitati svoje ime; jednog drugog koji opet vidi svoju kuhinjsku sudoperu; pa jednog koji je prvi put ugledao lice svoje verenice "i video da se smeje". Skoro polovina od 29 pacijenata kojima je ugrađena slična, prethodna verzija implantata izjavilo je da im je zaista korisna, kaže on. I Luisova svoj smatra korisnim i zahvalna je zbog toga. Čak i ako ne bude poboljšanja, kaže ona, slika koju joj daje čip, a koju je često teško dešifrovati, čudo je svoje vrste: svetlo je zamenilo tamu. Budući da cenjeno levo oko neizbežno otkazati, ona očekuje da će joj ovo bioničko oko, ili možda njegov naslednik, omogućiti da i dalje obavlja ono što može sada.

A drago joj je i što učestvuje u ovom ludom eksperimentu. "Motivacija su mi moja deca", kaže. Oboje sada sasvim dobro vide, ali postoji povećani rizik od retinitis pigmentose jer je ta bolest nasledna. "Sve što ja činim sada moglo bi koristiti ljudima u budućnosti."

Meklaren kaže da kroz projekat implantata saznajemo mnogo toga važnog. Za početak, ogroman je korak to što se pokazalo da fotodiode mogu zameniti prirodne fotoreceptore: u precizan uređaj kao što je oko ubacili smo točkić koji funkcioniše, makar i nesavršeno. Ti uređaji ujedno pokazuju da pacijenti mogu naučiti da tumače vizuelne nadražaje. Osim toga, kaže Meklaren, implantati pokazuju da "potencijal za vid postoji i nakon što fotoreceptori otkažu jer su ostali nervi još netaknuti. Nisam verovao da će se to ikada desiti."

Meklaren kaže da to što smo naučili vec ima za posledicu napredak na druga dva inovativna područja: genetičkoj terapiji i matičnim ćelijama.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka