Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Medicina i Psihologija

Zbog čega ljudi postaju bombaši samoubice?

Autor Tamara Sorak
Autor Tamara Sorak

Mnogi stručnjaci su istraživali šta je to što ljude pretvara u bombaše „kamikaze“ i u čemu je razlika između organizatora terorističkih napada i njihovih izvršitelja.

 Izvor: Samoubilački prsluk izložen u Kraljevskom ratnom muzeju u Londonu Foto: Profimedia

Trinaestog novembra 2015, u večeri kada su u prestonici Francuske na nekoliko lokacija izvršeni sinhronizovani teroristički napadi, poginulo je 130-oro ljudi. Međutim, tom bilansu treba dodati još nekoliko smrtnih slučajeva: smrti četvorice bombaša samoubica Islamske države.

Deo ove horde koja je sejala smrt Parizom bio je, prema navodima stranih medija, i Salah Abdeslam, koji je trebalo da, sa svojim bratom Ibrahimom, bude među onima koji su poginuli raznevši se na javnom mestu i odnevši sa sobom još nekoliko života. Međutim, Abdeslam je preživeo to veče i trenutno je najtraženiji čovek u Evropi. Kako su proteklih dana pisali strani mediji, ovaj mladić je u poslednjem trenutku odlučio da odustane od plana da izvrši samoubistvo i vratio se u Brisel najverovatnije zato što se uplašio.

Šta je to što Salaha Abdeslama čini drugačijim od onih koji su se odvažili da skončaju na tako užasan način?

Postoji više tumačenja psihologije bombaša samoubica.

Strah od terorizma:Koji grad je najopasniji na svetu?

Kako je istakao australijski sociolog Rijaz Hasan, „izuzev jedne demografske karakteristike – činjenice da većinu bombaša samoubica čine mladi muškarci“, ličnost i religijska verovanja, suprotno uvreženom mišljenju, ne moraju biti presudan faktor za to hoće li neko postati bombaš samoubica. Antropolog Skot Atran se slaže i ističe da se teroristički napadi ne mogu sprečiti utvrđivanjem nekakvog profila teroriste.

„Oni se suštinski ne razlikuju od drugih“, kaže on i kaže da objašnjenje za džihadističke napade treba tražiti u razumevanju dinamike cele grupe, a ne u psihologiji pojedinca.

„Dinamika male grupe može podstaći pojedinca na užasno ponašanje iako je reč o sasvim običnoj osobi.“

Arijel Merari, penzionisani profesor Univerziteta u Tel Avivu, istraživao je ovo pitanje na grupi od petnaestorice palestinskih terorista koji su 2002. godine uhapšeni pre nego što su uspeli da izvedu samoubilačke napade. I sam Merari i njegove kolege bili su zapanjeni što su ovi ljudi uopšte pristali da razgovaraju s njim, a zahvaljujući tome nauka je došla do zanimljivih podataka. Između ostalog, 53 procenta ispitanika je, utvrdio je Merari, pokazalo neke od tipičnih simptoma depresije: melanholiju, manjak energije i veoma bi se lako rasplakali, dok je svega 24 odsto organizatora napada pokazalo ove karakteristike. Pored toga, 40 odsto ispitanih je bilo potencijalno suicidno – štaviše, jedan od njih je otvoreno pričao o tome da je presekao vene nakon što je njegov otac preminuo. Zanimljivo, nijedan od organizatora terorističkog napada nije pokazivao da ima suicidne misli.

Naučno istraživanje:Kako strah od terorizma utiče na čoveka

Rezultate ovog istraživanja Merari je objavio u listu „Terorizam i političko nasilje“, a oni su potvrdili stav Adama Lankforda, stručnjaka za krivično-pravni sistem, profesora Univerziteta u Alabami i autora „Ljudskih mašina za ubijanje“ i „Mita o mučeništvu“, u kom ističe svoj stav da teroristi samoubice nisu neustrašivi ratnici odani ideologiji, već depresivni i suicidni pojedinci.

Ipak, ne slažu se svi s ovim stavovima. Štaviše, Mia Blum s Državnog univerziteta u Pensilvaniji smatra da ne treba poistovetiti zapadnjačko viđenje samoubistva s onim koje vlada u delu Bliskog istoka.

„Ne treba mešati mišljenje o samoubistvu na Zapadu s nečim što je na Bliskom istoku religijska ceremonija“, kaže Blumova i podseća da je na svim snimcima ovakvih napada primetno da su teroristi gotovo euforični.

„Oni veruju da će, pre nego što prva kap krvi dodirne tlo biti kod Alaha“, podseća Blumova.

Pročitajte:Zašto je u Japanu broj samoubistava tako veliki?

S druge strane, Lanford upravo tu euforičnost povezuju s karakteristikama suicidne osobe.

Blumova nije jedina koja se nije složila s Lankfordom – Robert Pejp s Univerziteta u Čikagu napominje da je njegovo istraživanje sprovedeno na malom uzorku.

„Postoje bukvalno stotine i stotine priča o tome da je religija snažan faktor, kao i osveta. Da bi odbranio svoju tezu, Lanford bi morao da ima još najmanje sto priča.“

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka