Šta psi zaista misle o nama?

Za 30.000 godina, koliko čovek i pas žive zajedno, pas je postao popularan i voljen kućni ljubimac, a naučnici ispitiuju mozak psa kako bi pokušaju da istražili kako ove životinje vide ljudsku vrstu.

Tako je, naučnici proučavaju pseći mozak. I ono što istraživanja pokazuju pozitivno je za sve vlasnike pasa: ne samo da nam psi uzvraćaju ljubav, nego nas i vide kao članove svoje porodice. Izgleda da se psi više oslanjaju na ljude u zadobijanju privrženosti, ljubavi i zaštite, nego na vlastitu vrstu.

Najnoviji i najdirektniji dokaz da su psi beznadežno posvećeni ljudima dolazi iz nedavnog istraživanja i slikanja psećeg mozga, orijentisanog na procesuiranje mirisa u mozgu. Stručnjaci za životinjsku kogniciju sa Univerziteta Emori dresirali su pse da mirno leže za vreme magnetne rezonance kako bi izmerili njihove neurološke odgovore na mirise pasa i ljudi, i poznatih i nepoznatih. Psi se kroz svet kreću pomoću nosa, pa je moguće da će uvid u procesuiranje mirisa dati nove dokaze o društvenom ponašanju. Naučnici su otkrili da aroma vlasnika zapravo aktivira "centar za nagrade" u psećem mozgu. Od svih neodoljivih mirisa koje su mogli da onjuše, psi su postavili ljudski miris kao prioritet nad svim ostalim.

Ti rezultati podudaraju se s još jednim neurološkim istraživanjem pasa koje su proveli istraživači sa Univerziteta ELTE u Budimpešti. Oni su proučavali moždanu aktivnost pasa u odnosu na različite ljudske i pseće zvukove, poput glasova, lajanja, beznačajnog gunđanja i uzdaha obe vrste. Pre ovog istraživanja nismo imali pojma šta se događa unutar psećeg mozga kada ljudi prave buku. Između ostalih iznenađujućih činjenica, istraživanje je pokazalo sličnosti u načinu na koji pas i čovek reaguju na emocionalno obojene glasove i zvukove. Istraživači su dokazali da veseli zvukovi podstiču i pozitivno utiču na auditivni korteks kod obe vrste. Ta zajednička osobina govori nam o jedinstvenom komunikacijskom sistemu koji izgrađuje vezu između psa i čoveka. Ukratko – psi ne poprimaju samo naizgled suptilne promene raspoloženja, već su zbog načina na koji su povezani s ljudima fizički osetljiviji i podložniji i za najmanju promenu raspoloženja.

"Vrlo je važno i zanimljivo razumevanje tog alata koji omogućava uspešnu vokalnu komunikaciju između dve vrste”, rekao je Atila Andiš neurolog i autor ovog istraživanja. „Zapravo nam nije bilo potrebno slikanje mozga da bismo videli da komunikacija između pasa i ljudi uspeva, ali bez tog slikanja ne bismo razumeli zašto funkcioniše. Sada zaista počinjemo da shvatamo zašto."