Drevna moždana hirurgija

Operacija na mozgu predstavlja komplikovan zahvat, čak i u modernim uslovima gde se obavlja u aseptičnom okruženju, specijalnim hirurškim instrumentima, uz obilnu količinu anestetika pre i posle operacije.

Radeći na iskopavanju pogrebnih pećina u provinciji Andahuljas u Peruu, bioarheološkinja Danijela Kurin i njen istraživački tim pronašli su ostatke 32 osobe koji datiraju iz 1000-1250. godine. Među njima, evidentirano je 45 posebnih postupaka trepanacije.

"Kada dobijete udarac u glavu koji prouzrokuje vaš mozak da opasno otekne ili dobijete neku neurološku, duhovnu ili psihosomatsku bolest, bušenje rupe u glavi postaje razumna stvar", kaže Kurin, gostujući docent na Katedri za antropologiju USCB-a i specijalistkinja za forenzičku antropologiju.

Prema njenom mišljenju, trepanacija se prvi put pojavila u visoravnima Anda tokom 200-600 godine, iako tehnika nije bila univerzlano praktikovana. Ipak, smatrala se normalnim medicinskim postupkom sve dok Španci nisu odlučili da joj stanu na put u ranom 16. veku.

Međutim Kurin je želela da zna kako je uopšte nastala trepanacija i potražila je odgovore u propalom carstvu.

"Oko 400 godina, od 600. do 1000. godine, područje gde radim – Andahualjas – je bilo prosperitetna provincija u okviru veoma zagonetnog carstva poznatog kao Vari. Iz još uvek nepoznatih razloga, carstvo je nestalo", rekla je Kurin i dodala da nestajanje civilizacija donosi mnoge probleme.

"Tačno za vreme propadanja vidimo ljudsku otpornost i hrabrost koji dolaze do izražaja. na isti način novi tipovi rana od metaka iz Građanskog rata rezultirali su u boljim staklenim očima, isto kao što improvizovane eksplozivne naprave idu u korak sa istraživanjem u polju prostetike u današnjoj vojsci. Isto tako su ovi ljudi u Peruu koristili trepanaciju kako bi se nosili na novim izazovima poput nasilja, bolesti i deprivacije pre 1000 godina."

Istraživanje pokazuje različite prakse sečenja i tehnike koje su koristili praktičari u ono vreme. Neki su koristili struganje, drugi sečenje, a treći pak ručne bušilice. "Izgleda da su isprobavali različite tehnike, isto kao što mi danas probamo nove medicinske procedure. Oni su eksperimentisali sa različitim načinima sečenja lobanje."

Ponekad su bili uspešni i pacijent se oporavio, a ponekad stvari nisu išle baš najbolje. "Možemo reći da je trepanacija izlečena zato što možemo videti prstolike projekcije kost koja se obnavlja i raste. Imamo nekoliko slučajeva gde je fraktura lobanje lečena hirurgijom, gde je većina originalnih rana i trepanacija izlečena." Zarastanje kosti je moglo da traje i nekoliko godina pre oporavka, a da pri tom rupe od trepanacije ostanu do kraja života, čime je osobi dodeljen novi identitet "preživelog".

Kada pacijent nije preživeo, njegova lobanja (skoro nikad njena, budući da je praksa trepanacije na ženama i deci bila strogo zabranjena u reigonu) je mogla biti donirana nauci, tj. u obrazovne svrhe. "Ideja ove operavije bila je da se ide skroz kroz kost, ali da se ne dira mozak, što zahteva neverovatnu veštinu i praksu", kaže Kurin.

"Kao bioarheolozi, možemo da vidimo da su eksperimentisali na svežim mrtvacima, mereći lokaciju i dubinu rupa koje su bušili. Na jednom primeru, svaka rupa je bušena dublje od poslednje. Možemo da zamislimo čoveka u svojoj preistorijskoj peruanskoj medicinskoj školi kako vežba ručnom bušilicom da zna koliko puta treba da okrene da bi precizno prodreo kroz debljinu lobanje."

Neki smatraju da je bušenje nečije glave forma mučanja, ali Kurin na to ne gleda tako. "Možemo videti gde su trepanacije. Možemo videti da su šišali kosu. Vidimo crnu mrlju od biljnog leka koji su stavljali preko rane. Za mene, to su znaci namere da se spasi život bolesnog ili povređenog pojedinca", rekla je Kurin.

Ostatke koje je Kurin iskopala u pećinama Andahualjasa čine možda najveću kolekciju ostataka sa dobrim kontekstom na svetu. Većina trepaniranih lobanja koje su već proučene borave u muzejima poput Instituta Smitsonijan, Prirodnjačkog muzieja prirodne istorije ili Muzeja antropologije. "Većina je sakupljena od strane arheologa pre više od veka, tako da nemamo dobre kontekstualne informacije."

Međutim, zahvaljujući Kurininom pažljivom arheološkom iskopavanju netaknutih grobnica i metodične analize ljudskih skeleta i mumija zakopanih unutra, onda tačno zna gde, kada i kako su ostaci, koje je pronašla, zakopani, kao i ko ili šta je zajedno sa njima bilo zakopano. Koristila je radiokarbonsko datiranje i čaure insekata kako bi odredila koliko dugo su tela bila ostavljena pre skeletizacije ili mumifikacije, i multi-izotopsko testiranje kako bi rekonstruisala šta su jeli i gde su rođeni. "To nam daje mnogo više informacija", rekla je Kurin.

"Ovi drevni ljudi ne mogu da nam se obrate direktno, ali nam daju informacije koje nam omogućavaju da rekonstruišemo neki aspekt njihovih života i njihove smrti, pa čak i šta se događalo nakon smrti. Najvažnije je da ne gledamo na period propadanja kao na početak 'mračnog doba', već pre kao na eru koja podstiče zapanjujuće inovacije u okviru populacije."