Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Medicina i Psihologija

Bez autopsije

Autor Demo korisnik
Autor Demo korisnik

Četiri decenije od epidemije velikih bognja...

 Izvor: Foto: Shutterstock

Dežurni sanitarni inspektor dr Olivera Stojanović, epidemiolog, prenosi vest republičkom sekretaru za zdravlje i socijalnu politiku dr Đorđu Jakovljeviću i u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima traži da se proveri uzrok Latifove smrti. Sutradan zaseda Republički štab za borbu protiv karantinskih bolesti i donosi odluku se odmah u Novi Pazar uputi grupa infektologa i epidemiologa. „Krenuli smo kasno popodne, da bi već oko ponoći, nakon pregleda pacijenta, potvrdili sumnju svojih kolega iz Novog Pazara. Ali, bilo je potrebno i postaviti dijagnozu, pa smo od obolelog uzeli uzorak za analizu i hitno ga transportovali za Beograd”, sećajući se detalja kaže prof. dr Šandor Groza, tada asistent na Infektivnoj klinici Medicinskog fakulteta.

Isto popodne, dok se grupa epidemiologa i infektologa užurbano pripremala da krene put Novog Pazara, na pregled u Prvu hiruršku kliniku javila se dvadesettrogodišnja medicinska sestra Dušica Spasić, koja je 9. marta na toj klinici bila dežurna kada je u nju primljen Latif Mumdžić (negovala je obolelog u šok-sobi). Oko 19.30, zbog sumnje da je obolela od velikih boginja, biva preneta na Infektivnu kliniku. U toku noći subkonjuktivalna krvarenja bila su sve veća, kao i bolovi u slabinskom predelu, koji se nisu smirivali ni posle visokih doza analgetika.

U sredu 22. marta izjutra uzorak je iz Novog Pazara donet na ispitivanje u Institut „Torlak”, gde je nešto pre podneva elektronskom mikroskopijom u njemu identifikovan virus velikih boginja i naknadno utvrđeno da je Latif Mumdžić umro od te bolesti. Sada je bilo sve jasno: variola je bila u Beogradu, pa su već u 13.08 Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika stavljene u karantin (482 lica, od čega 168 zdravstvenih radnika i osoblja). Dečje odeljenje Dermatovenerološke klinike sa 40 mališana stavljeno je u strogu izolaciju (karantin u karantinu), dok je tadašnja milicija obezbedila strogu spoljnu izolaciju obe klinike. Istovremeno, započeta je obimna epidemiološka anketa da bi se pronašlo svako lice koji je bilo izloženo riziku da bude inficirano.

Dušica Spasić nije uspela da se izbori sa opakom bolešću. Obolela je od najtežeg kliničkog oblika variole – Purpura variolosa. Umrla je u četvrtak 23. marta u 11 sati. Sahranjena je sutradan, tajno, u neobeleženom grobu, kako je procedura nalagala, na mesnom groblju u Resniku, u predgrađu Beograda, nekoliko stotina metara od kuće gde je živela. Roditelji, brat i snaja nisu znali za njenu smrt. Sutradan su odvedeni u karantin, a dve nedelje kasnije saznali su šta se dogodilo. Dan nakon što je umrla Dušica, u Čačku je od velikih boginja umrla i dvadesettrogodišnja Milka Đurašić, medicinska sestra koja je negovala Latifa Mumdžića u Čačku. Dušica i Milka bile su jedine žrtve variole iz redova zdravstvenih radnika, od šest koliko ih je obolelo (tri lekara i tri medicinske sestre).

Ali, niz nepovoljnih okolnosti uticao je da broj obolelih i veličina zahvaćene teritorije budu relativno veliki. Infekcija je prvo zahvatila ruralna područja Metohije, da bi se u trenutku utvrđivanja dijagnoze već proširila na četiri opštine u Srbiji, kao i na milionski Beograd. U toku ove epidemije u Srbiji je obolelo 175 lica (od toga 32 u Beogradu), od kojih je 40 umrlo (7 u Beogradu, 5 u Novom Pazaru, 1 u Čačku i 1 u Ležimiru kod Sremske Mitrovice). Najviše obolelih bilo je na Kosovu (obolelo 123, umrlo 26).

Istog dana kada su Dermatovenerološka i Prva hirurška klinika u Beogradu stavljene u karantin, počela je obavezna vakcinacija stanovnika glavnog grada (variola je veoma teška zarazna bolest sa letalitetom od 30 odsto, gde je vakcinacija jedino proverena i sigurna zaštita). U narednih 10 dana u Beogradu je na 727 punktova vakcinisano 1.849.341 lice, što znači da je oko 600.000 revakcinisano, imajući u vidu da je glavni grad tada imao oko 1.200.000 stanovnika. Vakcinacija je kasnije proširena i na celu teritoriju SFRJ. Procenjuje se da je ovom merom bilo obuhvaćeno oko 18 miliona ljudi (od 22 miliona koliko je tada imala bivša država).

Činjenica da je prvi bolesnik od variole bio kao težak slučaj pokazan studentima medicine, kojih je bilo preko 200, da je tog 9. marta na Dermatovenerološkoj klinici bio na praksi veliki broj učenika srednjih medicinskih škola iz Beograda i Zemuna, kao i da je kroz bolničku ambulantu prošao veliki broj pacijenata, nije bio dovoljan razlog da tadašnje savezne vlasti odmah obaveste javnost o mogućem širenju epidemije van pokrajine, prema svedočenjima, zbog uticaja na predstojeću turističku sezonu u Hrvatskoj. To je učinjeno, uz dozvolu iznuđenu od političkih moćnika, tek 25. marta, pa se u toku dana i noći epidemiološkoj službi javilo 478, a do kraja druge nedelje 2.311 lica, od kojih je 278 stavljeno u karantiniran (na četiri lokacije na periferiji i u okolini Beograda). Samo energične mere epidemiološke službe i veliki napori zdravstvenih radnika, uz stručnu pomoć dr Rajnharda Lindnera iz Austrije, svetski priznatog epidemiologa, sprečili su epidemiju širih razmera. Poslednji izlečeni bolesnik napustio je karantin 19. maja 1972. godine. Ibrahim Hoti je preživeo.

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka