Nasini naučnici su uspeli da zavire ispod vela guste Venerine atmosfere i otkriju deo njene topografije

Gusti oblaci, sastavljeni uglavnom od sumporne kiseline, blokiraju veći deo vidljive svetlosti sa površine Venere.

Gusti oblaci, sastavljeni uglavnom od sumporne kiseline, blokiraju veći deo vidljive svetlosti sa površine Venere. Međutim, naučnici su se uverili da najduže vidljive talasne dužine, koje se graniče sa bliskim infracrvenim opsegom, i dalje mogu da ih "probiju". Tokom dana, ovo crveno svetlo se gubi na jakoj sunčevoj svetlosti koja se odbija od oblaka Venere. Istraživači su to potvrdili tokom Parkerovog trećeg preleta planete u julu 2020.

Ovog puta VISPR kamere su se fokusirale na tamnu stranu Venere i postigle su ohrabrujuće rezultate. Slike pokazuju slab sjaj sa površine planete (izazvan neverovatnom toplotom koja izvire sa vruće površine Venere) sa karakterističnim pejzažnim karakteristikama kao što su kontinentalni regioni, ravnice i visoravni. Svetleći oreol molekula kiseonika takođe se može videti širom planete.

"Temperatura čak i noćne strane Venere je oko 460 °C. Ovde je toliko vruće da kamenita površina planete vidljivo sija, kao komad gvožđa izvučen iz kovačnice", kaže Brajan Vud, član misije Parker.

Prolazeći pored Venere, VISPR je pokupio opseg talasnih dužina od 470 do 800 nanometara. Deo ove svetlosti je u bliskoj infracrvenoj talasnoj dužini koje ne možemo da vidimo, ali osećamo kao toplotu, a deo je u vidljivom opsegu, između 380 i oko 750 nanometara.

"Oduševljeni smo naučnim podacima koje je pružila misija Parker Solar Probe. Sonda nastavlja da nadmašuje naša očekivanja i mi smo oduševljeni što ova nova zapažanja napravljena tokom manevra mogu na neočekivane načine pomoći u proučavanju Venere", rekao je Nikola Foks, direktor Odeljenja za heliofiziku u sedištu Nase.

Takve slike planete, pomoći će naučnicima da saznaju više o geologiji površine Venere, o tome koji bi minerali mogli biti prisutni tamo i evoluciji planete. S obzirom na sličnosti među planetama, ove informacije mogu rasvetliti zašto je Venera postala toliko negostoljubiva za život, a Zemlja postala oaza.

Slike sa VISPR-a pokazuju različite karakteristike venerinog pejzaža: kontinentalni region Afroditine zemlje, visoravan Tellus Regio i ravnice Aino Planitia. Pošto su visoki planinski regioni za oko 30 stepeni hladniji od nižih, oni se pojavljuju kao tamne mrlje među svetlijim nizijama. Ove karakteristike se takođe mogu videti na radarskim slikama snimljenim tokom Magelanove misije 1990-ih.

Pored proučavanja površinskih karakteristika, nove slike VISPR-a će pomoći naučnicima da bolje razumeju geologiju i mineralni sastav Venere. Кada se zagreju, materijali sijaju na jedinstvenim talasnim dužinama. Кombinovanjem novih slika sa prethodnim, naučnici će imati širi opseg talasnih dužina za proučavanje, što će pomoći da se utvrdi koji se minerali nalaze na površini planete.

Takve metode su ranije korišćene za proučavanje površine Meseca. Buduće misije će nastaviti da proširuju ovaj opseg talasnih dužina, što će unaprediti naše razumevanje planetarne evolucije.

VISPR je takođe fotografisao Venerin orbitalni prsten prašine — trag mikroskopskih čestica u obliku krofni rasutih po Venerinoj orbiti  — a FIELDS je izvršio direktna merenja radio talasa u atmosferi Venere, pomažući naučnicima da shvate kako se gornja atmosfera menja.

Dok će geometrija naredna dva preleta verovatno sprečiti Parkera da dobije novu sliku tamne strane Venere, naučnici će nastaviti da koriste druge instrumente sonde za proučavanje planete. U novembru 2024. letelica će imati poslednju priliku da fotografiše površinu Venere tokom njenog sedmog i poslednjeg preleta.

Parker je lansiran u svemir u avgustu 2018. Razvoj sonde, nazvane po američkom astronomu Judžinu Parkeru, u toku je od 2008. godine. Tokom misije, koja je projektovana za skoro sedam godina, sonda će morati da se približi Suncu 24 puta. Uređaj će meriti karakteristike solarne atmosfere i solarnog vetra, istraživati elektromagnetna polja u blizini zvezde i obavljati druge zadatke.