Henrijeta Levit, žena koja je proširila univerzum

Otkrića Henrijete Levit omogućila su merenje velikih kosmičkih razdaljina i zauvek promenila naše shvatanje sveta

Mitag-Lefler je bio uticajan matematičar i lobista, borac za priznavanje žena u nauci. Dve decenije ranije, nagovorio je Komitet da uvrste Mariju Kiri među dobitnike Nobelove nagrade 1903, pored njenog muža Pjera i Anrija Bekerela. Bio je impresioniran Henrijetinim radom, iako, kako je napisao u svom okasnelom pismu, nije poznavao materiju baš najbolje.

Harlou Šejpli, koji je kratko tokom 1921. bio Henrijetin šef, obavestio je švedskog matematičara o njenoj smrti i dodao sa žaljenjem: ”Da je bila oslobođena svojih obaveza, siguran sam da bi naučni doprinos g-đice Levit bio još briljantniji nego što je bio.” Naime, Henrijeta nije bila naučnik u opservatoriji, već računar. Krajem devetnaestog veka računari su bili ljudi, a ne mašine; u slučaju Harvardske opservatorije, računari su bile žene.

Zaposlio ju je Edvard Pikering, tadašnji direktor, 1893. Imala je dvadeset i pet godina, i tek je bila završila studije na današnjem Redklif koledžu (tada Društvu za fakultetsko obrazovanje žena). Redklif je bio i ostao prestižna obrazovna institucija, smeštena u blizini Harvarda, u Kembridžu u Masačusetsu. Došavši iz puritanske porodice koja je podržavala njeno obrazovanje, Henrijeta je bila marljiva i predana karijeri.

Ove osobine su je činile savršenim kandidatom za Pikeringov program. On je tražio obrazovane žene koje je trebalo da rade ono što astronomi nisu želeli: da prolaze kroz bezbroj fotografskih ploča i beleže ono što su teleskopi uslikavali. Drugim rečima, tražio je računare. Mnoge od njegovih ”računarki” su kasnije napravile velike pomake i otkrića u astronomiji.

Misterije razdaljine 

Astronomija s kraja devetnaestog veka bila je daleko od modernih metoda, znanja i tehnologije. Jedan od gorućih problema bilo je pitanje merenja kosmičkih razdaljina. Udaljenost obližnjih zvezda (do oko 100 parseka) bila je merljiva preko ugla paralakse: ugla prividnog pomeranja zvezde usled Zemljinog kretanja oko Sunca. Međutim, udaljenost zvezda daljih od toga bila je potpuna misterija, a sa njom i veličina univerzuma.

Zvezde poseduju ogromne varijacije u apsolutnoj magnitudi, odnosno jačini njihovog sjaja. Prividna magnituda, odnosno prividna jačina sjaja tela gledano sa Zemlje, zavisi, naravno, i od udaljenosti tog tela. Zato je Jupiter sjajniji od bilo koje zvezde. Prividna magnituda zvezda, jedna od retkih vrednosti koje se neposredno ”čitaju” posmatranjem noćnog neba, sama ne pruža nikakav uvid u njihovu udaljenost.

Nemogućnost određivanja apsolutne magnitude, a samim tim i udaljenosti zvezda, vekovima su kočile napredak u ljudskom shvatanju univerzuma. Početkom dvadesetog veka, znanje o dalekom svemiru bilo je i dalje vrlo ograničeno. Jedno uvreženo mišljenje je bilo da ne postoje druge galaksije osim Mlečnog puta; da svemir čini samo naša galaksija i okolne magline.

U takvim okolnostima, Henrijeta Levit je sedela sa još nekoliko svojih koleginica u harvardskoj kancelariji i marljivo tumačila ploče iz teleskopa u Peruu. Još krajem studija preživela je tešku bolest koja ju je ostavila gluvom. Dobru prijateljicu, i inspiraciju, pronašla je u koleginici i kasnije čuvenoj astronomkinji Ani Džamp Kenon, koja je takođe imala ozbiljnih teškoća sa sluhom. 

Pikering je Henrijeti naložio da traži i beleži promenljive zvezde, koje prolaze kroz oscilacije u svojoj sjajnosti, a posebno tzv. "cefeide", kod kojih te oscilacije imaju pravilne cikluse. Henrijeta je koristila relativno jednostavnu metodu detektovanja promenljivih zvezda: preklopila bi dve ploče istog segmenta neba iz različitih datuma i zaokruživala zvezde koje se ne poklapaju. Otkrila ih je oko 2400.