Mlečni put, loši razlozi, dobri zaključci: Kako je čovečanstvo postepeno otkrivalo tajne naše galaksije...

Objašnjenje prirode Mlečnog puta bio je jedan od najvećih izazova pred astronomima od praskozorja ove najstarije naučne discipline.

U nauci se tako, baš kao i u svakodnevnom životu, često dešava da se dobri zaključci često izvode iz loših premisa, bez obzira da li zato što su premise pogrešne ili neverovatne ili na neki treći način nezadovoljavajuće ili stoga što je proces zaključivanja kojim smo do zaključka došli bio logički neispravan. Treba li tu činjenicu uzeti kao argument protiv naučnog saznanja? Treba li to da nas začudi?

Odgovor na ova pitanja je ne i ne. Prvo ću obrazložiti odgovor na ovo potonje pitanje – slučajevi kao ovaj zabavni sa Rajtom i položajem Sunčevog sistema u Galaksiji ne treba da nas začude zbog toga što je jedini pouzdan način za njihovo izbegavanje potpuna empirijska, semantička i logička analiza svih premisa i svih pretpostavki korišćenih u izvođenju svakog zaključka.

To je nepregledno težak posao čak i za relativno jednostavne zaključke. I ne samo to: ljudski um jednostavno nije pogodan za takvu vrstu analize. Treba imati na umu da su ljudske kognitivne sposobnosti nastale evolucijom, kroz složenu međuigru mehanizama koji su manje (prirodna selekcija) ili više (genetički drift) slučajni. Apstraktno mišljenje, čiji je logička analiza ključni deo, nije nikakav cilj evolucije, niti je davalo ikakvu opipljivu prednost jedinki ili populaciji koji ga poseduju, barem tokom 99,99% istorije naše vrste i njenih hominidnih predaka. Ako išta, ono je moglo da ima negativnu selektivnu vrednost tokom daleko najvećeg dela ljudske preistorije, u periodu lovaca i skupljača; naš predak koji bi, suočen sa rikom sabljozubog tigra zastao da postavi analitička pitanja kao što su zašto nisam video tragove zveri ispred pećine? ili da li je to zaista tigar ili me moje čulo sluha obmanjuje? imao bi sve šanse da bude pojeden i ne ostavi potomstvo sklono ovakvoj vrsti upotrebe kognitivnih sposobnosti. To što par hiljada godina pisane istorije i filozofskog i naučnog promišljanja nama deluje posebno impozantno više je izraz naše narcisoidnosti, nego istinskih promena u našem saznajnom aparatu – uprkos svih glazura obrazovanja, vežbe i treninga, ljudski intelekt nije istinski prilagođen logičkoj analizi kompleksnih problemskih situacija. Stoga bi valjalo više da nas čudi kad takva analiza, kao što je slučaj često u poslednja četiri veka nauke kao organizovane delatnosti, uspe nego kada je obrnuto.

Što, sa druge strane, ne govori ništa loše ni o naučnoj metodologiji, jer je ona mnogo više od semantičke i logičke analize. Između ostalog, ključni sastojci uspešnog bavljenja naukom su i intuicija i mašta istraživača. Ove stvari nikada ne mogu biti do kraja racionalno i algoritamski raščlanjene na sastavne delove – stoga ni ne postoji nikakva univerzalna logika naučnog otkrića, kao što je sam autor istoimene knjige spremno priznavao (postoji samo logika verifikacije otkrića). A intuicija i mašta nužno pripadaju istorijskom kontekstu o kome se govori – Rajtova mašta nije se mogla emancipovati od klasičnih koncepata greha i vrline, kojim je prethodno doba bilo opsednuto. Shodno tome, potpuno je neistorijski (a ironično govoreći i nenaučno) ignorisati njegov rad, kao što se to često činilo – srećom, savremeni istoričari astronomije, poput Majkla Hoskina, su ovu nepravdu ispravili.

Bez obzira na kvazi-teološke egzibicije, Rajtovo postignuće je veliko: on se ne samo pitao o uređenju univerzuma na skali nepoznatoj dotadašnjim misliocima, već je i sugerisao ono što će postati astronomski potkrepljeno objašnjenje Mlečnog puta kao planarnog sistema.

U najslavnijem odlomku on navodi da je: the Milky Way is formed of an infinite Number of small Stars,… a vast infinite Gulph, or Medium, every Way extended like a Plane, and inclosed between two Surfaces…

Drugim rečima, Mlečni put je planarni sistem, čije su dve dimenzije daleko veće od treće, i upravo zbog toga se nama predstavlja kao uzana traka na nebu. Drugi slični sistemi (izraz "galaksija" ostao je, uprkos svom antičkom poreklu nekorišćen sve do 20. veka) se prostiru širom beskrajnog univerzuma.

Godine 1751, u hamburškim novinama Freie Urteile pojavio se prikaz Rajtove knjige. Kao i većina prikaza knjiga (i tada kao i danas!), bio je prilično štur, pojednostavljen, a i nedostajale su mu Rajtove minuciozne ilustracije. Međutim, ironija istorije je želela da upravo taj prikaz odigra ključnu ulogu u očuvanje ideje o Mlečnom putu kao ogromnom planarnom zvezdanom sistemu čiji je Sunčev sistem majušni deo. Naime, njega je u istočnopruskom gradiću Kenigsbergu pročitao u to vreme mladi i ambiciozni filozof Imanuel Kant. Upravo je Kant spasao Rajtove ideje od zaborava i ostavio nam prvu koliko-toliko naučnu hipotezu o uređenju svemira na skali daleko većoj od bilo kakvih dotadašnjih astronomskih ideja. On je stoga pravi autor teorije o "ostrvskim univerzumima" (engl. island universes), odnosno kosmosu punom galaksija. Mada je Kantova kasnija ("kritička") filozofija slavom daleko zasenila njegove rane radove, pa i nesrećnu dizertaciju, ipak je posredno Kantova slava izazivala interes kod mnogih naučnika, te je ideja o "ostrvskim univerzumima" veoma brzo stekla pravo građanstva.

Za razliku od Rajtove, Kantova analiza ima potpuno suprotno, naturalističko težište. Čak i Kantov tadašnji idol, Njutn, čvrsto je verovao da organizacija kosmosa zahteva upliv "Božje ruke"; u poređenju sa tim, "Univerzalna istorija prirode" odbacuje svaku potrebu za nadprirodnom intervencijom. Umesto toga, imamo Kantov Auswicklung der Natur, "raspakivanje" svemira kao manifestaciju ispoljavanja jednostavnih organizacionih principa koji generišu gotovo neshvatljivu kompleksnost koju zapažamo u materijalnom svetu.