Mlečni put, loši razlozi, dobri zaključci: Kako je čovečanstvo postepeno otkrivalo tajne naše galaksije...

Objašnjenje prirode Mlečnog puta bio je jedan od najvećih izazova pred astronomima od praskozorja ove najstarije naučne discipline.

Otkriće drugih galaksija, kao i istovremenog razumevanja istinske prirode naše Galaksije, tj. Mlečnog puta, bez ikakve sumnje centralno za naše razumevanje strukture kosmosa na svim skalama od Sunčevog sistema naviše, učinio je najveći posmatrač među astronomima 20. veka, Edvin Pauel Habl (Edwin Powell Hubble, 1889-1953), prevashodno posmatranjima u februaru 1924. godine, a zvanično ga je saopštio na sastanku Američkog astronomskog društva u Vašingtonu u decembru 1924. i januaru 1925. godine.

Odlučujuću ulogu u otkriću odigrao je slavni teleskop od 100 inča (254 cm) na planini Maunt Vilson (Kalifornija, SAD), pušten u rad 1917. godine. Pomoću njega, Habl je bio u stanju da otkrije cefeide (naročitu vrstu periodičnih promenljivih zvezda čiji je prototip Delta Cefeja) u M31 (Andromedinoj maglini) i pomoću njih izmeri udaljenost do ovog astronomskog objekta. Ispostavilo se da je M31 udaljena od nas više miliona svetlosnih godina, te se mora nalaziti daleko van Mlečnog puta. Mada je hipoteza o "ostrvskim univerzumima" (tj. drugim galaksijama) postavljena gotovo dva veka ranije, Hablova posmatranja su joj dala prvu nedvosmislenu potvrdu. Danas smo svesni da je naš Mlečni put samo jedna među milijardama galaksija koje nam otkrivaju savremeni veliki teleskopi na tlu i u orbiti oko Zemlje.

To bi bio (srećan) kraj te priče, ali gde je početak? Posetilac Nacionalne galerije u Londonu može se upoznati sa starogrčkom legendom o postanku našeg zvezdanog sistema na jednom od najuzvišenijih izvora: sa slavne slike Jakopa Tintoreta iz 1580. godine, "Poreklo Mlečnog puta".

Mleko boginje Here proliveno tokom dojenja budućeg najvećeg helenskog junaka Herakla stvorilo je, dakle, na nebu mlečni krug ("kyklos galaxias", odakle potiče i termin "galaksija"). Neobično je, međutim, da ni veliki racionalisti antike nisu imali znatno boljih ideja za objašnjenje prirode ovog nebeskog fenomena: u aristotelovskom sistemu on nije imao prirodnog objašnjenja, i otuda potiču uporno pokušaji koji su trajali skoro dva milenijuma da se Mlečni put predstavi kao atmosferski fenomen, u domenu meteorologije, a ne astronomije.

Poznato je da je jedna od prvih meta Galilea Galileja kada je 1610. godine u Firenci prvi put upotrebio durbin u astronomske svrhe, bio Mlečni put. Galileju je, tako, pripala čast da bude prvi čovek koji je empirijski potvrdio spekulacije koje su se mestimično pojavljivale od antike naovamo da se radi o skupu od mnogo miliona zvezda, suviše malog sjaja i gusto raspoređenih da bi se golim okom razdvojile kao pojedinačni izvori.

Mada su nakon Galileja Mlečni put posmatrali i drugi značajni astronomi XVII i prve polovine XVIII veka, poput Njutna i Hajgensa, u njegovom razumevanju nije bilo većeg napretka sve do 1750. godine. Zašto je mnoštvo zvezda skoncentrisano u toj relativno maloj traci na nebu, i kakav je odnos Sunca i obližnjih zvezda (čije udaljenosti, da podsetimo, nisu astronomima bile poznate sve do pionirskih Beselovih merenja paralakse sredinom 19. veka!) prema Mlečnom putu bila je potpuna zagonetka. Umnogome, ova se zagonetka činila preteškom za skromne mogućnosti posmatračke astronomije tog doba. Stoga prvi odgovor i nije stigao sa empirijske strane, već sa krajnje spekulativne.

Prvi čovek koji je predložio nešto slično današnjem shvatanju modela našeg zvezdanog sistema, zajedno sa objašnjenjem Mlečnog puta, bio je engleski arhitekta, astronom, matematičar, putopisac, teolog, mistik i avanturista Tomas Rajt (Thomas Wright, 1711-1786).

Rajt je za svog burnog života bio poznat uglavnom kao arhitekta, talentovan crtač i pisac knjige o istorijskim znamenitostima Irske, a njegova su astronomska dela bila još tada veoma slabo poznata. Po sopstvenom priznanju (Rajt je ostavio hiljade strana svojih dnevnika, pravo blago za savremene istoričare, kao i obimnu korespondenciju), njemu je astronomija spasla glavu, kada su ga jedne noći, na putovanju kroz Englesku, napali drumski razbojnici sa namerom da ga opljačkaju i ubiju; pošto je bila vedra noć, Rajt pripoveda, on je svojom slatkorečivošću i poznavanjem osobina Meseca i zvezda u toj meri fascinirao proste i sujeverne razbojnike, da su ne samo poštedeli njega i njegov novčanik, već i sve do jutra slušali njegovo izlaganje o lepotama nebeskog svoda. Kako bi Italijani rekli: si non e verro, e bene trovato!

Nakon smrti, Rajt je praktično potpuno zaboravljen kao astronom, uprkos činjenici da je, između ostalog, on 1742. objavio knjigu pod naslovom Clavis Coelestis ("Ključevi neba"; iako je naslov latinski, knjiga je na engleskom) koja je predstavljala praktično prvi udžbenik astronomije na engleskom jeziku. Njegovo glavno astronomsko delo, Original Theory or New Hypothesis of the Universe (1750) postalo je poznato tek čudnim sticajem okolnosti i zaslugom Imanuela Kanta, a istoričari nauke su Rajta rehabilitovali tek u 20. veku.

Jedan od razloga za Rajtov pad u zaborav u dobu Prosvetiteljstva je očigledan svakome ko se i malo udubi u njegove tekstove. Rajt ne piše kao astronom, već kao teolog i filozof post-skolastičar. Cilj izgradnje kosmologije po njemu nije spoznaja fizičkog sveta, već određivanje "nebeske arhitekture", tj. mesta raja i pakla u skladu sa religioznim (mada ne nužno "pravovernim") predstavama. Ovakva astro-teologija bila je prilično raširena u njegovo doba, ali je vrlo brzo sa nastupanjem ere Prosvetiteljstva i naglim usponom empirijske nauke potpuno nestala sa scene, te danas deluje krajnje egzotično i naivno.

Jedan od zabavnijih primera ovakvog Rajtovog nastupa jeste njegov zaključak da se Sunce i Zemlja ne nalaze blizu centra, već na periferiji našeg zvezdanog sistema. Ovaj – uostalom sasvim tačan! – zaključak nije Rajt, međutim, izveo iz posmatranja, pa čak ni valjanog logičkog zaključivanja, već iz teološke spekulacije: smatrao je, naime, da se u centru sistema moraju nalaziti najsavršenija bića, a na krajnjem rubu najveći grešnici. Pošto je za njega – kao uostalom i za većinu mislećih ljudi u svim vremenima – bilo očevidno da su stanovnici Zemlje veoma grešni, ona se, skupa sa ostatkom Sunčevog sistema, mora nalaziti veoma blizu ruba sistema!

Zastanimo ovde za trenutak i upitajmo se da li ovaj bizaran zaključak treba prihvatiti kao deo istorije nauke, nezavisno od načina na koji se do njega došlo. Nama danas ova vrsta pseudo-religijskog zaključivanja deluje smešno – ali da li je bitno koliko je nešto nama smešno, nego koliko je nešto istinito i koliko se može povezati sa drugim tvrdnjama u odgovarajućoj oblasti istraživanja. Prvi test Rajtov zaključak svakako prolazi – mi danas znamo da je Sunčev sistem oko 8,5 kiloparseka udaljen od centra Mlečnog puta, što ga smešta na periferiju zvezdanog diska naše Galaksije. Drugi test, međutim, pada, obzirom da onako kako je dat on ne može dalje doprineti našem razumevanju arhitekture zvezdanog sistema, niti se bilo šta korisno dalje tu može istraživati. Iz tog razloga, Rajtova tvrdnja se danas ne posmatra kao deo nauke, pri čemu ne treba suviše istrajavati ni na komičnom efektu koji ona izaziva – jer, teško da će naše današnje metode i načini zaključivanja biti sasvim ozbiljni naučnicima u 2514. godini (ukoliko ljudska civilizacija opstane do tada).