Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Strujni udar "u interesu čovečnosti i milosrđa": Kako je došlo do prvog pogubljenja na električnoj stolici?

Iako se tokom prvog pogubljenja na elektručnoj stolici osetio miris spaljenog mesa i stenjanje žrtve, otac ovog izuma je izjavio da "živimo u naprednoj civilizaciji".

 Prvo pogubljenje na elektricnoj stolici Izvor: SHEILA TERRY / Sciencephoto / Profimedia

"Ovo je vrhunac desetogodišnjeg rada i učenja", ponosno je rekao skupu svedoka zubar dr Alfred Sautvik 6. avgusta 1890. godine. "Živimo u naprednoj civilizaciji". Nekoliko minuta pre njegove izjave u Bafalu u Njujorku izvršeno je prvo pogubljenje na električnoj stolici.

Pogubljenje Vilijama Kemlera, osuđenog za ubistvo ljubavnice, trajalo je 17 sekundi. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije, upravnik zatvora primetio je da zatvoreniku "počinju da se dižu grudi", a drugi je vrisnuo: "O moj Bože! On diše!" Upravnik je naredio da se struja ponovo pokrene. Zatvorenik je teško disao još dva minuta, koliko je bilo potrebno da se punjenje od 2.000 volti ponovo pokrene. Nekoliko svedoka napustilo je prostoriju kada je zatvoreniku krenula pena na usta. Dim se stvarao oko zatvorenikove glave, a "miris spaljenog mesa" ispunio je prostoriju. Prošlo je još 70 sekundi pre nego što je zatvorenik konačno proglašen mrtvim.

Bio je to užasan početak pogubljenja na električnoj stolici. Senzacionalni naslovi osvanuli su u štampi širom sveta. Doktora Sautvika nazivali su ocem električne stolice.

 Pogubljenje na elektricnoj stolici
Ilustracija koja prikazuje prvo pogubljenje na elektručnoj stolici 6. avgusta 1890. godine.
Izvor: SHEILA TERRY / Sciencephoto / Profimedia

Kasnije tog dana, dr Sautvik je insistirao u odgovorima novinaru časopisa Njujork Herald da je zatvorenik umro "apsolutno bezbolnom smrću". "Niti krika, ni zvuka. [On] je umro ne znajući ništa o tome."

Međutim, nacionalna štampa je, ne verujući ovoj verziji, oštro osudila mučnu smrt.

U zatvoru Auburn u Njujorku izvršena je prva egzekucija strujnim udarom u istoriji nad Vilijamom Kemlerom, koji je osuđen za ubistvo svoje ljubavnice, Matilde Zigler, sekirom.

Dr Sautvik je čitavu deceniju radio na tome da promeni dotadašnji način pogubljenja vešanjem i streljanjem. Prema izveštavanju časopisa Vičita Dejli Igl, on je zagovarao strujni udar "u interesu čovečnosti i milosrđa". Njegova iskrena želja je, prema pisanju Njujork Tribjuna, bila da se vešanje, "okrutna i nespretna metoda pogubljenja odbaci zajedno sa drugim varvarskim kažnjavanjima"

Alfred Porter Sautvik rođen je 1826. godine u Ohaju u uglednoj porodici čije nasleđe datira još od Mejflauera, broda engleskih separatista koji su 1620. godine doplovili u Novi svet gde su postali poznati kao Puritanci. Nakon što je završio srednju školu, našao je posao u Bafalu, na servisiranju brodskih motora. Oženio se 1853. godine sa Meri Flin. Iste godine postavljen je za glavnog inženjera parobrodske kompanije. Prema članku Dejvida Marka objavljenom u American National Biography Online, postavljenje je bilo neuobičajeno jer je ta pozicija obično "zahtevala formalno studiranje inženjerstva". Objavio je niz naučnih članaka o dizajnu nautičkih parnih mašina i, prema Markovim rečima, "učestvovao je u naučnim diskusionim grupama".

Sautvik je 1859. godine prisustvovao osnivačkoj konvenciji Američkog stomatološkog udruženja u obližnjim Nijagarinim vodopadima. Mark izveštava da je Sautvik video priliku da "razvije nove alate i mehaničke uređaje" koji bi pomogli stomatologiji. Ubrzo nakon konvencije, postao je šegrt kod lokalnog stomatologa, a nešto kasnije je otvorio i sopstvenu ordinaciju u centru Bafala. Mark piše da je doktor Sautvik primao "pacijente danju, a noću je radio na istraživačkim projektima". Uspešno je dizajnirao implantat za rascep nepca, a 1877. godine ovo njegovo dostignuće priznato je od strane Njujorškog udruženja stomatologa.

Oko 1880. inventivni dr Sautvik zainteresovao se za niskonaponsku električnu energiju kao moguće sredstvo za ublažavanje bolova tokom lečenja zuba. Kada je 1881. godine, pijani čoveka koji je pokušavao da ugasi dinamo za rasvetu, umro kada ga je udarila struja, Sautvik je pomislio da bi to mogao biti "humaniji" metod za izvršenje smrtne kazne. Prema nekim izveštajima, pošto je dr Sautvik navikao da svoje pacijente leči u zubarskoj stolici, došao je na ideju o električnoj stolici za pogubljenja.

Sautvik je generalno bio zagovornik smrtne kazne, ali su ga uznemiravali izveštaji o neurednom vešanju. Narodne novine izveštavale su o široko rasprostranjenim problemima, koristeći reči i fraze kao što su "grčenje i patnja", "grčevi", "mucanje", "kontorzije", "prelomi", pa čak i "otkidanje glava sa tela žrtava". Zagovornici smrtne kazne su se plašili da će Vrhovni sud Sjedinjenih Država na kraju ukinuti vešanje kao "okrutnu i neobičnu kaznu", a sa tim i samu smrtnu kaznu.

Dr Sautvik je, zajedno sa prijateljem lekarom, počeo da eksperimentiše ubijajući životinje strujom. Imali su poteškoća da odrede pravu količinu napona, pa su kontaktirali Tomasa Edisona za pomoć. Edison se protivio smrtnoj kazni i savetovao Sautvika da kontaktira Džordža Vestinghausa, američkog pionira električne industrije, koji je bio pobornik naizmenične struje na osnovu saradnje sa Nikolom Teslom i verovao je u Tesline ideje i pronalaske. Pružio mu je podršku, uveren da njegovo obrtno magnetno polje ima budućnost.

 Džordž Vestinghaus
Džordž Vestinghaus
Izvor: Wikimedia Commons (Javno vlasništvo)

Edison nije želeo da se njegov pronalazak povezuje sa smrtnom kaznom, a s druge strane, išlo mu je u prilog da se naizmenična struja povezuje upravo sa tim. Edison je čak putovao po Sjedinjenom Državama i pokazivao na eksperimentima koliko je naizmenična struja opasna. Ovaj period poznat je i kao Rat struja, a najpoznatiji primer Edisonove kampanje bilo je pogubljenje jednog cirkuskog slona Teslinom strujom radi ilustracije njenih, navodno, nekontrolisanih osobina.

Zbog Vestinghausove veze sa dr Sautvikom, Edison je zatvorenike koji su umrli na električnoj stolici nazivao "Vestinghoused", a taj naziv postojao je decenijama.

Prva žena osuđena na smrtnu kaznu bila je Marta Plejs u zatvoru Sing sing, zbog ubistva pastorke Ide, u februaru 1899. godine.

Dr Sautvik je o svojim eksperimentima pričao jednom od svojih pacijenata, državnom senatoru, koji je zauzvrat preneo informacije drugim istaknutim javnim zvaničnicima, uključujući i guvernera Dejvida Hila. Hil, takođe užasnut rastućim gnevom javnosti zbog vešanja, okupio je tročlanu komisiju za rešavanje pitanja vešanja. Dr Sautvik je imenovan za jednog od članova komisije.

Izveštaj koji je dostavila komisija bio je dobro napisana, istorijska rasprava o pogubljenjima koja datira još iz antičkih vremena. U izveštaju piše da su "svi primitivni oblici smrtne kazne... [bili] ... okarakterisani okrutnošću... svi su izražavali ... intenzivnu želju da za osvetom... želju da se nanese fizički bol i patnja, čak i najveća moguća agonija." Do sredine 1800-ih, prema izveštaju komisije, civilizacija je napredovala do tačke u kojoj su egzekucije evoluirale do toga budu "brže i milosrdnije" u odnosu na one u drevnim vremenima.

Sledeći logičan korak bio je strujni udar, trenutna i milosrdna metoda pogubljenja. Komisija je u izveštaj uvrstila i načine pogubljenja u 36 država. Te 1888. godine 10 država je koristilo giljotinu, 19 mač, tri vešala, dve streljački vod, jedna je koristila sekiru i jedna vrpcu za davljenje.

Nakon izveštaja, zakonodavna skupština Njujorka je, na zahtev guvernera, donela zakon kojim je strujni udar legalizovan u državi Njujork.

Iako protiv smrtne kazne, i Edison je tajno finansirao Harolda Brauna, pronalazača koji je takođe razvijao električnu stolicu na naizmeničnu struju. Interesantno je da je Njujork kupio i upravo za prvo pogubljenje koristio Braunovu električnu stolicu. Dejvid Mark u svom članku piše da je do 1950. godine "dvadeset sedam država i Distrikt Kolumbija, kao i više od deset zemalja širom sveta, pogubilo sve ili neke od svojih najozloglašenijih zatvorenika na električnoj stolici".

Njujork je ipak 1963. godine napustio električnu stolicu kao način pogubljenja, kada su je državni sudovi proglasili "okrutnom i neobičnom kaznom". Ovo je bilo ironično, pošto je izbegavanje okrutnih i neuobičajenih kazni bio jedan od primarnih razloga zašto je dr Sautvik uopšte razvio stolicu.

Doktor Sautvik je 1892. godine postao profesor na novoformiranoj stomatološkoj školi na Univerzitetu u Bafalu, ali ga je do kraja života pratila reputacija političkog propagandiste smrtne kazne.

Dr Sautvik je umro u svom domu u Bafalu u junu 1898, u 72. godini života.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka