Amerikanci su 1962. godine lansirali nuklearnu bombu u svemir! Šta se dalje dešavalo?

Rezultati testa iz 1962. služe kao upozorenje šta bi se moglo dogoditi ako Zemljino magnetno polje ponovo bude pogođeno visokim dozama zračenja.

"Otac je pokušavao da shvati u kom pravcu treba da gleda", priseća se Sprigs. "Mislio je da će doći do malog treperenja, pa je želeo da bude siguran da će ga svi videti."

Na Havajima su priređivane žurke u čast lansiranja bombe, dok je odbrojavanje emitovano preko radija. Fotografi su usmerili svoje aparate ka horizontu i raspravljali o najboljim podešavanjima kamere za snimanje termonuklearne eksplozije u svemiru.

Ispostavilo se da eksplozija bombe od 1,4 megatona i 500 puta snažnije od one koja je pala na Hirošimu — nije bila suptilna.

"Kada je nuklearno oružje eksplodiralo, čitavo nebo je bilo osvetljeno. Odjednom je izgledalo kao da je podne", kaže Sprigs. Starfish Prime je eksplodirala na visini od oko 400 kilometara, otprilike na visini oko koje danas orbitira Međunarodna svemirska stanica. Čak 15 minuta nakon početne eksplozije, naelektrisane čestice eksplozije sudarale su se sa molekulima u Zemljinoj atmosferi, stvarajući veštačku auroru koja se mogla videti čak i na Novom Zelandu.

"Delovalo je kao da je nebo podrignulo novo Sunce koje je kratko gorelo, ali dovoljno dugo da zapali nebo", navodi se u izveštaju u Hilo Tribune-Herald. Prateći elektromagnetni puls je izbrisao radio stanice, upalio sirene za hitne slučajeve i izazvao pregorevanje ulične rasvete na Havajima.

Sledeće godine, SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i SSSR su potpisale Ugovor o ograničenoj zabrani nuklearnog testiranja, a u svemiru nije bilo hidrogenskih bombi skoro 60 godina. Rezultati Starfish Prime testa služili su kao upozorenje: šta bi moglo da se dogodi ako u Zemljinom magnetnom polju ponovo eksplodira visoka doza radijacije, bilo iz druge nuklearne bombe ili iz prirodnih izvora kao što je Sunce.

Svemirska trka

Godinu dana ranije, 1961. godine, međunarodni pregovori o zabrani nuklearnog testiranja nisu išli dobro. Nakon tri godine bez testiranja, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države su prekinule dobrovoljni moratorijum, a Sovjeti su izveli trideset jednu eksperimentalnu eksploziju, uključujući Car Bombu, najveću nuklearnu bombu ikada detoniranu. Bomba je eksplodirala u oktobru 1961. godine, na oko 4000 metara iznad ostrva u Arktičkom krugu.

Svemirska trka je tada bila u povoju, a američka vojska se nije mnogo dvoumila oko slanja gotovo bilo čega u svemir. Ministarstvo odbrane je bilo usred jednog drgog projekta - postavljanja 500 miliona bakarnih igala u orbitu kako bi pokušali da reflektuju radio talase i pomognu komunikaciju na daljinu. Postojao je čak i plan, koji je na kraju propao, da se pokrene nuklearna eksplozija na Mesecu.

Naučnici i vojni zvaničnici su želele da znaju šta bi se desilo ako bi nuklearna eksplozija bila pokrenuta u svemiru, posebno kako bi mogla da stupi u interakciju sa Zemljinom magnetosferom. Samo dve godine ranije, prvi američki satelit, Eksplorer 1, slučajno je otkrio da je Zemlja okružena krofnama intenzivnog zračenja koje drži na mestu njeno magnetno polje. Kasnije su te krofne nazvane Van Alenovi pojasevi po Džejmsu Van Alenu, naučniku sa Univerziteta u Ajovi koji ih je otkrio.

"Kada je otkrio radijacijske pojaseve Van Alen je rekao da je svemir radioaktivan", kaže Dejvid Sibek, naučnik Nasine misije svemirskih sondi Van Alen. "Van Alenovo otkriće je bilo zabrinjavajuće jer je pisalo da će svaka buduća svemirska letelica ili astronaut koje pošaljemo biti izloženi ovom zračenju. To je tada bio šok."

Pre testa, naučnici su mislili da će uticaj Starfish Prime na Zemljine radijacijske pojaseve biti minimalan. Tokom konferencije za štampu u maju 1962. godine, predsednik Džon F. Kenedi je rekao novinarima sa blagim osmehom: "Znam da je došlo do poremećaja oko Van Alenovog pojasa, ali Van Alen kaže da to neće uticati na njih".

Ali Van Alen je pogrešio.

Nuklearni polet

Nakon četiri dana kašnjenja, čekajući savršeno vreme, Starfish Prime je lansiran na vrhu rakete Thor sa atola Džonston, ostrva oko 750 nautičkih milja jugozapadno od Havaja. Vojska je takođe poslala 27 manjih projektila natovarenih naučnim instrumentima kako bi izmerila njene efekte. Avioni i čamci su se postavili na pozicije da snimaju test. Upaljene su rakete u nadi da će odvratiti lokalne ptice od zaslepljujućeg bljeska.

Naučnici su već znali da se nuklearna eksplozija u svemiru ponaša prilično različito od one na Zemlji, kaže Sprigs. Nema oblaka pečurke ili dvostrukog sevanja. Ljudi na Zemlji ne osećaju udarni talas niti čuju ikakav zvuk. Postoji samo svetla kugla plazme, koja izgleda kao da menja boju dok se naelektrisane čestice eksplozije guraju u atmosferi. Ovaj efekat generiše šarene veštačke aurore, i zato se ove nuklearne bombe na velikim visinama ponekad nazivaju "duginim bombama".

Pošto je Zemljino magnetno polje uhvatilo jonizujuće zračenje iz Starfish Prime testa, stvorilo je novi pojas veštačkog zračenja koji je bio jači i dugotrajniji nego što su naučnici predvideli. Ovaj neočekivani "pojas morskih zvezda", koji je trajao najmanje 10 godina, uništio je Telstar 1, prvi satelit koji je emitovao televizijski signal uživo, i Ariel-1, prvi britanski satelit.

"Svi su bili iznenađeni koliko je sve prošlo loše, koliko je dugo trajalo i koliko je bilo štetno za satelite koji su leteli kroz to područje", kaže Sibek.

Radioaktivne padavine

Ipak, test je otkrio neke važne informacije o zračenju oko Zemlje. Bomba je oslobodila poseban tragač izotopa nazvan kadmijum-190. Njegova prvobitna namena je bila da prati radioaktivne padavine testa, ali je takođe postao vredan resurs za razumevanje vremenskih obrazaca u gornjim slojevima atmosfere.

Test je takođe pomogao Shedinjenim Državama da shvate kako da otkriju nuklearne detonacije u svemiru i izgrade sistem za praćenje testova drugih zemalja. Takav napredak pomogao je da ugovor o zabrani nuklearnog oružja u svemiru bude realističniji.

Ali postoje i drugi moćni izvori radijacije u svemiru. Postoji vrlo mala šansa, kaže Sibek, da bi solarna baklja u pravom trenutku mogla da pogodi planetu sa sličnom količinom zračenja.

"Neke [geomagnetske] oluje su bile izuztno velike, a znamo da se to dogodilo jer su ljudi videli aurore na srednjim geografskim širinama ili čak niže".

Najveća geomagnetna oluja ikada zabeležena, nazvana Karingtonov događaj, pogodila je Zemlju 1859. godine. Izazvala je aurore iznad Australije i izazvala električne šokove kod telegrafskih operatera u Americi. Ako bi nas danas zadesilo slično nevreme, posledice bi bile mnogo ozbiljnije od oborenih telegrafskih linija.

"Mnogo više stvari zavisi od kompjuterskih čipova i snage u odnosu na 1962. Stvari u vašoj kući, u vašem automobilu, komunikacije. Bilo bi mnogo gore", kaže Sibek.

U malo verovatnom slučaju da još jedna nuklearna bomba eksplodira u svemiru, Džef Rivs, naučni saradnik u Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos u Novom Meksiku, radi na brzom načinu rešavanja radijacionih pojaseva napravljenih od nuklearnih eksplozija. U njegovom dizajnu, predajnik postavljen na satelit pogađa zarobljeno zračenje specijalizovanim AM radio talasima, koji guraju naelektrisane čestice niže u atmosferu, gde bi bile bezopasno apsorbovane.