Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kratka istorija laganja: Od drevnih grčkih 'lažljivaca' do baronisanja i Pinokijevog paradoksa

Autor Petar Nurkić

Stari Grci su dobro uvideli da vešta upotreba jezika ujedno znači i moć.

 pinokio Izvor: Shutterstock

"Poluistina je najveća kukavica među lažima" Mark Tven

Pesnici mnogo lažu, neki namerno, drugi slučajno jer je istina ohola. U najširem geografskom luku, bilo da je reč o savetnicima vavilonskih kraljeva, preko posebnih umetničkih naracija urdu jezika pa sve do majanskih sveštenika, vešti govornici su uživali veliko poštovanje u svakom društvu. Međutim, samo jedno od tih društava je osmislilo metod za analiziranje jezika i podučavanje veštom govorenju. Naravno, radi se o nastanku retorike u 5. veku pre nove ere, u antičkoj Grčkoj.

Stari Grci su dobro uvideli da vešta upotreba jezika ujedno znači i moć. Kraljevi, pukim sedenjem na tronu i izgovaranjem rečenica mogu da upravljaju vojskama i sudbinom nekog naroda. Nastanak i razvoj retoričkih veština nisu se slučajno odigrali baš u Grčkoj. Grčka kultura obiluje slučajevima iskazanog divljenja prema laganju, bar u simboličkom smislu. Retorika je vešto manipulisanje jezikom i ljudima, pa je sasvim čudno da je bilo koja, a naročito grčka kultura favorizovala posledice ovakve veštine. Grci su, verovatno, u istoj meri kao i mi gajili animozitet prema lažovima, međutim, umeli su da cene pametno smišljene i vešto sprovedene laži. To su činili do te mere da su od pojedinih lažova napravili kulturne heroje. Ali, pre nego što istaknemo lažljivce u grčkoj istoriji i mitologiji, bilo bi zgodno da ih uporedimo sa još jednom bogatom drevnom kulturom.

Možda će vas zanimati i:

Istorija starog Egipta je izrazito naglašavala značaj moralnosti i istine. Egipćani su verovali da ih posle smrti čeka, nimalo zabavno, Suđenje. Metafora, i teološka stvarnost, u koju su verovali nalaže da će srce preminulog biti izmereno spram pera koje simbolizuje Maat, boginju pravde. Ukoliko je srce preminulog teže od pera, to bi značilo da je počinio grešna dela tokom života. Nakon toga bi dušu našeg lažljivca progutalo stvorenje nalik krokodilu i lavu. Egipatska Knjiga mrtvih sadrži uputstva i pravila ponašanja u životu nakon smrti. Dakle, preminuli nikako ne bi smeo da laže Ozirisa. Štaviše, knjiga se uglavnom sastoji od jezičkih pravila za izbegavanje laganja i obmana. Egipćani su kroz dug period i raznovrsne žanrove ostavili pisane tragove koji jasno naglašavaju istinu kao kulturni ideal. Uzevši u obzir njihovu kulturu i religiju, nije ni čudno što su Egipćani anksiozno zazirali od laganja. Međutim, šta ovo otkriva o grčkoj kulturi prepunoj lukavih obmanjivača?

Grci nisu smatrali da život posle smrti može biti dobar ili loš. Ispostavlja se da je sasvim nebitno kakav smo život vodili, nakon smrti nije bilo nikakvog posebnog suđenja, za razliku od Egipćana. To znači da religijska uverenja nisu imala uticaj na oblikovanje kulture, bar ne kada je reč o laganju. Dakle, Grci nisu bili uslovljeni impulsom govorenja istine jer nisu imali strah od kazne u drugom životu. Najpregledniji registar grčkih lažova nalazi se u Homerovim delima, naročito Odiseji. Homer je smatrao da čak i bogovi lažu, u prilog čemu možemo navesti opise Atine, grčke boginje mudrosti. Kao boginja, Atina može da učini mnogo više od pukog laganja, ona se vešto prerušava, obmanjuje ljude i izmišlja pseudonime. Interesantno je da Atina pribegava zaobilaženju istine čak i kada za tim nema potrebe, kao u primeru sna feačanske kraljice Nausikaje, gde joj se Atina predstavlja kao prijateljica. Takođe, Atina je tokom Trojanskog rata uspela da prevari Hektora tako što se maskirala u njegovog brata Dejfoba, nakon čega Hektor ipak odlučuje da se bori sa Ahilom. Na isti način, u više navrata, uspeva da prevari i Odiseja, te je on naziva "gospodarom obmane".

Najbolji pokazatelj da obmanjivač može vrlo lako postati obmanut je Odisej. Nakon što mu se splav raspao, Odisej se našao u opasnosti da se utopi, ali ipak odbija ponudu boginje Ino da ga zaštiti svojim velom i prebaci do najbliže obale. Iako Odisejevo nepoverenje izgleda čudno, treba imati u vidu da su grčki bogovi skloni prevarama. Slično se dešava kada Kalipsa ponudi da izgradi splav za Odiseja kako bi se sa ostrva Ogigija vratio na Itaku. Odisej ne veruje bogovima ni u jednom od navedenih slučajeva, čak im traži da polože zakletvu nad mračnom rekom Stiks. Ova mistična reka je, između ostalog, poznata po tome što bogovi, kada su stavljeni na test poverenja, često nad njom polažu zakletve. Sa druge strane, Odisej je slavljen upravo zbog svojih veštih obmanjivačkih trikova. U Ilijadi, Jelena Trojanska navodi ovakav Odisejev podvig, opisujući kako je isprovocirao ljude da ga prebiju, nakon čega se ogrnuo starim krpama i ušao u grad ličeći na kućnog roba. Na sličan način je uspeo da prevari kiklope, građane Itake pa čak i sopstvenu suprugu Penelopu.

Pored toga, Hesiod u svojoj Teogoniji tvrdi da muze lažu kada god požele, a da je običnim smrtnicima nemoguće da ih razotkriju u tome. Grčka istorija i mitologija predstavljaju beskrajan registar obmanjivača, bilo da je reč o lepoj Afroditi, mudroj Atini, grubom Hefestu ili vrhovnom bogu Zevsu. Retorika i sofistika su zauzimale dominantno mesto u grčkoj kulturi sve do Platona i Aristotela, koji su ponudili "protivotrov" za obmane i laži. Osim njih, Plutarh je izrekao čuvenu rečenicu "mnogo lažu pesnici", čime je aludirao na Homera koji pogrešno predstavlja bogove kao obmanjivače. Za pesnike nije bilo mesta u Platonovoj idealnoj državi, dok je Aristotel ponudio opsežnu listu uputstava za izbegavanja retoričkih trikova. Zbog velikog uticaja ove dvojice čuvenih filozofa, sa pojavom hrišćanstva, pa kroz srednji vek, mesto laganja se u kulturi donekle promenilo. Međutim, lažovi poseduju izrazite sposobnosti prilagođavanja i uvek pronađu način da uprkos promeni sadržaja prilagode formu svog izražavanja novim okolnostima.

Možda će vas zanimati i:

Avicenin detektor laži

Iako je postojalo mnogo toga što srednjovekovni ljudi još nisu otkrili o ljudskom telu, ne treba potceniti njihova oštroumna zapažanja. Iako nisu sasvim jasno razumeli kardiovaskularni sistem ljudskog tela, znali su da postoji pouzdan pokazatelj fiziološkog ili psihološkog stresa – puls. Avicena je već u 12. veku, u Kanonu medicine, napisao čitavo poglavlje posvećeno pulsu. Poglavlje počinje definicijom – puls je kretanje unutar sudova duha, koje se sastoji od opuštanja i kontrakcije, kako bi se duh ohladio vazduhom. Iako danas ne smatramo da je funkcija pulsa dopremanje hladnog vazduha oko tela, znamo da cirkulacija zaista snabdeva kiseonikom sve naše organe i ekstremitete. Avicena takođe primećuje da se puls sastoji od dve vrste pokreta: kontrakcije i opuštanja. Ove pokrete danas nazivamo sistolom (kontrakcija) i dijastolom (opuštanje), pojmovi sa kojima smo upoznati preko merenja krvnog pritiska svojim bakama.

Kanon medicine predstavlja detaljan opis muških i ženskih, kao i mladih i starih pulseva. Avicena upoređuje puls sa muzičkim tempom i intervalima, po uzoru na Galena. Nepravilan rad srca se i tada nazivao aritmijom. Avicena, uvek vodeći računa o čitalačkoj publici, daje studentima medicine neke korisne mnemonike kako bi im olakšao pamćenje različitih tipova pulsa prilikom postavljanja dijagnoze, među njima su gazela, crv, mrav, testera i mišji rep. Najvažnije od svega, Avicena nam govori kako da merimo puls i obrazlaže da je najbolje mesto za ispitivanje pulsa naša leva podlaktica, iz tri razloga: lako mu je pristupiti, postoji vrlo malo poteškoća u otkrivanju i direktan položaj blizu srca. Predlaže nam da se pregled pulsa obavi na ruci koja je mirno ispružena, jer to povećava "širinu" i "visinu" pulsa, kao što smanjuje njegovu "dužinu" kod mršavih pojedinaca. Iako se više ne slažemo sa nekim od navedenih objašnjenja, očigledno je da ćemo lakše otkriti puls u ruci kroz koju teče mnogo krvi, u ovom slučaju zahvaljujući gravitaciji. Podlaktica je takođe prilično suptilna pulsna tačka koja se koristi za razotkrivanje lažova i obmanjivača, kao što ćemo videti. Avicena je bio svestan da bolest nije jedini uzrok neujednačenog pulsa, već da to mogu biti i emocije. Tokom ispitivanja pulsa, osoba treba da bude lišena besa, radosti, razdražljivosti i sličnih reakcija. Iako Avicena nije jedina istorijska ličnost koja je primetila da se puls ubrzava kada ljudi osećaju snažne emocije, njegov rad su proučavali najučeniji ljudi u srednjovekovnoj Evropi. Bar jedan od njih je iskoristio Avicenino znanje o pulsu u svrhu otkrivanja laži.

U Gesta Romanorum, kolekciji anegdota na latinskom jeziku, postoji priča o vitezu koji sumnja da ga supruga vara iako je ona to odlučno poricala. Frustrirani vitez odlazi kod lukavog i obrazovanog činovnika. U dogovoru, poziva službenika na večeru da mu pomogne da dokaže svoje sumnje, nakon čega činovnik ulazi u neobavezan razgovor sa vitezovom suprugom, dok tajno sprovodi srednjovekovno poligrafsko testiranje. Uhvatio je gospođu Vitezović za ruku i neprimetno pritisnuo prstom njen puls. Zatim je suptilnim tonom pomenuo osobu u koju je, prema vitezovoj sumnji, njegova supruga zaljubljena. Njen puls se odmah drastično ubrzao zajedno sa porastom temperature. Puls gospođe Vitezović, kako piše Avicena, pokušava da je ohladi. Činovnik je zatim pomenuo njenog muža i govorio o njemu na isti način kao i o nepoznatoj, osumnjičenoj osobi; tada je kretanje njenog pulsa utihnulo, a temperatura je postala niža. Na osnovu čega je činovnik potvrdio da su naklonosti vitezove supruge usmerene upravo na osobu na koju se sumnjalo. Tako je, pronicljivošću učenog činovnika, vitez utvrdio istinitost svoje sumnje.

Kao i kod savremenih poligrafa, koji i dalje mere faktore kao što su puls i krvni pritisak, rezultati činovnikovog testa su, u najboljem slučaju, lažni. Na kraju krajeva, ko ne bi imao povećan broj otkucaja srca kada stranac počne da postavlja pitanja pred našim bračnim partnerom o osobi za koju nas je optužio da smo u aferi? Povišen puls može tek da ukaže na fiziološki ili emocionalni stres, ali ne i da objasni njegov uzrok. Čak i ako ostavimo uzročnost po strani, svakako je zanimljivo primetiti da ljudi još pokušavaju da čitaju puls kao sopstveni detektor laži, baš kao što su to činili naši davni prethodnici.

Baronisanje

Baron fon Minhauzen je fiktivni nemački plemić, kojeg je osmislio pisac Erik Rudolf Raspe. U knjizi Avanture barona Minhauzena, iz 1785. godine, upoznajemo možda i najvećeg lažova u istoriji. Ovaj fiktivni lažov je zasnovan na pravom baronu, Karlu Fridrihu, koji je učestvovao u rusko-turskom ratu, nakon čega je postao poznat u nemačkim aristokratskim krugovima kao priređivač najzanimljivijih društvenih okupljanja. Na zabavama za probrano aristokratsko društvo, pravi baron je animirao okupljene preuveličavajući dogodovštine svoje vojne karijere. Baronove interesantne priče su se proširile i ubrzo završile u Raspeovoj knjizi.

Priče o baronu Minhauzenu predstavljaju naraciju u prvom licu, u kojoj baron govori o svojim, logički ili fizički, nemogućim podvizima. Jahanje topovskog đuleta, borba sa krokodilom dugim 12 metara i put na Mesec predstavljaju samo neke od Minhauzenovih apsurdnih i nedoslednih društvenih satira. Ovaj karikirani baron, oštrog iskrivljenog nosa i uvrnutih brkova, nema nameru da obmanjuje koliko da istakne magijske elemente svojih putovanja.

Za razliku od pravog Karla Fridriha i fiktivnog barona Minhauzena, Raspe je zaista optužen za prevare i obmanjivanja, nakon čega je prebegao u Englesku gde je nastavio da piše o Minhauzenu. Humoristički časopisi, stripovi, karikaturisti i dramski reditelji su rado prihvatili dalju nadogradnju veselog barona pa je Minhauzen postao simbol prenaglašene satirizacije laganja i obmanjivanja. Čak i danas postoje brojni filmovi i predstave o baronu Minhauzenu. Šta god mislili o našem aristokratskom lažljivcu, Minhauzen predstavlja pozitivnu stranu istorije laganja. Ako se lažima pristupi na satiričan način, one gube svoju moć, a svako ko pomisli da je moguće da olako izvede neku lukavu podvalu, ubrzo biva ironično obesmišljen poput parodičnog barona.

Para & doxa

Da bismo uspešno završili našu kratku istoriju laganja, potrebno je da istaknemo logičku stranu jezika kojim se koriste prevaranti i obmanjivači. Paradoksi predstavljaju logički protivrečne iskaze. U etimološkom smislu, paradoks znači nemogućnost i sastavljen je od dve reči para (suprotno) i doxa (mišljenje). Svima su nam poznati Raselov paradoks i primer sa Tezejevim brodom, ali nam je ovde potreban najlukaviji od svih, paradoks lažova.

U filozofiji i logici, klasični paradoks lažova predstavlja izjavu u kojoj lažov tvrdi da laže. Ako lažov zaista laže, onda će rečenica "Ja lažem" biti istinita, a ako govori istinu, ista rečenica će biti lažna.

Paradoks lažova se prvi put pojavio u 6. veku pre nove ere, kao Epimenidov paradoks u kojem Epimenid izgovara rečenicu: "Svi Krićani lažu." Međutim, Epimenid je takođe Krićanin, što bi značilo da i on laže kada izgovara datu rečenicu, a ako je to slučaj, onda Krićani govore istinu. Pre nego što pomenemo Alfreda Tarskog, Sola Kripkea i Bulovu algebru, kao način da se spasemo od ovog konfuznog paradoksa, izložićemo i najbajkovitiju verziju logičkog lažova, Pinokiov paradoks.

Pinokio je protagonista bajke za decu, Pinokiove avanture, koju je napisao Karlo Kolodi 1883. godine. Iako želi da postane pravi dečak, Pinokio je zapravo drvena lutka, a da bi zaista i postao pravi pravcati dečak, mora da se pridržava izvesnih pravila. Jedno od tih pravila slaže, njegov nos poraste u dužinu. Ne postoji ograničena dužina do koje Pinokiov nos može da poraste, što više laže – to mu je nos sve duži, pa tako u jednom trenutku njegov nos postaje toliko dug da ne može da izađe kroz vrata sobe.

Lako je pretpostaviti da Pinokiov paradoks nastaje kada naš drveni dečak izgovori rečenicu: "Moj nos sada raste." Kao u prethodnim podvrstama paradoksa lažova, ova rečenica nije ni istinita i lažna pa samim tim ostajemo u mestu, nadajući se da se pod nama neće otvoriti crna rupa logičke nekonzistentnosti. Interesantno je da je Pinokiov paradoks osmislila dvanaestogodišnja devojčica Veronika Smit, 2001. godine.

Uzrok svih navedenih paradoksa leži u nedostatku semantičkih predikata. Alfred Tarski rešava naše paradokse uvođenjem hijerahizacije jezika. Ako razlikujemo objekt i meta-jezik, onda ćemo shvatiti da su Epimenidove i Pinokiove rečenice semantički zatvorene, ne možemo da im pripišemo nikakvo značenje jer se nalaze u delu jezika koji je apstraktno stvoren da opiše naš svakodnevni jezik stolica, saksija i automobila. Slično, u fikciji dijaloga između Platona i Sokrata, Sokrat pita da li može da pređe Buridanov most? Platon mu odgovara duplim pitanjem: "Ako te pitam da li ne možeš da pređeš most?, da li će odgovor na to pitanje biti isti kao i odgovor na ovo pitanje?" Sokrat, šta god odgovorio, ostaje ukopan ispred Buridanovog mesta.

Paradoksi predstavljaju logički protivrečne iskaze. U etimološkom smislu, paradoks znači nemogućnost i sastavljen je od dve reči para (suprotno) i doxa (mišljenje).

Laganje može da donese mnogo koristi lukavom pojedincu, ako je vešto izvedeno i ako taj razotkriven. Matrica uloga, potencijalne koristi i štete, kada je reč o laganju. Mitologija laganja ima duboke korene, priča o edenskom vrtu, Adamu i Evi, predstavlja jedan tragičan ishod društvenog izbora. Đavo, prerušen u zmiju, uspeva da nagovori Evu da proba jabuku sa zabranjenog drveta. Naravno, ovde nije u pitanju obično drvo, nego drvo znanja o dobru i zlu, za čije je plodove Bog izrazito naglasio da su zabranjeni. Međutim, zmija uz pomoć laži uspeva da nagovori Evu da jabuku ponudi Adamu. Adam je zagrizao jabuku nakon čega mu se deo voćke zaglavio u grlu, pa smo tako dobili Adamovu jabučicu. Naravno, Adam i Eva su prognani iz raja, čime ova hrišćanska priča nedvosmisleno ukazuje na stav zapadnog sveta o laganju i obmanama.

Osim ilustrativne enigme naše kratke istorije laganja, ovaj tekst ima za cilj jednu preporuku. Kada se nađete ispred Buridanovog mosta, u pokušaju logičkog obmanjivača da vas zbuni pitanjima, odgovorite mu onako kako je Sokrat odgovorio Platonu. Optužite ga za sofizam, a zatim mirno pređite most u pravcu koji ste naumili. I zapamtite, u laži je dug nos!

Petar Nurkić je student doktorskih studija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Studirao je matematiku i diplomirao filozofiju. Njegove primarne oblasti interesovanja su epistemologija i filozofija nauke.

Izvor: Elementarijum

Možda će vas zanimati i:

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka