10 naučnica koje su obeležile istoriju

Predstavljamo vam 10 izvanrednih žena, koje su svoj život posvetile nauci i postigle neverovatan uspeh u toj oblasti.

Liza Majtner (1878 – 1968)

Na Univerzitetu u Beču istakla se u matematici i fizici i doktorirala je 1906. godine. Pisala je Mariji Kiri, ali za nju nije bilo mesta u laboratoriji u Parizu, pa se uputila u Berlin. Tamo je sarađivala sa Oto Hanom na studiji radioaktivnih elemenata, ali je kao austrijska Jevrejka isključena sa predavanja, iz glavnih labaratorija i bilo joj je dozvoljeno da radi u podrumu. Partneri su se 1912. godini preselili na novi univerzitet gde je Majtner dobila bolje laboratorijske prostorije. Iako je njen partner bio odsutan fizički, budući da je morao da napusti nacističku Nemačku 1938. godine, Majtner i Han su ipak nastavili saradnju.

Majtner je nastavila sa svojim radom kasnije i u Švedskoj, gde je otkrila da su atomi uranijuma podeljeni kada su pogođeni neutronima, a potom je i obračunala energiju koja se oslobađa u reakciji i naziva taj fenomen "nuklearna fisija".Ovo otkriće je dovelo do stvaranja atomske bombe. Majtner je istakla da ne treba smatrati naučnike krivim za to kako njihova otkrića koriste ratni tehničari.

Njen partner Han dobio je Nobelovu nagradu, a Majtner je nastavila da se bavi atomskim istraživanjima i u dubokoj starosti.

Irena Žolio Kiri (1897 – 1956)

Starija ćerka Pjera i Marije Kiri, Irena, krenula je koracima svojih roditelja. Teza na kojoj je doktorirala 1925. godine bila je bazirana na alfa zracima polonijuma, čiji je jedan od dva elementa otkrila njena majka. Naredne godine, udala se za Frederika Žolia, jednog od pomoćnika njene majke sa Radijumskog instituta u Parizu. Irena i Frederik nastavili su saradnju unutar laboratorije i sprovodili su istraživanje o strukturi atoma.

Godine 1934. otkrili su veštačku radioaktivnost bombardovanjem aluminijuma, bora i magnezijuma sa alfa česticama za proizvodnju izotopa azota, fosfora, silicijuma i aluminijuma. Naredne godine dobili su Nobelovu nagradu, što Mariju Kiri i Irenu Žolio čini jednim od prvih dobitnika Nobelove nagrade, koji su u srodstvu. Dugogodišnji rad sa radioaktivnošću uzeo je danak i Irena je umrla od leukemije 1956. godine.

Barbara Maklintok (1902-1992)

Dok je studirala botaniku na Univerzitetu Kornel, Barbara Maklintok je probala da se bavi genetikom i to prilično uspešno. U svom postdiplomskom radu ona počinje da se bavi izučavanjem genetike ćelija kukuruza.

Vodila je svoja istraživanja na Univerzitetima u Kaliforniji, Misuriju i Nemačkoj, pre nego što je pronašla stalni dom u Kold Spring Harboru u Njujorku. Tamo je, nakon posmatranja obrasca obojenosti zrna kukuruza preko generacije biljaka, zaključila da se geni kreću unutar i između hromozoma. Međutim, nalaz se nije uklapao u konvencionalno razmišljanje o genetici i uglavnom je bio ignorisan. Maklintok je počela da istražuje poreklo kukuruza u Južnoj Americi. Ali nakon poboljšanja molekularnih tehnika koje su postale dostupne tokom 1980-ih, potvrdila je svoju teoriju "prelaznih gena" koji su pronađeni u mikroorganizmima, insektima, pa čak i u ljudima.

Maklintok je dobila nagradu Lasker 1981. godine i Nobelovu 1983. godine.

Doroti Hodžkin (1910-1994)

Doroti Hodžkin rodena je u Kairu, u Egiptu, a roditelji su joj bili britanski arheolozi. Poslali su je u Englesku da ide u školu, gde je bila jedna od samo dve devojke koje su studirale hemiju sa muškarcima. U 18. godini upisala se na Univerzitet Oksford, gde je studirala hemiju, a kasnije nastavlja obrazovanje na Kembridžu i tamo se bavila X-zracima kristalografije, procesom kojim se koristeći X-zrake može odrediti trodimenzionalna struktura molekula. Vratila se u Oksford 1934. godine, gde je veći deo svog radnog veka provela predajući hemiju i koristeći X-zrake kristalografije kako bi istraživala zanimljive biološke molekule. Ona je godinama usavršavala tehniku, za koju je dobila Nobelovu nagradu 1964. godine, a uspela je da odredi i strukturu penicilina, vitamina B12 i insulina.

U 2010. godini, 16 godina nakon njene smrti, britanski Royal Mail proslavio je 350. godišnjicu Kraljevskog društva obeležio izdavanjem markica sa likovima 10 od najslavnijih članova društva, uključujući Isaka Njutna, Bendžamina Frenklina, a među njima bila i Doroti Hodžkin. 

Rozalind Frenklin (1920-1958)

Džejms Votson i Frensis Kirk su dobili zasluge za određivanje strukture DNK, ali njihovo otkriće se oslanjalo na rad Rozalind Frenkin. Kao tinejdžerka, 1930. godine, Frenklin je bila jedna od retkih devojaka u Londonu koje su učile fiziku i hemiju, ali kada je rekla ocu da želi da bude naučnik, on je odmah odbacio tu ideju. Na kraju je popustio i upisala se na Univerzitet u Kembridžu, a za doktorat je izabrala temu iz fizičke hemije. Naučila je tehnike X zraka kristalografije još u Parizu, a u Englesku se vratila 1951. godine kako bi radila u labaratoriji Džona Rendala na Kraljevskom koledžu u Londonu.Tamo je napravila rendgenske slike DNK.

Bila je blizu da shvati strukturu molekula kada je Moris Vilkins, još jedan istraživač u Rendalovoj labaratoriji, koji je takođe izučavao DNK, pokazao jedan od rendgenskih snimaka koje je Frenklin napravila Džejmsu Votsonu. Votson je brzo shvatio da je struktura dvostruka spirala i taj nalaz, zajedno sa Frensisom Krikom, objavio u časopisu Nature. Votson, Krik i Vilkins so osvojili Nobelovu nagradu 1962. godine za njihovo otkriće. Rozalind Frenklin umrla je od raka jajnika 1958. godine.