Hrvatski filmski producent Branko Lustig proveo je nekoliko godina svog detinjstva u najozloglašenijem nacističkom logoru. U vreme kada je trebalo da proslavi bar micvu, za to nije bilo uslova...
"Moj broj je 83317. Ja sam preživeo holokaust", reči su kojim je Lustig počeo svoj govor na dodeli Oskara 1993. godine, kada je Američka filmska akademija nagradila film "Šindlerova lista", u čijoj je pripremi Lustig učestvovao.
Saznajte i: Kako je izgledao jedan dan u Aušvicu
Pre dve godine, "Njujork Tajms" je objavio kratak film o Lustigu, koji je malo pre svog 13. rođendana napustio koncentracioni logor Aušvic-Birkenau.
Kako je on objasnio u filmu "Branko: Povratak u Aušvic", on se ne seća svog nesrećnog detinjstva u najozloglašenijem nacističkom logoru. Potisnuo je sećanja na mučenje, ponižavanje i sveprisutnu smrt koja je pratila njegovo dečaštvo. Međutim, kada čita knjige o mučenju, progonu i ubijanju Jevreja u Drugom svetskom ratu, tada se seti.
"Da, to se dogodilo meni", shvata on. "Ali ne želim da se sećam. Nikada nisam želeo da se sećam. Verujem da je to razlog što nikad nisam imao noćne more."
Hitlerov sledbenik: Od nacističkog vojnika do irskog farmera
Ipak, iako ga zastrašujući prizori iz Aušvica ne progone u snovima, on i danas, u svojoj 80. godini ima loš san.
Zbog toga što je period neposredno pred svoj trinaesti rođendan proveo kao tek oslobođeni dečak, Lustig nije proslavio svoju bar micvu svečanim verskim obredom kroz koji danas prolaze mališani iz jevrejskih porodica.
On se, pred kamerama i u društvu svoje porodice, 2013. godine vratio u Aušvic kako bi konačno proslavio svoj ulazak u svet punoletnih vernika.
"Bio sam veoma mlad. Imao sam deset godina, jedanaest, dvanaest... S trinaest sam već izašao. Bio sam samo klinac", razmišljao je naglas Branko Lustig. "ono čega se sećam o Aušvicu jeste da je bilo potpuno tiho. Niko nije vrištao jer nije bilo pomoći. Zašto bi vrištali? Ljudi su samo išli, kao jaganjci..."
Pogledajte i: Otkriće džinovske podmornice iz Drugog svetskog rata
Lustig je, konačno, uspeo da proslavi bar misvu. U blizini zloslutnog natpisa na ulazu u Aušvic, on je, okružen ljudima uplakanih lica koji su došli da mu pruže podršku u tim potresnim trenucima, proslavio onaj deo svoje ličnosti, porekla i života zbog kojeg je kao nedužno dete progonjen i zbog kojeg su mu godine detinjstva protekle iza ograde.
On ističe da se plaši da će, kada oni koji su preživeli tragediju u Aušvicu, priča o logoru smrti umreti - da će iza njih ostati samo filmovi i knjige.
