O ČEMU RAZMIŠLJAJU: Da li su životinjski umovi slični ljudskim - da li životinje osećaju i sećaju se, poput nas?

Neke životinje imaju osećanja složena poput naših, od saosećajnih pacova do majmuna koji prigovaraju.

Iako imamo tu vezu, kad sednem pored njega na kauč i zagrlim ga, ipak pitam suprugu: "Misliš li da me on voli?" "Da, da!", kaže, sa samo blagom ogorčenošću, što je vrlo ljubazno s njene strane jer joj to pitanje postavljam vrlo često.

U našem domaćinstvu je to skoro ritual. Pitam se da li Čarli misli nešto o tome. Kad ga gledam kako se sunča na tremu, na pamet mi pada dublje pitanje: Koliko su životinjski umovi slični našem? Da li druge vrste razmišljaju, osećaju i sećaju se poput nas?

Mi, ljudi, i dalje mislimo da smo izuzetna bića, koja se u osnovi razlikuju od drugih životinja. Međutim, u proteklih pola veka naučnici su prikupili dokaze o inteligenciji kod mnogih neljudskih vrsta. Novokaledonijske vrane otkidaju tanke grančice kako bi njima iz debla drveća pecale larve insekata. Hobotnice rešavaju zagonetke, a rupe u kojima žive štite slaganjem kamenja ispred ulaza. Više ne sumnjamo da mnoge životinje poseduju zadivljujuće kognitivne sposobnosti. Ali jesu li one išta više od rafiniranih automata, posvećenih isključivo preživljavanju i razmnožavanju?

Izvor: Vinsent Lagranž

Sve veći broj studija njihovog ponašanja, u kombinaciji sa anegdotska posmatranjima u divljini – kao što je orka koja nedeljama gura svoje mrtvo mladunče – otkrivaju da mnoge vrste imaju mnogo više zajedničkog s ljudima nego što se pre mislilo. Slonovi tuguju. Delfini se igraju iz zabave. Sipe imaju svoje izrazite ličnosti. Čini se da gavrani reaguju na emocionalna stanja drugih gavrana. Mnogi primati stvaraju snažna prijateljstva. Kod nekih vrsta, kao što su slonovi i orke, starešine s mladima dele znanje stečeno iskustvom. Nekoliko drugih, uključujući pacove, sposobno je za empatiju i ljubaznost.

Za način na koji gledamo na druga bića na našoj planeti ova nova slika u nastajanju, o svesnosti, o bogatim unutrašnjim životima pripadnika iznenađujuće različitih neljudskih vrsta, predstavlja nešto poput kopernikanskog obrta. Do pre otprilike tri decenije umovi životinja nisu smatrani temom vrednom naučnog istraživanja. "Životinjske emocije – pa, to je bila tema za romantičare", priseća se etolog Frans de Val sa Univerziteta Emori, koji je ceo život proučavao ponašanje primata. De Val je bio jedan od prvih koji je glasno zagovarao priznavanje životinjske svesti. Počevši od pre nekoliko decenija, kaže, naučnici su počeli da priznaju da su određene vrste svesne, ali tvrdili su da se njihovi doživljaji ne mogu porediti s našim, pa da zbog toga nisu ni značajni.

Izvor: KVINTON SMIT, PASSION PLANET

Izvor: Jasper Dust

De Val kaže da neki bihevioristi sada postaju uvereni da su "unutrašnji procesi mnogih životinja jednako složeni kao i oni kod ljudi". Razlika je u tome što "mi možemo da ih izrazimo verbalno; možemo da govorimo o našim osećanjima". Ovo novo shvatanje, ako postane široko prihvaćeno, moglo bi da podstakne potpuno preispitivanje odnosa ljudi prema drugim vrstama. "Ako priznate emocije kod životinja, uključujući svesnost insekta, životinje postaju moralno relevantne", kaže De Val. "Nisu isto što i stene. One su razumna bića."

Međutim, naučna potraga za razumevanjem unutrašnjeg života životinja još uvek je relativno na početku. Takođe je još uvek kontroverzna. Prema mišljenju nekih naučnika, poznavanje uma neke druge vrste skoro je nemoguće. "Pripisivanje subjektivnih osećanja životinji na osnovu posmatranja njenog ponašanje nije nauka – to je samo nagađanje", kaže neurobiolog Dejvid Anderson s Kalifornijskog tehnološkog instituta, koji proučava ponašanje povezano sa emocijama kod miševa, vinskih mušica i meduza. Istraživači koji istražuju emocije poput tuge i empatije kod neljudskih vrsta moraju da se brane od optužbe da svoje predmete proučavanja možda antropomorfizuju.

Način da se približite istini jeste da testirate zaključke izvedene iz ponašanja životinja, kaže marinski biolog Dejvid Šil sa Univerziteta Aljaska Pacifik, koji proučava hobotnice. "Ako pogledate anegdotski kroz vekove, vrlo je očigledna ideja da su psi čvrsto povezani s određenim pojedincima. Ali oni su pripitomljeni. Da li može lisica tako da se ponaša? Ima li vuk takav emocionalni domet? Oseća li orka taj nivo vezanosti za članove svog jata? Može li delfin da se sprijatelji s grupom riba ili roniocem? Tu nas intuicija sve vreme vodi stranputicama. Biće ljudi kojima će intuicija da kaže da su utisci lažni. Da, o čemu god se stvarno radilo, nije reč o prijateljstvu. Biće i drugih ljudi koji će misliti da je jednostavno glupo životinjama negirati unutrašnji život."

Ako je antropomorfizacija napad na naučno razmišljanje, eto, i ja sam jedan od krivaca. Oduševljen sam kad gledam video-snimke životinja čije ponašanja upućuje na niz emocija s kojima i mi možemo da se poistovetimo. Vodeni bivo u ograđenom prostoru zoološkog vrta naporno radi kako bi kornjaču koja leži na leđima i koprca se prevrnuo nazad na noge, a zatim pozdravlja posmatrače tog događaja na vrlo samozadovoljan način. Panda se kliže niz snegom pokriveno brdo kao na sankama, a onda se uspne do vrha da to ponovi. Majmun na ivici kanala ljušti bananu i bulji razjapljenih usta od zaprepašćenja i muke kad mu ona padne u vodu. Stalno svojoj ženi pokazujem ove snimke, s blentavim osmehom na licu. Ideja da život oko nas može da pulsira emocijama čini me srećnim.

Izvor: Evgenija Arbugajeva

Takvo razmišljanje očigledno nije naučno, ali ono što naučnici ipak priznaju i prepoznaju jeste da se emocije nisu razvile samo kod ljudi. U osnovi, emocije su unutrašnja stanja koja životinju teraju da se ponaša na određeni način. Možda na glad i žeđ ne gledamo kao na emocije, ali one su slične po tome što su takođe unutrašnja stanja koja prisiljavaju na delovanje. Šil ih opisuje kao iskonske emocije. "Kada vam se piški, ustaćete iz kreveta u lenjo subotnje jutro i otići u toalet jer nemate izbora", kaže. "To postaje imperativ."

Baš kao i taj nevidljivi "imperativ", iskonske emocije poput straha podstiču određene akcije. Iako se osećanja poput ljubavi i tuge mogu činiti dubljima, kvalitativno se zapravo ne razlikuju. "U ovom trenutku", kaže Šil, "sav naš naučni i filozofski rad ukazuje na ideju da je svaka emocija na koju pomislite, ma kako uzvišena, visoka i eterična, izgrađena od tih iskonskih emocija."

Ako je tako, onda nije teško shvatiti da različite vrste – od buva do šimpanzi – imaju emocije, neke tek iskonske, a neke i naprednije.

Izvor: Evgenija Arbugajeva

GAVRANI SU ME OPREZNO POSMATRALI, skakućući od mene kad bih se previše približio žičanoj mreži koja nas je razdvajala. Sunčeva svetlost koja je prodirala u kavez obasjavala im je svileno perje crno poput čađi, naglašavajući mu sjaj. Doleteo sam iz Sjedinjenih Država u Austriju kako bih ih posetio jer je bihevioralni i kognitivni biolog Tomas Bugnjar na Univerzitetu u Beču došao do izvanrednog otkrića o njihovom ponašanju. Nakon desetak minuta činilo se da se ptice opuštaju. Jedan se oprezno dogegao da me bolje pogleda, okrenuvši glavu i procenivši me najpre levim okom, a zatim desnim.

Vrane (lat. Corvidae) – porodica koja uključuje gavrane – poznate su po svojoj inteligenciji. Naučnici su pokazali da one mogu da koriste alate, rešavaju probleme i planiraju budućnost. Tokom posete gledao sam jednog kako pokušava da sakrije poslasticu. Prvo je preko nje postavio mali kamenčić i onda otišao. Nekoliko minuta kasnije, očigledno nezadovoljan, vratio se po poslasticu, uzeo je u kljun, odskakutao do drugog mesta i zakopao je u šljunak.

Gavrani imaju impresivne kognitivne sposobnosti, ali se takođe ponašaju na način koji ukazuje na drugi aspekt njihove inteligencije: empatiju. Dok je proučavao ponašanje gavrana za svoj doktorat pre nekoliko godina, Bugnjar je primetio da, nakon što su se dve ptice potukle, izgledalo je kao da treća, koja je stajala sa strane, teši gubitnika. Opisao mi je tu tipičnu scenu kada sam ga posetio u kancelariji, pod budnim okom prepariranog gavrana na grani, koji mu je venčani poklon.

Izvor: Jasper Dust

"Dva se pojedinca potuku", rekao je. "Žrtva beži nekoliko minuta i na kraju pobegne u ugao, gde sedne i trese se. Drugi gavrani su vrlo uzbuđeni, lete uokolo i oglašavaju se, a onda jedan od njih doleti prema žrtvi, ali ne direktno do nje, nego u blizinu." Oglašava se prijateljski i približava se centimetar po centimetar, sve dok se sasvim ne približi. Ako se žrtva odmakne, tešitelj ostaje uporan. "Nakon nekoliko minuta to se završi tako da tešitelj doteruje perje žrtvi."

Bugnjar je dokumentovao 152 takva susreta. On i koleginica Orlait Frаzer ustanovili su da gavrani koji ulažu trud u podršku obično dobro poznaju žrtvu. Istraživači su već videli takvo ponašanje kod šimpanzi i bonoba, ali Bugnjarova studija je među prvima koja ga beleži kod ptica.

Izvor: SEBASTIJAN ŠITE I JOHANA EKERT, INSTITUT ZA EVOLUCIONU ANTROPOLOGIJU MAKS PLANK

Naučnici su ovaj fenomen uspeli da istraže detaljnije sprovođenjem eksperimenata s pacovima. U jednom, koji je osmislila neuronaučnica Inbal Ben-Ami Bartal sa Univerziteta Tel Aviv, pacov je zatvoren unutar providne plastične cevi s rupama. Cev ima vrata koja mogu da se otvore spolja. Istraživači su cev stavili unutar kaveza s drugim pacovom, koji može slobodno da se kreće. Pacov unutar cevi se migolji, pokušavajući da pobegne. Njegova muka je vidljiva drugom pacovu, koji počinje da kruži oko cevi, grizе je i pokušava da kopa ispod nje. Nakon nekoliko tura eksperimenta, slobodan pacov shvati kako se otvaraju vrata. Kad jednom nauči taj trik, slobodan pacov ne gubi vreme nego zarobljenog pacova odmah oslobađa.

Ovo korisno ponašanje, međutim, zavisi od toga da li pacov koji je slobodan oseća da je u srodstvu sa zatvorenim. Slobodan pacov odgajen s drugima istog genetičkog tipa pomoći će zarobljenom pacovu tog tipa čak i ako mu je on nepoznat. Ako je zarobljeni pacov drugačijeg genetičkog tipa, slobodan pacov se ne upliće i ne oslobađa ga. Međutim, ako pacov jednog genetičkog tipa odrasta s pacovom drugog, on pomaže pacovima samo tog drugog tipa, uključujući one nepoznate, a ignoriše nevolje pacova sopstvenog tipa. "Dakle, nije reč o biološkoj sličnosti", kaže Inbal Ben-Ami Bartal. "Reč je o ljubavi prema onome s kim si. Reč je o tome da imate svoju porodicu i da znate da je to vaša porodica."

Izvor: TIM FLEČ

Izvor: TIM FLEČ

NUŽNA OSOBINA emocionalne inteligencije – uključujući sposobnost reagovanja na nevolje drugih stvorenja – sposobnost je čitanja emocionalnog stanja drugih. Jednog vetrovitog jutra stajao sam na ivici blatnjavog polja u engleskoj provinciji, dok mi je psihološkinja Lian Prups pokazivala kako pokušava da sazna imaju li konji tu sposobnost.

Očigledno je da Prupsova, istraživačica sa Univerziteta Portsmut, voli predmete svoje studije. Tokom moje posete svaki put kad bih video nekog konja i primetio da je mio, pogled bi joj omekšao, a osmeh se proširio licem. Uvek bi odgovorila: "O da, sladak je!"

Naslonili smo dve daske na ogradu. Na svakoj je bila otisnuta fotografija konjske glave od napred, u prirodnoj veličini. Na jednoj su konjske uši bile podignute, nozdrve i usta opušteni, a oči izgledale smireno. Taj konj je delovao zadovoljno. Na drugoj, konj je imao preteći pogled, sа ušima povučenim unazad, stisnutim vilicama i raširenim nozdrvama.

Studentkinja je izvela crvenkastosmeđeg konja iz štale: naš prvi subjekt istraživanja. Prošetala ga je nekoliko minuta ukrug pre nego što ga je dovela do dva konjska lica, a zatim uklonila povodac. Želeli smo da vidimo kako će konj reagovati na fotografije. Da li će pokazati veće zanimanje za srećno konjsko lice ili za ono drugo?

Prupsova je zadržala dah. Konj je nakratko zurio u te dve slike, a zatim otrčao u ugao polja, zamahnuvši repom i zureći u travnatu livadu preko ograde. Prupsova me je upozorila da bi tako nešto moglo da se dogodi. Hiroviti subjekti proučavanja mogu da zbune naučnike.
Studentkinja je zatim izvela pegavog, sivo-belog konja s mekom, sjajnom grivom. On je bio pristupačniji. Stajao je nekoliko minuta, posmatrajući fotografije, a onda se približio srećnom licu i njuškom pomazio fotografiju.

Izvor: PAOLO VERCONE

Prupsova i njene kolege sproveli su kroz test poput ovog koji sam gledao 48 konja. Neki su mogli da biraju između slika srećnog i ljutitog konja, drugima je predstavljen izbor između srećnog i neutralnog, a trećima između neutralnog i ljutitog. Kod izbora između srećnih i neutralnih, konji nisu prednost davali ni jednom ni drugom. Gotovo uvek su izbegavali ljutito lice kad bi im bilo pokazano, što je uverilo istraživače da konji mogu da prepoznaju izraze lica i kod onih konja koje nikad pre nisu videli.

U drugoj studiji Prupsovе konju je pokazana fotografija ljudskog lica koje je bilo ili nasmejano ili ljutito. Fotografija je prikazana ujutro. Posle podne osoba na fotografiji – ili potpuno druga osoba – sela je ispred konja, s neutralnim izrazom lica. Ako je fotografija koju je konj ujutru video imala ljutiti izraz lica, konj bi pokazao znakove stresa kad bi tu osobu video posle podne. Gledao je osobu više levim okom nego desnim – što konji rade kad vide potencijalnu pretnju – usta i nozdrve bili su napeti, a uši povučene unazad. Ako bi konj ujutro video fotografiju srećnog lica, ili je poslepodnevni posetilac bila neka druga osoba, konj bi obično imao pozitivnu ili neutralnu reakciju. Nalazi iz ovog istraživanja, takođe testirani na 48 konja, sugerišu da bi konji mogli da imaju nijansiranu sposobnost čitanja i reagovanja na emocionalna stanja ne samo kod konja nego i kod ljudi. Ovo ponašanje pokazuje vrlo napredne sposobnosti prepoznavanja i pamćenja. "Morali su da prebace utisak s fotografije na stvarnu osobu", rekla je Prupsova. "Morali su da zapamte određenu osobu i, očigledno, da zapamte i određene njene emocije."

"To je neverovatno", primetio sam.

"Da, da", rekla je Prupsova, zračeći zadovoljstvom. "Jeste."

Izvor: HIROJA MINAKUČI, MINDEN PICTURES

MOJ ČARLI POVREMENO stenje i trza se u snu. Mogu da zamislim neku noćnu moru koja bi ga uplašila – kamion koji se na njega namerio. U blizini velikih, bučnih vozila postaje nervozan. Kad ga gladim po glavi da ga umirim, pitam se šta tada sanja. Nisam jedini koji bi želeo da zna šta se događa u umu životinje.

Kad je patološkinja Kristina Hanger, koja živi u Čikagu, pre četiri godine kući donela štene, imala je istu želju. U svom radu, gde pomaže deci koja zaostaju u govoru, Hangerova koristi komunikacijski uređaj – ploču s dugmićima koja reprodukuje unapred snimljene reči. Pitala se može li njena Stela, mešanka rasa katahule i australijskog govedara, naučiti da pritiska dugmiće za reči kao što su "voda", "igra" i "napolje". Stela je brzo učila i nakon otprilike mesec dana počela je da koristi dugmiće da bi verbalizovala svoje želje. Jednog dana, kad je Hangerova zalivala kućne biljke, a Stela je gledala, kujica je u jednom trenutku otrčala u drugu sobu, pritisnula dugme "voda", vratila se i nastavila da gleda.

"Njena posuda za vodu bila je puna", kaže Hangerova. "Nije popila ni gutljaj. Samo je tu reč upotrebila na novi način." Stela je jednostavno pokazala ono što je videla.

Uzbuđena mogućnošću da sazna više o Stelinom unutrašnjem životu, Hangerova joj je predstavila još nekoliko desetina reči, kao što su "upomoć", "doviđenja", "ne" i "volim te". Jedne večeri Stela je htela da kaže nešto važno. "Otišla je do dugmeta ’jelo’ i njime rekla ’jelo’, a onda je otišla na drugi kraj stana, do dugmeta ’ne’ i njime rekla ’ne’", priseća se Hangerova. "Kombinovala je te dve reči kako bi nam dala do znanja da nije večerala."

Hangerova je zatim stavila sve dugmiće na jedno mesto – ukupno njih 48 – kako bi Steli olakšala korišćenje više reči, što je dovelo do prave eksplozije u komunikaciji. "Počela je da kombinuje reči – svaki dan, nekoliko puta dnevno – kako bi stvorila nove poruke, koje je nikada nisam učila, a koje su bile u savršenom skladu sa onim što se u to vreme događalo u njenom okruženju", kaže Hangerova. Svoje iskustvo je opisala u odlično prodavanoj knjizi "Kako je Stela naučila da govori".

Jednog dana prošlog proleća Hangerova je telefonirala kad je Stela pokušala da joj privuče pažnju. Prvo je pritisnula dugmiće za "gledaj", "dođi" i "igra". Hangerova je bila zauzeta, pa je Stela nastavila da isprobava različite verzije iste poruke, uključujući "hoću" – "igra" – "napolje". Na kraju, frustrirana, pritisnula je "volim te", nakon čega je usledilo "ne". Hangerova je bila zapanjena. "Kad sam uvela dugme ’volim te’, nikad nisam pomislila da će mi reći ’volim te’ – ’ne’ kad se naljuti na mene", rekla je. "Ali jednostavno je neverovatno videti kakve se sve misli zbivaju u njenoj glavi."

Stela nije jedini pas koji je na ovaj način otvorio prozor u svoj unutrašnji život. Poslednjih godina i neki drugi vlasnici pasa koriste uređaje za komunikaciju sa svojim ljubimcima. Trend je podstakao kognitivnog naučnika Federika Rosana da u laboratoriji Comparative Cognition na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu pokrene studiju u kojoj je skoro 3.000 vlasnika pasa i mačaka poslalo izveštaje o tome kako njihovi ljubimci koriste dugmiće za izražavanje reči.

Rosano kaže da je video brojne primere pasa koji se raspituju o članu porodice kad je ta osoba odsutna. Svoju želju za igrom sa određenim psom znaju da iskažu kombinovanjem reči "park" s imenom tog psa. "Gde su u domaćinstvu dve životinje, fascinantno je u koliko primera vidimo da jedna od njih od ljudi traži pomoć za drugu", kaže Rosano. Na jednom video-snimku koji je podelio sa mnom terijer Bastijan gleda svog kućnog druga, staru mačku Hali, kako sedi jer ima problema s kretanjem. Otrči do dugmeta i pritisne "zabrinut" i "hoda".

Nisam prijavio Čarlija za ovu studiju, ali mogu da zamislim da bi mi rado rekao šta misli o mom ismevanju njegovog odsustva dara za njuh: "smešno" – "ne".

Izvor: ANIL PRABHAKAR Izvor: ŽORDI ČIJAS, PRIRODNJAČKA FOTOTEKA

DАJANA RAJS, ČIJE OČI zasvetle čim se razgovor povede o morskim sisarima, osamdesetih godina je snimala kljunaste delfine u akvarijumu kad je došla do zapanjujućeg otkrića. Videla je kako jedan od njih roni do dna i tamo izduvava kolut vazduha iz otvora za disanje. Dok se taj srebrni kolut uzdizao na površinu, delfin je izduvao još jedan, manji, koji se uzdizao brže od prvog, spajajući se s njim i povećavajući ga. Tada je delfin zaplivao prema gore i prošao kroz kolut. Rajsova, koja je danas kognitivni psiholog na koledžu Hanter, nije mogla da veruje onome što je videla. "To je bio prvi put", rekla mi je, "da smo videli da životinja sama stvara svoj predmet za igru."

Nije to bio jedinstven slučaj. Od tada do danas Rajsova i drugi često su viđali kako delfini u akvarijumima prave kolutove od vazduha i poigravaju se njima na bezbroj načina. U divljini delfini se međusobno jure. Oni su samo jedna od mnogih vrsta – pored pasa i mačaka, za koje svi znaju – koje se igraju. Pavijani su viđeni kako zadirkuju krave povlačeći ih za repove. Dok je proučavao slonove u Africi, Ričard Bern, koji istražuje evoluciju spoznaje, često je posmatrao mlade slonove kako jure životinje koje im nisu predstavljale pretnju, kao što su gnuovi i čaplje. Etolog Gordon Berghard sa Univerziteta Tenesi u Noksvilu kaže da su naučnici takođe prikupili dokaze o razigranom ponašanju riba i gmizavaca. On je posmatrao punoglavce vijetnamske mahovinaste žabe kako jašu na mehurićima vazduha puštenim s dna akvarijuma sve do vrha.

U igri se troši energija, a postoji i rizik od povrede, a ona nema uvek neku neposrednu svrhu. Zašto se onda životinje njome bave? Istraživači veruju da se igra razvila jer pomaže u jačanju veza među članovima društvenih grupa. Uz to pomaže životinjama da vežbaju veštine kao što su trčanje i skakanje, koje im povećavaju šanse za preživljavanje. To je objašnjenje zašto se igra razvila, ali koji je impuls koji životinju tera da se u nju uključi? Uverljiv odgovor je – prema biologu Vinsentu Janiku sa Univerziteta Sent Endrus u Škotskoj – potraga za radošću. "Zašto životinja nešto radi?", pita Janik. "Pa, zato što to želi." U nedostatku bilo kakve druge, trenutne koristi, čini se verovatnim da igra životinjama pruža zadovoljstvo, obogaćujući im unutrašnji život.

Izvor: VINSENT MUSI

KOLIKO JE BOGAT UNUTRAŠNJI ŽIVOT životinja koje žive u društvenim grupama kao i mi? Antropološkinja Sara Brosnan s Državnog univerziteta Džordžija sprovodi eksperimente kako bi pokušala da zaviri u umove majmuna kapucina. Povela me u šetnju oko istraživačkog centra u kojem je smešteno šest grupa kapucina. Svaka grupa ima svoj spoljni ograđeni prostor, gde majmuni provode veći deo dana – jedu, uređuju se ili se igraju. Bila je sredina popodneva, a osoblje je upravo završilo podelu hrane.

Od sve hrane koju kapucini dobijaju najdraže im je grožđe. Brosnanova je to iskoristila kako bi osmislila eksperiment koji bi ispitao njihov emocionalni život. Stavila je dva kapucina u odeljke odvojene žičanom mrežom, jedan pored drugog, i s njima igrala jednu igru. U igri, koju su majmuni brzo naučili, morali su da joj daju neki zalog, neki mali predmet poput komada drveta kako bi dobili nagradu.

Brosnanova bi ponekad i jednom i drugom kapucinu dala komad krastavca, što im se sviđalo koliko i deci zobena kaša. Drugi put je jednom kapucinu ponudila krišku krastavca, a drugom grožđe. U trećoj varijanti bio je samo jedan kapucin. Brosnanova bi tog usamljenog majmuna nagradila krastavcem, ali bi svaki put u prazan odeljak stavila grožđe.

Kad su oba majmuna dobila komadiće krastavca, pojeli su ih bez prigovora. Ali kada je jedan majmun stalno dobijao grožđe, onaj koji je ostao na krastavcu postao je vidno uzrujan. Ispustio bi krastavac ili ga bacio prema Brosnanovoj. S nepravednošću – ili nejednakošću – očigledno nije mogao da se nosi. U testu sa samo jednim majmunom koji je video grožđe kako se nakuplja u susednom odeljku, životinja je u početku obično odbijala krastavac, ali bi se nakon nekog vremena vratila da ga pojede. "Izgleda da im razlika u nagradi manje smeta nego nepravda", kaže Brosnanova. Ova studija sugeriše da očekivanje pravednosti – i zameranje kada se ona ne desi – verovatno ne postoji samo kod ljudi.

Neki primati su izgleda dovoljno mentalno napredni da imaju smisao za humor. Postoji konsenzus među istraživačima da se šimpanze – i drugi veliki majmuni – smeju, obično dok se igraju. Međutim, primećeno je da se smeju i u drugim kontekstima. De Val priča o kolegi koji je na lice stavio masku pantera i izašao iz grmlja s druge strane šanca od grupe šimpanzi. "Šimpanze su bile vrlo ljute i gađale su ga raznim stvarima", kaže De Val. Na kraju je istraživač, inače poznat šimpanzama, skinuo masku i otkrio se. "Neke šimpanze – one starije – na to su se nasmejale."

Od psihološkinje Marine Davila-Ros sa Univerziteta u Portsmutu saznao sam za još jedan primer. Pokazala mi je video-snimak mlade šimpanze Pije koju je snimila u jednom parku za životinje u Nemačkoj. Primetila je kako Pija svog oca vuče za kosu, nastojeći da ga navede da se igra. Kad on nije reagovao, Pija je legla na travu.

Nakon kratkog vremena, bez ikakvog povoda, Pijino lice se razvuklo u široki osmeh. Zatim je prasnula u nešto što se jedino može opisati kao neobuzdani smeh, zabacivši glavu unazad i preklopivši ruke preko očiju poput deteta koje gleda neki urnebesan crtani.
Prema tumačenju Davila-Rosove, koje je uvrstila u nedavni istraživački rad, Pija se možda smejala svom sećanju na razigrani trenutak sa ocem. Ta pretpostavka, naravno, ne može da se dokaže, ali spontana radost ukazuje na međudelovanje sećanja i emocija, a to ukazuje na složeniji unutrašnji život nego što smo mogli da zamislimo. Gledanje video-snimka odmah mi je izmamilo osmeh na lice. U mislima sam zabeležio da snimak moram da pokažem svojoj ženi.

NAPISAO: JUDIDŽIT BATAČARDŽI

Pre nego što je dobio Čarlija, stalni saradnik National Geographica Judidžit Batačardži uživao je u društvu kornjače, para papagaja i dobermana Lasa.

Reportaža ŽIVOTINJSKI UM prvobitno je objavljena u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u oktobru 2022. godine.