PROBLEM INDIJE SA ENERGIJOM: Od njihovog odgovora na ovaj problem može da zavisi i budućnost cele planete

Može li ova zemlja da odgovori na zahteve sve brojnije srednje klase, a da istovremeno zauzda i emisije ugljenika?

Solanki je profesor solarne energije na Indijskom tehnološkom institutu u Mumbaju, vitak čovek u svojim četrdesetim, mladalačkog izgleda i s večitim smeškom, koji mu pomažu u ostvarenju njegove misije. Krajem 2020. godine uzeo je odmor i narednih 11 meseci putovao po celoj Indiji ne bi li podstakao ljude na borbu protiv klimatskih promena. Solankijevo vozilo je mobilna demonstracija upotrebe obnovljive energije. Solarni paneli proizvode dovoljno struje za svetla, ventilatore, kompjutere, peć i televiziju. Pošto su ga svečano dočekali cvećem i dobrodošlicom, Solanki se popeo na binu i izrazio neobičan zahtev.

"U ovoj prostoriji vidim na plafonu čak 15 ventilatora. Sada je sredina dana, napolju ima toliko sunca, a mi i pored toga ovde imamo toliko uključenih svetala", rekao je. "Da li nama stvarno trebaju svi ti ventilatori i svetla? Hajde da isključimo neke od njih i vidimo kako će nam biti."

Nekoliko učenika ustalo je da uradi ono što je tražio. "Ipak, ostavite neka uključena!", našalio se Solanki kad je jedan učenik krenuo da pogasi sve.

Izvor: Arko Dato

Sa isključenom polovinom svetala i ventilatora, sala je postala toplija i mračnija. Eto, dodao je Solanki, zar je neka bitna razlika. "Možemo vrlo lepo da vidimo jedni druge, što znači da ima dovoljno svetla u ovoj prostoriji", rekao je. "Da li se neko uspaničio što su neki ventilatori isključeni? Da li je neko pomislio: 'O Bože, kako ću izdržati?'" Publika je prasnula u smeh.

Poenta koju je Solanki hteo da postigne jeste jedna od dve kojima će, nada se, ubediti Indijce da ostvare ono što on zove energetski svaradž, odnosno energetsku samostalnost. Da, s jedne strane, direktno štede energiju smanjenjem utroška, a s druge, indirektno, da koriste manje toga. Struju bi trebalo proizvoditi lokalno iz obnovljivih resursa kao što je sunce, tako da svaki grad postane nezavisan. U narednoj deceniji predviđa se naglo povećanje emisija gasova staklene bašte jer privreda raste, a stanovništvo se uvećava na 1,5 milijardi, čime će premašiti populaciju Kine.

"Ljudska pohlepa za beskonačnim privrednim rastom izazvala je ubrzane klimatske promene na planeti", upozorio je. "Zbog naše arogancije mi mislimo da možemo da povećavamo potrošnju bez ikakvih posledica. Ali svet ima ograničene resurse. Ukoliko ne promenimo svoje ponašanje, buduće generacije moraće da trpe velike nedaće."

Solanki je odrastao u jednom malom selu i bio je prvi u svojoj porodici koji je završio fakultet. Na Indijskom tehnološkom institutu osnovao je centar za tehnologiju solarnih ćelija. S ciljem da pokrene solarnu revoluciju u ruralnim krajevima, osnovao je neprofitnu organizaciju Energy Swaraj Foundation, koja obučava seoske žene da montiraju solarne lampe i krovne panele. Pre tri godine počeo je da razmišlja kako bi Mohandas Gandi, inače Solankijev idol, reagovao na klimatsku krizu. Tako je došao na ideju o putovanju. On se nada da će inicirati masovni pokret, kao što je Gandi uradio kad je poveo 25-dnevni istorijski marš, dug 388 km, u vreme kad se Indija borila za oslobođenje od britanskog jarma.

To što Solanki podstiče Indijce da žive skromno možda deluje čudno u zemlji koja i inače ima veoma nisku stopu potrošnje po glavi stanovnika. U proseku Indijci potroše na razna dobra i usluge oko hiljadu dolara godišnje, što je tek četrdeseti deo onoga što potroše Amerikanci. Pa ipak, Solankijev pristup bi mogao da ima ključnu ulogu u naporima Indije da smanji svoj udeo u globalnom zagrevanju. Pri sadašnjoj stopi privrednog rasta, očekuje se da će se do 2030. godine srednja klasa udvostručiti na 800 miliona. To će biti dobro za Indiju jer će se mnogi izvući iz siromaštva. Ali to će istovremeno predstavljati pravu poplavu novih konzumenata koji će hteti prostrane stanove, klima-uređaje, razne aparate i automobile, što će znatno povećati količinu proizvedenog ugljenika u ovoj zemlji.

Indija će 15. avgusta proslaviti 75 godina nezavisnosti. Zemlja je u tom periodu postigla neverovatan napredak: ostvarila je samostalnost u proizvodnji hrane, napravila kosmički program i lansirala orbiter na Mars, snabdevala vakcinama stotinak zemalja i pretvorila se u tehnološku silu i šestu po veličini ekonomiju na svetu.

I sada, kao narastajuća svetska sila, Indija kreće da se bori s klimatskim promenama. Osnivanjem 45 solarnih parkova, planiranjem da 40 odsto autobusa, 30 odsto privatnih vozila i 80 odsto dvotočkaša i trotočkaša do 2030. godine bude na električni pogon, i misijom da postane svetski lider u proizvodnji vodonika kao alternative za fosilna goriva, ova zemlja preduzima korake ka svojoj – i svetskoj – zelenijoj budućnosti.

I pored toga, Indija je suočena s više velikih problema od bilo koje druge zemlje. Nagli porast srednje klase povećaće potrošnju energije u sledeće dve decenije više nego bilo gde u svetu. Da bi zadovoljila potražnju, Indija će verovatno morati uglavnom da se osloni na ugalj – koga ima u izobilju – još dugo godina i da nastavi da povećava uvoz nafte. Ulog ne može biti veći. Budućnost planete zavisi u velikoj meri od toga kako će Indija nastaviti dalje, kako će uskladiti žudnju za snažnim privrednim rastom s nuždom da smanji emisije gasova.

INDIJA JE ČETVRTA U SVETU kao zagađivač gasovima staklene bašte, odmah posle Kine, Sjedinjenih Država i Evropske unije. Premijer Narendra Modi je obećao da će se emisije gasova do 2070. godine svesti na nulu. To je 20 godina posle roka koji su postavile Sjedinjene Države i deset godina kasnije od Kine. Indija je takođe obećala da će smanjiti intenzitet svojih emisija (količinu emisija po jedinici bruto domaćeg proizvoda) pre kraje ove decenije, za 45 odsto u odnosu na 2005. godinu. Ipak, predviđa se da će ukupna količina emisija u ovoj zemlji nastaviti da raste sve otprilike do 2045. godine.

Izvor: Arko Dato

Suviše dalek rok do svođenja zagađenja na nulu i odluka da se progres prati preko intenziteta a ne preko samih emisija razočarali su neke ekološke aktiviste, ali indijski zvaničnici kažu da zemlja čini i više nego što može u ograničenim uslovima jedne zemlje u razvoju. Pre oko 15 godina stav Indije, još uvek uobičajen među zemljama u razvoju, bio je da problem klimatskih promena treba da rešavaju industrijske zemlje, kao Sjedinjene Države na primer, jer one su počele da pumpaju ugljen-dioksid u atmosferu mnogo pre Indije. Takvo gledanje na podelu odgovornosti nije uopšte za čuđenje. Dovoljno je uporediti način život na Zapadu, gde je normalno da svi imaju svoj automobil, kuće s klima-uređajima, i druge pogodnosti, dok većina Indijaca još i danas živi u krajnjoj nemaštini.

Kad su klimatske promene izazvale znak za uzbunu sredinom 2000-ih, Indija je bila spremnija za traženje rešenja. "Sve više je preovlađivalo mišljenje da moramo prevazići pripisivanje odgovornosti drugima", kaže R. R. Rašmi, bivši birokrata koji je dugo godina predstavljao Indiju u klimatskim pregovorima, a sada je na Institutu za energiju i resurse u Nju Delhiju. "To je globalni problem, svi moraju da podele teret."

Indija ima mnogo razloga za brigu. Njenim obalama, dugim 7.520 kilometara, preti opasnost od dizanja nivoa mora, naročito na niskoj istočnoj obali, gde može biti ugroženo više desetina miliona ljudi. Ovog proleća, posle najtoplijeg marta koji se pamti, produženi toplotni talas podigao je temperaturu na više od 45 stepeni u velikom delu zemlje, sprživši useve na njivama. I suše postaju sve jače. Cikloni šibaju obalama sa sve većim besom, plaveći gradska područja.

"Duboka depresija može prerasti u ciklonsku oluju, ciklonska oluja može prerasti u jaku ciklonsku oluju, a jaka može prerasti u veoma jaku ciklonsku oluju", kaže Suruči Badval, naučnica sa Instituta za energiju i resurse. "Kao što vidite, i sama priroda nepogoda se menja."

Ranjivost Indije na klimatske promene predstavlja glavnu motivaciju za kreatore politike ove zemlje. Drugi motiv je briga za energetsku sigurnost zemlje – Indija će ove godine potrošiti sto milijardi dolara na uvoz nafte.

"Indija je stvarno dobro krenula", kaže Niklas Hene, naučnik sa Instituta NewClimate u Nemačkoj, pri čemu naročito ističe razvoj obnovljive energije i transportnih sistema koji ne zavise od fosilnih goriva. Ali dodaje i da nisu svi koraci Indije upućeni u pravom smeru. Zemlja se oslanja na 285 termoelektrana na ugalj i planira da izgradi još 48 do kraja ove decenije.

DA BIH RAZUMEO zašto se Indija toliko oslanja na ugalj, otišao sam u Džariju u ugljem bogatoj istočnoj državi Džarkand. Dok sam stajao na ivici jame duboke deset metara, veličine nekoliko fudbalskih igrališta, gledao sam kako radnici postavljaju eksploziv u rupe izbušene na suprotnom kraju. Neko mi je dodao šlem, a onda je nadzornik naredio da se eksploziv aktivira. Detonacija je odjeknula kroz ceo rudnik. Kamenje je letelo visoko u vazduh. A nad mestom eksplozije nadvio se oblak prašine.

Ovaj kamenolom je nov. Mineri će morati da dignu u vazduh još nekoliko metara zemlje da bi došli do ležišta uglja. Indija će otvoriti još rudnika poput ovog da bi zadovoljila svoje narastajuće potrebe. Izbor da se nastavi loženje uglja umesto prelaska na čistija goriva ima vrlo jednostavan motiv: Indija ima ogromne rezerve uglja, skoro desetinu od svetskih zaliha. I pored toga, kapacitet proizvodnje od oko 780 miliona tona godišnje nije dovoljan. U zemlju se uvozi oko 200 miliona tona godišnje.

Posle eksplozije otišao sam do limene barake gde su se radnici okupili i razgovarali s Ramom Madabom Batačardžijem, profesorom rudarstva na Indijskom tehnološkom institutu u obližnjem Danbadu koji ima dugogodišnje iskustvo u ovoj industriji. To je jedan ljubazan čovek koji je inače pomogao u organizaciji moje posete. On je član vladinog panela koji proučava budućnost uglja u Indiji. Prema predviđanjima panela, očekuje se da će potražnja ove zemlje za ugljem do 2035. godine dostići 1,4 milijarde tona.

"Za sada smo prinuđeni da povećamo proizvodnju", kaže Batačardži. "Kad jednom dostignemo 1,4 milijarde tona, održavaćemo taj nivo pet do deset godina, a zatim ćemo početi da smanjujemo. Ali to neće biti pre 2050. godine."

Pored nas je protutnjao ogroman kamion nakrcan kamenjem i zemljom. Okolni teren je sav posut humkama od otpada. Batačardži mi je prepričao razgovor koji je imao nekoliko dana ranije s jednim starijim funkcionerom iz Coal India, najvećeg proizvođača uglja na svetu, koji mu je rekao: "Stalno me zovu, bilo sekretar za ugalj ili ministar za ugalj, ili termoelektrane – i svi traže ugalj, ugalj, ugalj."

Fazno ukidanje uglja je problem i zato što skoro četiri miliona Indijaca zavise od njega u svojim domaćinstvima. Osim rudara, hiljade drugih ljudi živi od toga što kradu ugalj i u džakovima ga prevoze biciklima radi prodaje na crnoj berzi za korišćenje u kućama, restoranima i fabrikama. "Ovde inače vlada nezaposlenost", kaže rudar Džitender Sing. "Ako se ukine proizvodnja uglja, to će samo pogoršati stvari u ovom regionu."

Nijedan od radnika s kojima sam pričao, uključujući i Singa, ne zna mnogo o klimatskim promenama. "Nemam toliko vremena da gledam vesti na televiziji", kaže mi nadzornik Radžeš Čauhan. "Odradim svoju smenu, a onda idem kući da se posvetim porodici." Pričati s radnicima o globalnom zagrevanju zvuči kao neumesno filozofiranje jer je toliko daleko od njihovih briga za svakodnevnu egzistenciju. Neki se pitaju od čega će da žive ako se rudnici zatvore. Drugi su bili malo veći optimisti. "Uvek će se naći nešto da se radi", kaže Čauhan.

Zemlja mora da se pripremi za prelaz sa uglja, kaže Sandip Paj, naučnik u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, koji sarađuje s vlastima u Indiji u kreiranju ovih planova. Jedan od imperativa jeste da se optimizuje potrošnja izvlačenjem više energije po jedinici goriva. Zbog svoje blizine rudnicima i sporazuma sa indijskim rudarskim kompanijama, starije termoelektrane imaju bolji pristup uglju od novih, koje ga koriste mnogo efikasnije.

"Ako zatvorite neke od ovih starijih elektrana, smanjiće se i ukupna potražnja za ugljem", kaže Paj. Mesta koja su zavisna od uglja, kao Džarkand, moraće da stvore alternativne izvore zapošljavanja – što je problem koji su već iskusili i drugi delovi sveta, kao na primer Zapadna Virdžinija u Sjedinjenim Državama. "Neke od ovih država imaju zaista dobar turistički potencijal", kaže Paj. Postoji i ideja da se napušteni rudnici upotrebe za poljoprivredu i druge svrhe – što bi omogućilo zapošljavanje velikog broja ljudi za dugi niz godina.

INDIJA SE VEĆ KREĆE ka budućnosti u kojoj će veliki deo njene energije dolaziti od sunca, vetra i vode. Od 2010. godine, kad je indijska vlada postavila skroman cilj od 20 gigavata solarnog kapaciteta do 2022. godine, ta količina je dramatično porasla. To je postignuto sniženjem cena fotogalvanskih ćelija i inicijativom Vlade da stvori velike parkove gde kompanije uz podsticajne subvencije mogu da izgrade solarne instalacije. Indija je prešla prvobitni cilj od 20 gigavata četiri godine pre roka i sada se trudi da ispuni novi cilj od 100 gigavata do kraja ove godine. Trenutni kapacitet Indije u obnovljivoj energiji je 151 gigavat od sunca, vetra, biomase i hidroelektrana. Prošle godine Modi je najavio da će do 2030. godine proizvoditi 500 gigavata.

Izvor: Arko Dato

Za sprovođenje ovako ambicioznog cilja, Indija računa na razvoj projekata za dobijanje energije od sunca i vetra u državama kao što je Radžastan, čije dve trećine pokriva pustinja. Preko leta temperature mogu da se popnu i iznad 45 stepeni. Ubitačna vrućina i jaki vetrovi obično primoravaju ljude da preko dana ostaju kod kuće. Uslovi su toliko negostoljubivi da velike oblasti uopšte nemaju ljudskih naseobina. Subod Agarval, glavni administrator jedne oblasti u pustinjskom regionu 1990-ih, seća se kako se zaglavljivao u peščanoj oluji. "Putevi bi nestali pod peskom", kaže.

Sve donedavno ovi negostoprimljivi krajevi smatrani su beskorisnom pustarom. Ali neki od njih počeli su da doživljavaju neverovatnu transformaciju. U mestu Badla 57 kvadratnih kilometara pretvoreno je u more plavih solarnih panela, poređanih u pravilne redove. "To je boja koju ljudi nisu navikli da vide u pustinji", kaže Agarval, koji je odigrao svoju ulogu u ovoj transformaciji kao bivši šef Radžastanske korporacije za obnovljivu energiju, vladine agencije koja odabira zemlju i nalazi investitore projekata za dobijanje energije od sunca i vetra.

Solarni park u Badli jedan je od najvećih na svetu, sposoban da proizvede 2,25 gigavata struje, što je dovoljno za napajanje milion domaćinstava. Nekoliko drugih je naručeno u Radžastanu, a ostali su u pripremi. Posetio sam jedan pored Džajsalmera, grada uz indijsku granicu s Pakistanom, poznatog po veličanstvenoj srednjovekovnoj tvrđavi koja privlači turiste tokom hladnijih meseci. Jedan službenik ove agencije i ja putovali smo oko 65 kilometara od grada u ravno peščano prostranstvo jedva posuto kržljavom vegetacijom.

Po ulasku u park prošli smo pored više hiljada sanduka sa solarnim panelima naslaganim jedan na drugi na površini veličine gradskog stambenog bloka, koji su čekali da se raspakuju i montiraju na redove metalnih stubova. Na nekoliko hektara paneli su već bili instalirani. Na svakih nekoliko dana paneli moraju da se skidaju da bi se očistio debeo sloj prašine koja se skuplja na njihovoj površini. Prolazeći između dva reda, čuo sam zvuk motora koji okreće panele za nekoliko stepeni da bi se podesio ugao pod kojim sunčevi zraci padaju. U jednoj obližnjoj zgradi pet-šest inženjera sedi za kompjuterima i posmatra da li neki modul ima problema. "Upravo ovog minuta proizvodimo 167 megavata struje", rekao mi je jedan inženjer, pokazujući mi grafikon na svom monitoru koji prikazuje kako se prikupljena energija stalno penje počev od jutarnjih časova. "Vrhunac ćemo dostići između 12 i jedan, a onda će polako opadati do zalaska sunca."

Problem za Indiju je oskudna proizvodnja domaćih solarnih ćelija. Paneli koje sam obišao bili su kompletno proizvedeni u Indiji, ali većina solarnih instalacija se uvozi iz Kine. Početkom ove godine indijska vlada je najavila program koji košta 2,6 milijardi dolara s ciljem da ubrza proizvodnju solarne opreme.

Indija se oslanja na velike projekte, ali isto tako postoji i nada, na koju računa i Solanki, da će Indijci i sami pristupiti solarnoj revoluciji. Seljaci, na primer, mogu da iskoriste novi vladin program koji im omogućava da iznajme svoju zemlju – koja je prethodno služila isključivo za zemljoradnju – za solarne instalacije i solarne pumpe. U suncem bogatim državama kao što su Radžastan i Gudžarat, kućevlasnici i poslovni ljudi instaliraju solarne module na svoje krovove. A žene u ruralnim krajevima Radžastana i Maharaštre, uz pomoć Solankijeve fondacije Energy Swaraj Foundation, osnivaju kompanije za proizvodnju solarnih proizvoda.

INDIJSKI MINISTAR SAOBRAĆAJA Nitin Gadkari, večito nasmejani političar koji govori direktno i bez uvijanja, pojavio se početkom ove godine u parlamentu u Nju Delhiju u automobilu s pogonom na vodonik. Time je hteo da dâ primer. Reporterima je rekao da Vlada namerava da pretvori zemlju u vodećeg proizvođača zelenog vodonika.

Izvor: Arko Dato

Najveći deo vodonika koji se danas proizvodi dobija se iz fosilnih goriva. Zeleni hidrogen se dobija elektrolizom vode, uz upotrebu obnovljive energije. Kao gorivo za saobraćaj, smanjiće štetne emisije jer sagorevanje vodonika ne proizvodi gasove staklene bašte. Isto tako smanjiće i emisije ugljenika industrija kojima je vodonik potreban za proizvodnju dobara kao što su veštačko đubrivo i čelik. A za razliku od vetra i sunca, koji su nestalni, zeleni vodonik može se čuvati za buduću upotrebu, baš kao i fosilna goriva.

Pošto su troškovi obnovljive energije i elektrolize sve niži, očekuje se da i vodonik postane jeftiniji. Indija želi da do 2030. godine snizi njegovu cenu za 75 odsto, kaže Amitab Kant, direktor vodeće agencije za planiranje u zemlji NITI Ajog. "Indija je postala šampion obnovljive energije. A sada nam je cilj da postanemo šampion čistog molekula – a to je zeleni vodonik", kaže. Ideja da mu se cena snizi povećanjem proizvodnje napraviće od vodonika prihvatljivu alternativu za naftu – naročito za kamione s prikolicama, brodove i avione, koji ne mogu da se kreću na baterije.

Skoro četvrtina indijskih štetnih emisija potiče od industrije, koja je pod sve većim pritiskom da pređe na čistija goriva i bude efikasnija u trošenju energije. Proizvođači cementa – koji su sa osam odsto treći na listi zagađivača, odmah iza industrije gvožđa i čelika – postali su zeleniji. Jedna tona cementa proizvedenog u Indiji oslobađa manje ugljenika od svetskog proseka – što je rezultat izvlačenja više toplote iz sagorelih gasova, mešanja cementa s pepelom iz termoelektrana na ugalj, i korišćenja zelene alternative kao goriva.

U cementari čiji je vlasnik grupa Dalmija Barat u Arijaluru, u Saveznoj Državi Tamil Nadu, fabrički inženjeri koriste gradsko smeće koje nije biorazgradivo zajedno sa industrijskim otpadom, kao što su farbe i guma, da bi naložili svoje peći u kojima se krečnjak i glina zagrevaju u procesu proizvodnje cementa. Sagorevanje ovog otpada, naravno, stvara toksičan dim, ali ako je temperatura veoma visoka, onda nema ni zagađivanja atmosfere.

"Energija koja je time dodata smanjuje potrebnu energiju za održavanje temperature u pećima", kaže T. R. Robert, šef postrojenja. Upotrebom otpada smanjena je potrošnja uglja u fabrici za 15 odsto.

Slično njima, i druge industrije, uključujući i čeličnu, ubrzavaju svoje napore da poprave energetsku efikasnost, podstaknuti programom koji omogućava kompanijama da prodaju kredite zarađene postizanjem zadatih ciljeva kompanijama koje u tome nisu uspele. Vlada se naročito trudi da poveća efikasnost utroška energije u novim stanovima i komercijalnim zgradama, koji se grade vrtoglavom brzinom.

"Šta god da je ova zemlja izgradila u poslednjih 40-50 godina, mi očekujemo da izgradimo još 80 odsto toga u narednih deset godina", kaže Abhaj Bakre, šef indijskog Biroa za efikasnost energije. "I najveći deo toga biće klimatizovan." Veliki deo toga gradi se u sto gradova koje je Vlada unapredila u "pametne gradove" – dodavanjem novih urbanih područja sa zgradama koje efikasnije troše energiju i postavljanjem poboljšane infrastrukture, kao što su mesta za odlaganje smeća i javni saobraćaj.

Vlada je poboljšala koeficijent štednje energije za nove komercijalne građevine, pa je Bakre optimista da će napredak u dizajnu i materijalima znatno smanjiti njihovu potrošnju energije. "Kad danas tražite od jednog arhitekte da projektuje neku zgradu", kaže Bakre, "on sigurno neće primeniti dizajn od pre deset godina. Bolje će upotrebiti prirodnu svetlost; upotrebiće bolju izolaciju, efikasno osvetljenje, efikasnu klimatizaciju, pumpe i vodovodne instalacije."

TOKOM SVOJIH POSETA INDIJI u prethodne dve decenije video sam sve veće prisustvo i uticaj srednje klase. Promene u načinu života vidljive su ne samo po bleštavim tržnim centrima u velikim gradovima kao što su Delhi i Mumbaj već i u manjim gradovima, čije su uske ulice nekad bile ispunjene biciklima i rikšama, a danas vrve od automobila i motocikala. U Danbadu sam razgovarao s prodavcem automobila P. Dž. Kumarom u luksuznom prodajnom salonu, u kome rade elegantno odeveni muškarci i žene. Kaže da su mu pre 20 godina sve automobile kupovali preduzetnici. "Sada su i državni službenici i mladi profesionalci u prilici da sebi priušte automobil. Potrošačka baza se znatno proširila", dodao je. Kumar je počeo da prodaje automobile pre tri decenije u tada jedinom salonu u Danbadu. Sada ih ima najmanje deset.

Izvor: Arko Dato

Počeo sam da radim ovu reportažu družeći se s Četanom Singom Solankijem na njegovom putovanju kroz Madja Pradeš, gde je širio svoju mantru o energetskoj samostalnosti. Kad smo se rastali, osećao sam izvesnu krivicu što odsedam u hotelima čije sobe imaju kontrolisanu temperaturu, tuševe s toplom vodom i toalete u kojima se voda spira brzinom minijaturnog ciklona. Takve pogodnosti su nešto najnormalnije za putnike u razvijenim zemljama, ali za mnoge Indijce tek sada postaju deo života. Po povratku u Sjedinjene Države pozvao sam Solankija da ga pitam nije li njegova poruka sunarodnicima o skromnom životu preterano idealistička i donekle nepravedna s obzirom na to da se od ljudi u razvijenim zemljama ne traži da se odreknu svog konformizma.

Nasmejao se. "Ako počnemo da polemišemo ko treba prvi da smanji potrošnju, onda nam se crno piše", rekao je. "Amerika bi mogla da potegne kontraargument: 'U redu, trošićemo manje, ali vaša zemlja ima preveliku populaciju. Zašto ne smanjite broj ljudi?'"

Njegova poruka, iako utopistička, nije prošla neopaženo, tvrdi. Od našeg susreta njegova fondacija je počela sa onlajn programom koji ljudima objašnjava kolika je ekološka cena fosilnih goriva i predlaže kako da svako smanji svoje emitovanje ugljenika. Nedavno je jedan čovek koji je prošao taj kurs izjavio da ga je to navelo da otkaže planove za kupovinu klima-uređaja za svoj stan, priča mi Solanki. "Rekao je: 'Moja žena se ljutila, ali kad je i sama prošla kurs, složila se.'"

To što je inspirisao ovaj par da postanu energetski svesni deluje zadivljujuće – i ja sam siguran da će Solanki ubediti i druge – ali koliko zaista znači taj sitan uspeh naspram planetarne klimatske krize. Moralna snaga ove poruke je neosporna: neograničena potrošnja nije održiva čak ni kad bismo otkrili nove zalihe obnovljive energije. Ali jesu li Solankijevi sugrađani u Indiji i ostali svet spremni da je poslušaju?

On se nada da će Indija prva dati primer. "Nastaviću da širim ovu poruku u Indiji i videću kako će je ljudi prihvatiti", kaže mi. "A zatim ću je preneti i u druge zemlje."

NAPISAO: JUDIDŽIT BATAČARDŽI

SNIMIO: ARKO DATO

Judidžit Batačardži, rođen i odrastao u Indiji, saradnik je National Geographica i živi u blizini Vašingtona. Arko Dato, koji živi u Kolkati, fotografiše dugoročne projekte o socijalnim, političkim i ekonomskim temama.

Reportaža je objavljena u avgustovskom broju časopisa National Geographic na srpskom jeziku 2022. godine.