USPON ZA ISTORIJU: Osvajanje drugog najvišeg vrha na Zemlji u najsurovijoj sezoni, kada ova planina ne prašta

Motivisan nacionalnim ponosom, potpuno nepalski tim učinio je ono što su mnogi smatrali nemogućim: popeti se zimi na drugu najvišu planinu na svetu.

Mogao je da oseti kako mu se telo gasi. Njegova leva strana podnosila je udar upornog vetra, a svaki je nalet slao ledene šiljke koji su prolazili kroz sve što je imao na sebi. Najviše ga je brinulo levo stopalo. Najpre je osetio trnce, onda je gorelo i na kraju postalo neosetljivo, što prethodi ozbiljnoj promrzlini. Znao je da je to znak da njegovo telo usmerava protok krvi da greje vitalne organe, žrtvujući ekstremitete kako bi sačuvalo vitalno. A sve se to događalo pre nego što je uopšte prešao u takozvanu smrtonosnu zonu – područje iznad 8.000 metara – gde nedostatak kiseonika može kod penjača da izazove halucinacije, zadržavanje tečnosti u plućima i gubitak instinkta za samoodržanje.

Mingma G. – kako ga zovu – uključio je radio jer je odlučio da se vrati. "Dava Tenjin? Dava Tenjin?", dozivao je, ali odgovorio je samo jauk vetra. Mogao je da razazna mutno svetlo nekoliko kolega koji u neravnoj liniji probijaju snežnu kosinu iznad njega. Sigurno je svako od njih bio previše usredsređen na neposredni zadatak, ili samo previše u vlastitoj patnji da bi odgovorio, mislio je.

Izvor: SANDRO GROMEN-HAYES Izvor: ŠERPAS MINGAMA DAVID

Čak i u blažim letnјim mesecima K2, drugi najviši vrh na Zemlji, sa svojih 8.611 metara ubraja se među najsmrtonosnije planine na svetu. Premda je više od dva fudbalska igrališta niži od Everesta, stići na njegov vrh zahteva mnogo viši stepen penjačke veštine i gotovo nikakvu mogućnost greške. Američki penjač Džordž Bel, nakon što 1953. godine nije uspeo da osvoji vrh, izjavio je: "To je surova planina koja želi da vas ubije." Nadimak joj je ostao, delimično i zato što na otprilike svaka četiri penjača koji uspeju da dođu do vrha i vrate se, jedan umre u pokušaju.

Sada, gotovo četiri nedelje nakon zimskog solsticija, kad se severna hemisfera nakrivljuje najdalje od životodavne toplote Sunca, uslovi na planini su među najtežima na planeti. Uz vetar, temperature na najvišim delovima mogu da padnu do minus 60 stepeni Celzijusa – što je otprilike kao i prosečna temperatura na Marsu.

Pa ipak, to je bio trenutak o kojem je Mingma G. sanjao. Čak i dok je uporno udarao ukočenom desnom nogom o gomilu snega u očajničkom pokušaju da spreči smrzavanje, znao je da neko od njegovih kolega učvršćuje delove užadi za penjanje, koristeći mnogo vijaka za led, klinova i sidrišta, i gradi siguran put do vrha.

Za većinu najiskusnijih alpinista pomisao na penjanje na K2 zimi bila je ludost. Šest ozbiljnih ekspedicija pokušalo je da izvede taj podvig, ali nijedna nije došla ni blizu vrha. Čini se da treba prevladati toliko izazova: nepredvidivi naleti vetra uraganske snage koji bi u trenutku mogli da oduvaju niz povezanih alpinista; kamenje i led koji padaju i grme poput artiljerije; redak vazduh koji izgladnjuje pluća i muti um; i jezivo oštra hladnoća koja ne prašta. Čak i najodlučniji i najiskusniji timovi klonuli su pod surovim uslovima, pritiskom i opasnostima zbog kojih bi često izbili sukobi i problemi s vođstvom.

Poslednjih meseci 2020. godine oko 60 alpinista stiglo je u podnožje K2 na dalekom ledniku Godvin Osten u pakistanskom delu planinskog lanca Karakorum, svi u želji za poslednjim preostalim trofejem u usponu na visoke planine – i nazivom navodno najboljeg. No za Mingmu G. i njegovih devet članova tima, a svi su bili Nepalci, ekspedicija je značila više od samo lične slave. Za njih je to bila prilika da dokažu kako Nepal – zemlja poznata po nekim od najviših planina na svetu – može da postigne ono što su mnogi smatrali nemogućim.

Izvor: SANDRO GROMEN-HEJZ

Sada, kako se Mingmi G. činilo, staza do nedostižnog vrha K2 bila je bolno blizu. Ali po koju cenu? Znao je iz prve ruke kako ozbiljne povrede mogu zauvek da mu promene život. Njegov otac, takođe planinski vodič, zbog promrzlina je izgubio sve prste osim dva kad je na Everestu skinuo rukavice da stranom klijentu zaveže pertle na čizmama. Šta ako jedan od njegovih partnera izgubi neki ud ili nastrada? Da li bi osvajanje vrha bilo toga vredno? Za Mingmu G. i članove njegove ekspedicije, iako su shvatali rizike i smrtonosnu hladnoću koja im se uvlačila u kosti, odgovor je bio jednoglasan.

DO 2020. GODINE pojam inovativnog planinarskog dostignuća činio se poput anahronizma. Polovinom prošlog veka svi najviši svetski vrhovi – 14 planina koje imaju više od 8.000 metara – bili su osvojeni. Prvi je bio nepalski Anapurna I godine 1950, potom Everest i pakistanski Nanga Parbat 1953. godine; a ostali su osvajani redom do tibetskog vrha Šišapangme, koji je osvojen 1964. godine.

Bila je to grozničava trka patriotskih napora i premda su sve planine bile u Aziji, evropski timovi osvojili su većinu prvih mesta. Iako se svaka ekspedicija tog doba zapravo oslanjala na lokalne etničke grupe, među kojima su Šerpasi, Tibetanci i Balti, koji su prenosili terete do baznih logora i nosili opremu na planinu, pravi doprinos tih neophodnih partnera retko je priznat u istorijskim knjigama.

Pošto su prvi usponi na te tačke uspešno savladani, poljski alpinista Andžej Zavada postavio je novi izazov. Svi vrhovi iznad osam hiljada metara osvojeni su leti, za vreme najpovoljnijih uslova. Teže bi bilo, smatrao je, popeti se na njih zimi, u najsurovijem godišnjem dobu. Zavada je poveo ekspediciju čija su dva člana došla do vrha Everesta u zimu 1980. godine i započeo niz poljskih istorijskih zimskih alpinističkih postignuća. Jedan po jedan osvajani su vrhovi viši od osam hiljada metara, ali pakistanski vrhovi još uvek su se tvrdoglavo opirali zimskim alpinistima u XXI veku. Smešten osam stepeni širine severno od nepalskih vrhova, lanac Karakorum znatno je hladniji i vetrovitiji zimi. Bio je potreban 31 pokušaj pre nego što je Nanga Parbat konačno osvojen 2016. godine pa je ostao samo K2.

Iako ga je u popularnim medijima zasenio Everest, ozbiljni alpinisti K2 smatraju daleko većim izazovom, delimično zbog njegove velike udaljenosti. Kad je britanski istraživački tim beležio prve visine Karakoruma 1856. godine, svoje topografske oznake zamenili su lokalnim imenima. Na primer, lokalno ime K1 bilo je Mašerbrum. Ali kako se K2 ne vidi iz najbližeg sela, Askolea, udaljenog nedelju dana puta od njegovog podnožja, nije dobio ime.

Nakon četiri dana hoda po teškom terenu, K2 dolazi u vidokrug s juga, a njegov čuveni piramidalni oblik izdiže se poput strele usmerene u nebesa. Alpinisti ubrzo primećuju koliko je strm, naročito blizu vrha, što znači da se bilo koja greška uvećava do gotovo kobnih posledica. Spotaknete li se o klinove ili greškom uhvatite neosigurano uže, verovatno ćete padati udarajući se o lednike hiljadama metara ispod.

Kako je margina za grešku još manja zimi, uspeh se, ili zapravo preživljavanje, svodi na logistiku – planiranje za najgore uslove i košmarne scenarije. Divovski vrhovi, poput Everesta i K2, retko su osvajani u jednom linearnom naletu. Umesto toga, timovi se obično kreću gore i dole planinom, prilagođavajući se većim visinama dok postavljaju mrežu učvršćenih užadi i kampova s ključnom opremom, kao što su boce s kiseonikom, šatori i užad. Poslednjih godina prevladala je ideja bržeg, lakšeg stila alpinizma, ali K2 zimi zahteva grupni trud stare škole: ljudi moraju da donesu više teškog tereta preko opasnog terena. To traži staromodni timski rad.

Izvor: National Geographic

MINGMA G. JE VISOK 175 centimetara, što je mnogo za Šerpasa. Ima 33 godine, široka ramena i često mu kosa u gustim pramenovima pada preko ovratnika. Obično gleda ljude u oči dok govori i prelazi odmah na suštinu, što, čini se, daje težinu njegovim rečima.

Odrastao je u Rolvalingu, uskoj dolini zapadno od Everesta. Daleko je to od užurbane doline Kumbu, pa ipak je Rolvaling dao neke od najpoznatijih planinskih vodiča Šerpasa. Mingma G. odrastao je slušajući oca i stričeve, koji su svi radili kao vodiči, kako pričaju priče o Everestu oko kuhinjske peći tokom hladnih zimskih noći. Priče koje su kazivali nisu toliko bile o stranim alpinistima koji preplavljuju Nepal svakoga proleća, koliko su bile o domaćim junacima kao što je Pasang Lamu, koja je 1993. godine postala prva Nepalka koja se popela na Everest i umrla na povratku, te o rođaku Šerpasu Lopsangu Jangbuu koji je pomagao alpinistima tokom katastrofe 1996. godine, proslavljene u knjizi "Na retkom vazduhu", i onda tragično preminuo četiri meseca kasnije.

Godine 2006, kad je Mingma G. imao 19 godina, stric ga je poveo na prvu ekspediciju na Mansalu. Sledeće godine Mingma G. popeo se na Everest dok je radio za francusku agenciju, a do 2011. godine organizovao je i vodio sopstvene ekspedicije. To su bile teške godine. Od 2001. do 2008. godine Nepal je zahvatila snažna maoistička pobuna i mnogo međunarodnih alpinista držalo se podalje. Vladalo je snažno nadmetanje za vođenje onih malobrojnih koji su se usudili da dođu u Nepal.

U zimskoj sezoni 2019/2020. godine Mingma G. pokrenuo je vlastiti pokušaj za prvo zimsko osvajanje vrha K2 s tri klijenta koji su plaćali. Život u baznom logoru – koji je s 4.960 metara 150 metara viši od Mon Blana, najviše tačke u zapadnoevropskom delu Evrope – već je bio veliko iskušenje. "Ako bismo oprali odeću, trebalo je više od nedelju dana da se osuši, osim ako bismo je sušili na plinskom grejaču ili peći", napisao je novinaru koji prati alpinizam Alanu Arnetu.

Izvor: National Geographic

Nakon što je stigao u bazni logor, Mingma G. dobio je infekciju gornjih disajnih puteva i morao je da se povuče iz ekspedicije. Nije prošlo mnogo pre nego što je počeo da razmišlja o novom pokušaju.

A onda je izbio kovid 19. Desetine hiljada vodiča, nosača i kuvara ostali su bez posla širom Himalaja. U nekoliko nedelja od kad se vratio sa K2, cela godina vođenih uspona Mingme G. isparila je, ostavivši ga bez prihoda i s malim poslovima za izdržavanje. Pokušao je da nagovori nekoliko prijatelja na još jedan pokušaj na K2, ali niko nije hteo da potroši 10.000 dolara za dozvolu samo da dođu do baznog logora, uz još desetine hiljada za penjanje bez dodatnih nosača i opreme uobičajene za klijente koji plaćaju.

Mingma G. razmišljao je da napusti tu ideju, ali nešto mu nije dalo mira. Šerpas Tenzing Norgaj bio je jedan od prva dva čoveka koji su stali na vrh Everesta, i premda je bio nacionalni junak s fotografijama koje su ponosno istaknute u bezbrojnim nepalskim domovima, delio je taj uspeh s Edmundom Hilarijem s Novog Zelanda. Nepalski penjači bili su deo drugih pionirskih uspona, ali niko nikada nije sam postigao zaista prvi istorijski uspon.

"Kad sam pogledao na Vikipediji, nije bilo nepalske zastave na popisu onih koji su se tokom zime popeli na 8.000 metara", kaže Mingma G. "Shvatio sam da ćemo, izgubimo li K2, izgubiti sve vrhove od 8.000 metara."

Znao je da će morati da potroši novac, čak i ako je to značilo da komad zemlje koji je kupio u Katmanduu stavi pod hipoteku, što je predstavljalo većinu njegove uštede. Uspeo je da regrutuje dvojicu braće, Kilua Pembu i Davu Tenjina, Šerpase. Obojica su bila starija od njega, sa ženama, decom tinejdžerima i decenijama iskustva na velikim visinama.

Ali njihove porodice bile su uzdržane. "Bilo mi je veoma teško uveriti žene Kilua Pembe i Dave Tenjina", priseća se Mingma G., koji je neoženjen. "Rekle su: 'Ako naši muževi tamo umru, doći ćemo da živimo u tvoju kuću i moraćeš da nas hraniš.' To me je malo izludelo... i mnogo zabrinulo."

Bio je tu još jedan problem. Nakon godina uzastopnih ekspedicija i zahtevnog vođenja vlastitog posla, Mingma G. suočio se sa, za Šerpasa, zapanjujućom činjenicom: izašao je iz forme. Dok je u Katmanduu čekao da se pandemija smiri, jedna rođaka počela je da ga trenira u penjanju i vožnji bicikla. "Izgubio sam mnogo kila i počeo ponovo da se osećam jakim", ispričao je.
Mingma G. nije bio jedini Šerpas pogleda uprtog u K2. Trojica braće – Mingma, Taši Lakpa i Čang Dava, glavni vlasnici kompanije Seven Summits Treks – shvatili su da je Pakistan jedna od malo alpinističkih destinacija još otvorenih u visokim planinama Azije.

Naplaćujući manje od zapadnih agencija, Seven Summits Treks nametnula se kao jedna od najuspešnijih kompanija za ekspedicije, u vlasništvu Šerpasa, i redovno je svake sezone vodila jednu od najvećih grupa na Everest. U proleće 2021. godine, razmatrajući katastrofalnu godinu otkazivanja, Seven Summits postavio je upit na društvenim mrežama da vidi da li bi uopšte bilo zainteresovanih klijenata za zimsku ekspediciju na K2. Jedna se ubrzo popunila alpinistima iz Rusije, Španije, Irske, Turske i Ujedinjenog Kraljevstva.

Izvor: SANDRO GROMEN-HEJZ

DANA 21. DECEMBRA 2020. godine, prvog kalendarskog dana zime, Mingma G. i dvojica njegovih partnera započeli su uspon na K2. Nekoliko dana kasnije kampovali su na 6.900 metara, ispod dela nazvanog Crna piramida – gotovo uspravne mase urušene stene, prvog velikog tehničkog izazova. Trebaće im ceo dan pažljivog penjanja s teškim teretom da stignu do III logora, polazne tačke za pokušaj osvajanja vrha. Ali imali su problem: premalo užadi.

Mingma G. je znao da se nekoliko timova aklimatizuje u logorima ispod njih, među kojima je još jedan nepalski tim koji vodi razmetljivi bivši vojnik specijalnih snaga koji je postao alpinista, Nirmal Nims Purdža. Mingma G. i Nims susreli su se ranije, nakratko. "Nismo bili zvanično predstavljeni", kaže Mingma G.. "Samo smo se jednom rukovali i ja sam rekao: 'Ja sam Mingma G.' On nije morao da se predstavlja."

To je bilo 2019. godine, kad je Nims bio usred postavljanja rekorda od šest meseci i šest dana u osvajanju svih 14 svetskih vrhova iznad 8.000 metara. Mediji su to propratili i Nims je od relativno nepoznatog postao ljubimac društvenih mreža.
U stvari, ta dvojica i nisu mogla drugačije nego da osećaju trunku suparništva. Obojica su bila izvanredno sposobne vođe u naponu snage, stručnjaci u jednoj od najopasnijih aktivnosti na svetu. No imali su vrlo različit stil: Mingma G. bio je povučen i ozbiljan. Nims je bio nagao i zabavan i, u skladu s tim, najavio je pratiocima na društvenim mrežama svoj cilj da bude prvi na K2 zimi.

Pa ipak je Mingma G. odlučio da pozove Nimsa radio-vezom i upita ima li užadi na zajam. Premda je Nimsov tim tek stigao na planinu i ljudi se još nisu aklimatizovali, odlučili su da pomognu. Dva tima su sledećeg jutra pričala uz čaj u logoru odmah ispod Crne piramide i otkrila da nijedan nije doveo strane klijente. Svi su želeli K2 za sebe.

Sledećeg dana svi su sišli celim putem do baznog logora. Činilo se da sivo nebo uklanja sve boje s lednika, a uporni vetar nanosio je gomile ledenih kristala među lepršave šatore. Bio je 31. decembar i s lošom vremenskom prognozom u skoroj budućnosti bilo je vreme za malo odmora – ako je to bilo moguće na tako negostoljubivom mestu.

Izvor: Elija Sajkali

Te večeri Nims je svratio u neuredni šator Mingme G. da pozove suparnika na novogodišnju proslavu. U početku Mingma G. nije bio raspoložen, ali Nims je poslao dvojicu kolega da ga ubede da se pridruži slavlju.

Odloživši svoju opremu, Nims je imao mladalačku figuru, a glatki obrazi i tanka brada skrivali su njegovih 37 godina. Bivši vojnik ponosio se svojom spremnošću. "To je nešto što naučiš u vojsci, drugar", rekao je dok mu se u govoru nazirao žargon engleskog paba. "Sve ima rezervni plan. Moji rezervni planovi imaju rezervne planove, čoveče." Kad je tim Mingme G. stigao na proslavu, Nims je spremno otvorio bocu viskija.

"Kad smo završili s njom, počeli smo da osećamo blagu vrtoglavicu", seća se Mingma G. "Onda je Nims otvorio drugu, a onda još jednu pa još jednu." Uskoro su svi plesali i raspravljali o vremenu i planu.

Nims nije etnički Šerpas nego Magar. To je domorodačka etnička grupa iz nepalskih centralnih brda. Odrastao je u Čitvanu, okrugu na maloj visini koji je poznatiji po slonovima i tigrovima nego po snežnim planinama. Sa osamnaest godina prijavio se u Gurke, britansku vojnu regimentu nepalskih vojnika koja opstaje kao ostatak Britanske imperije. Osim da postanu planinski vodiči, pridruživanje Gurkama jedna je od najboljih profesionalnih prilika dostupnih ambicioznim Nepalcima. Gurke primaju platu jednaku kao i britanski vojnici i imaju pravo na britansko državljanstvo.

Nakon šest godina u Gurkama Nims se priključio Specijalnoj brodskoj službi, srodnoj specijalnim američkim mornaričkim jedinicama "Mornaričke foke". "Recimo samo da sam bio raspoređen u osetljivim područjima, to je sve", rekao je u intervjuu 2019. godine. O svom vojnom iskustvu, uključujući i vatreni okršaj u kojem je pogođen u lice, detaljnije govori u svojoj nedavno objavljenoj knjizi.

"U specijalnim snagama, ono što radite... osećate se nepobedivo", razmišlja Nims. "A onda kad sam otišao na planinu, postalo je sasvim jasno da priroda ima mnogo veće zahteve." Godine 2019. napustio je vojsku da bi postao alpinista i sledio svoj plan iz snova: popeti se na svih 14 vrhova viših od 8.000 metara za sedam meseci. O toj se ideji već ranije govorilo, ali niko se nije ozbiljno prihvatio tog izazova.

Davši svom pokušaju ime Mogući projekat, Nims je okupio ekspertski tim nepalskih vodiča da pomognu u pripremi rute i da se penju s njim, vrlo nalik na Tour de France kad se ekipa rasporedi tako da pomaže svom prvaku. Pošto bi se popeo na jednu planinu, uputio bi se ravno na drugu, ponekad helikopterom, što mu je omogućavalo da zadrži aklimatizovanost na veće visine. I obilno je upotrebljavao kiseonik u bocama, a na nekim mestima oslanjao se na užad koju su pričvrstili drugi timovi, zbog čega puristi smatraju njegovo postignuće manje vrednim.

Sada, više od godinu dana kasnije, u njegovom K2 timu bio je pravi veteran te grupe, Šerpas Mingma David, bodar 31-godišnji vodič koji je služio kao Nimsov zamenik. Najstariji u novom timu bio je Pem Čiri, 42-godišnji Šerpas iz pokrajine Rolvaling s 20 godina iskustva na Everestu. Nims je angažovao i Šerpase Davu Tembu i Mingmu Tenzija, a obojica su bili vrlo iskusni. Poslednji član ekipe bio je i najmlađi, Šerpas Gelje, 28-godišnji vodič sa zaraznim smislom za humor.

Dok je Gelje pričao viceve i bio disk-džokej na novogodišnjoj zabavi, u dva tima rodila se ideja: Zašto ne udružiti snage? Kako se Pem seća, korist je bila očigledna: "To ubrzava posao pa smo počeli da radimo zajedno. Bilo je lakše jer smo svi bili Nepalci."

Šerpasi koji rade u alpinizmu na glasu su kao opušteni ljudi s budističkim smislom za odmak od životnih nevolja, ali ta profesija uzima težak danak. Osim fizičkog bola – lica s promrzlinama, artritični zglobovi i hronični problemi s leđima – svi su u planinama izgubili prijatelje i rođake. Poslednjih sedam godina bile su posebno okrutne. Lavina je 2014. godine ubila šesnaestoricu među najiskusnijim Šerpasima na Everestu i zaustavila sezonu penjanja, a 2015. godine potres je ubio devetnaest ljudi u baznom logoru na Everestu i još oko 9.000 širom cele zemlje. Sada ih je pandemija koštala još godinu dana posla. Znali su i za gorčinu koja dolazi s poslom bez priznanja. "Malo stranih klijenata priznaje našu pomoć, opisujući nas naprosto kao bezimene nosače na velikim visinama ili praveći se da ne postojimo", kaže Mingma G. "Kao da misle da mi ne čitamo njihove članke."

A onda tu su bile i sve veće napetosti, kako su nepalske agencije želele više unosnog posla vođenja kojim su godinama dominirale strane kompanije. "Mi smo ljudi odavde i znamo više od stranih kompanija za vođenje", objašnjava Mingma G. Priznaje da postoji žestoko nadmetanje među nepalskim agencijama, ali "90 odsto stranih alpinista veruje samo stranim kompanijama".

Osvojiti vrh K2 prvi put zimi poslužilo bi objavi da Nepalci zauzimaju mesto koje im pripada ne samo kao učesnicima nego i kao vođama u alpinističkom svetu."Želeli smo da imamo jedno prvo mesto za sebe, za istoriju", kasnije će objasniti Nims. "Nije trebalo mnogo razmišljati da se usaglasimo."

Mingma G. probudio se na Novu godinu maglovito mamuran. Uprkos temperaturama ispod nule zaspao je u svom šatoru a da se nije uvukao u vreću za spavanje. Ubrzo je čuo Nimsov glas na radiju kako ga poziva natrag u svoj kamp na čaj. Trebalo je raspraviti o još planova.

Izvor: ŠERPAS MINGMA DAVID

ŠERPASI VOLE DA KAŽU da planina mora da dozvoli timu penjača da dođu do vrha i vrate se nepovređeni. Zbog toga svaka himalajska ekspedicija izvodi ceremoniju Puja – da zamole božanstva planine za dozvolu za penjanje i siguran prolaz. Ali tokom prve dve nedelje 2021. godine bilo je jasno da K2 nije spreman da dočeka nikakve ljude blizu svoga vrha. Vetrovi od 160 km na sat danima su brijali planinom i sunovratili temperature dobrano ispod nule u baznom kampu, prisiljavajući sve da čuče u svojim šatorima.

Kad je vetar malo usporio, Nimsov tim brzo je pošao u II logor da proveri opremu. "Sve je bilo uništeno", napisao je Nims na Instagramu. Oprema koju su ostavili za letnji uspon – vreće za spavanje, baterijski grejači za čizme, rezervne rukavice i naočare – sve je bilo razneseno.

Vremenska prognoza predviđala je da će se vetrovi smiriti od 14. januara. Ponovo u baznom kampu, prikupili su dodatnu opremu, a još jedan Nepalac, Šerpas Sona iz agencije Seven Summits Treks, pridružio se grupi da pomogne. U međuvremenu su Nims i Mingma G. promenili raspored penjanja na vrh. Umesto da provedu strašnu noć u IV logoru, tradicionalnom visokom kampu postavljenom na oko 7.600 metara za pokušaj osvajanja vrha, Nepalci su planirali da dopru do vrha u jednom danu iz III logora. Ako sve bude išlo kako treba – veliko ako – mogli bi da stignu na vrh 15. januara.

Kasnije će neki alpinisti u baznom logoru optužiti Nepalce da su skrivali svoje planove kako bi održali isključivo nepalski tim za osvajanje vrha. Od te optužbe Mingma G. ne beži. "Kad se održava svetsko prvenstvo u fudbalu, želite li da vaša zemlja izgubi?", objasnio je u jednom intervjuu za Explorers Web. "Ne, nikad. A ekipa i trener uvek čuvaju svoju strategiju kao tajnu da bi ostvarili te želje. Ovog puta smo mi bili isti takvi na K2."

Do večeri 13. januara, kad su Nepalci stigli na oko 7.000 metara, tajna je otkrivena i nekoliko grupa krenulo je na planinu za njima.

Sledećeg jutra, dok su se ti timovi odmarali u II logoru na oštrom vetru, Nepalci su forsirali uspon sve do ispod III logora. "Vreme je delovalo loše", kaže Mingma G. "Ispod III logora vetar je bio snažan, ali iznad uopšte nije bilo vetra."

Petnaestog januara su Mingma G. i još trojica krenuli da učvrste užad iznad III logora, prema deonici poznatoj kao Rame, ali dok su se probijali uzbrdo preko naizgled beskrajnih snežnih padina, put im je blokirao lavirint raspuklina – ponora u smrznutom terenu koji progutaju čoveka. Već nadomak tradicionalnog mesta za IV logor naišli su na ogromnu pukotinu pa su morali satima da se vraćaju kako bi pronašli zaobilazni put. To je tip prepreke koja iscrpljuje i ruši moral te često navede alpiniste da prekinu ekspediciju, ali su Mingma G. i drugi nastavili. Pošto su pronašli deo tvrdog terena – snežni most – preko polja raspuklina, učvrstili su užad celim putem do Ramena.

Vratili su se u III logor i pridružili ostatku tima na nekoliko sati nemirnog odmora. "Bila je to druga vrsta hladnoće", seća se Gelje. "Od nje ožednite. Bilo je teško variti hranu koju ste pojeli."

Nešto posle ponoći 16. januara tim je počeo da se oprema za napuštanje III logora. Prvi put na planini svaki čovek stavio je masku za kiseonik za uspon do vrha, osim jednog. Nims je odlučio da odgovori svojim kritičarima tako da se na Surovu planinu popne bez kiseonika, vrhunsko postignuće povrh vrhunskog postignuća – ako uspe u tome. "Nisam bio sasvim aklimatizovan. Imao sam prvi stepen promrzlina na tri prsta", kazao je Nims. "Ako ne poznajete stvarno svoje mogućnosti, svoju sposobnost, možete svima da upropastite uspon."

Planinari su u malim grupama počeli da prate put uzbrdo po užadima koje je Mingma G. brižljivo učvrstio na Rame. Njegov mukotrpan rad se isplatio. Ono za šta je prethodnog dana trebalo osam sati sada je savladano za samo tri po mraku, ali vetar se ponovo razduvao.

Usamljen i osećajući početak promrzlina, Mingma G. bio je na ivici da prekine svoj pokušaj osvajanja vrha. Kad niko nije odgovorio na njegov radio-poziv, pribegao je poslednjoj opciji: udarao je stopalima o led da ih zagreje. "Začudo, uspelo je", rekao je.

Naposletku su prvi zraci zore obasjali alpiniste na Ramenu, grejući im tela. Vetar se utišao i dan je bio savršen uprkos još uvek arktičkim temperaturama. Iznad se izdizala posljednja poteškoća puta, Grlić boce (Bottleneck) – smrznuti usek ispod ledenog zida, poznat kao serac. Iza tog prolaza alpinisti će se naći na lakim padinama koje vode do vrha, ali ako se deo seraca uruši dok je jedan od njih u Grliću, to bi verovatno bilo kobno za svakoga ispod. Kao podsetnik na opasnost, zloslutno polje ledenih blokova veličine frižidera razbacanih po terenu ležalo je iza useka.

Mingma Tenzi i Dava Tenjin predvodili su tim kroz opasan prolaz, pričvršćujući užad za sobom kako bi ih ostali pratili. Dok su se penjali, malo kamenje rušilo se dole niz usek i povremeno udaralo o nečiju kacigu. Nije se moglo ništa osim nastaviti dalje.
Kad se grupa približila vrhu, ni Mingma G. ni Nims nisu bili na čelu. Taj je posao zapao Mingmu Tenziji, 36-godišnjem stručnjaku za pričvršćivanje užadi, s veselim osmehom i zlatnim zubom. Predvodio je tim poslednjih nekoliko sati i mogao je da stigne na vrh pre drugih, ali zaustavio se tik ispod njega.

Izvor: SANDRO GROMEN-HEJZ

Jedan po jedan, planinari su se istrajno kretali da mu se pridruže. Nims se silno naprezao u ledenom retkom vazduhu, s dva ili tri udaha na svaki korak. Kad je sunce zasjalo na nežnoj kresti snega obavijenog oko druge najviše tačke na planeti, alpinisti su se sjedinili u jednu grupu.

Dopreti do vrha zajedno bila je Nimsova ideja i kad su se sva desetorica okupila, uhvatila su se za ruke i krenula uzbrdo. Polako im se vratio glas i, kao u snu, došle su im reči nepalske državne himne:

Od hiljadu cvetova satkan...

Šal beskrajnog prirodnog bogatstva...

Zemljo znanja i mira, dolina, brda i planinskih visina...

Nedeljiva, ljubljena zemljo naša,

O domovino Nepalu.

NAPISAO: FREDI VILKINSON

Ova reportaža je objavljena u časopisu National Geographic na srpskom jeziku u februaru 2022. godine.