Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Apijski put bio je simbol moći Rimskog carstva! Sada se obnavlja, s nadom da će postati hodošasnički put kroz istoriju

Apijski put je bio prvi glavni put Evrope, a doprineo je izreci "Svi putevi vode u Rim".

 Ponte del Akvedukto, u blizini Apijskog puta u Gravini in Pulja Izvor: ANDREA FRACETA

JEDAN RESTORAN lanca Mekdonalds na periferiji Rima ima stakleni pod. Nakon što naručite big mek s pančetom, možete virnuti kroz njega i nekoliko metara niže videti sivo pljosnato kamenje kojim je popločan drevni rimski put, a u dva milenijuma starom jarku, uz put, iskrivljene kosture.

To su ostaci prvog glavnog puta u Evropi, Via Appia. Iz Rima, put čija je gradnja započela 312. godine pre n. e., vijuga preko južne Italije da bi došao do istočnog lučkog grada Brindizi. Doprineo je izreci: "Svi putevi vode u Rim", a u Italiji ga još uvek zovu Regina Viarum – Kraljica puteva. Njegovo nasleđe je, međutim, u velikoj meri zanemareno, zajedno s njegovim popločanim kamenjem zatrpano pod milenijume istorije.

U toku je projekat italijanske vlade koji Apijski put planira da pretvori u hodočasničku stazu od bučnog Rima do nautičkog Brindizija, mirnog grada na štikli italijanske čizme. Duž svog raspona od 580 kilometara preko ove države, Apijski put poprima mnoge oblike: šumska zemljana staza, gradski trg, auto-put. Ne nudi čitavim putem privlačne i slikovite krajolike, ali predstavlja uranjanje u deo Italije koji uspe da vidi tek pokoji turista.

 Rimski Drususov slavoluk iz trećeg veka označava početak planirane 580 kilometara duge pešačke rute duž Apijskog puta
Rimski Drususov slavoluk iz trećeg veka označava početak planirane 580 kilometara duge pešačke rute duž Apijskog puta kojom će putnici uroniti u manje posećene delove Italije. Izvorno polazište puta još uvek nije poznato.
Izvor: ANDREA FRACETA

Međutim, pre nego što pokrene navalu turista, italijanska vlada prvo mora da iskopa Apijski put, a u nekim slučajevima tek da ga pronađe. Zato sam se jednog jesenjeg jutra našla kako gledam niz taj put sa isturenog položaja u carstva hamburgera. U Rimuje Apijski put gotovo 18 kilometara dug potez dobro očuvanog arheološkog parka. Poslednja deonica parka je šumovita uzbrdica. Nakon toga Apijski put nestaje ispod asfalta, na dužini od 80 kilometara. Njegova poslednja tačka u Večnom gradu upravo je ispod Mekdonaldsa.

Ovde se nalazi mali izdanak Apijskog puta, jedan od retkih odsečaka koji su nedavno iskopani i očuvani. Kad sam upravnika restorana upitala za drevnu kaldrmu, pozvao je ženu u patikama koja je sedela za stolom u uglu. Predstavila se kao Pamela Čerino, arheološkinja koja je 2014. godine taj put otkopala. Slučajno je baš tada posetila ovo mesto da razmotri buduće projekte. To mi se učinilo kao zemljotresna slučajnost.

 Stočari još uvek napasaju svoja stada uz put u današnjem Arheološkom parku Apija Antika u Rimu.
U rimsko doba Apijskim putem prevozila se roba, a prolazili su vojnici, stoka i ideje širom južne Italije. Stočari još uvek napasaju svoja stada uz put u današnjem Arheološkom parku Apija Antika u Rimu.
Izvor: ANDREA FRACETA

Izlazimo iz restorana i spuštamo se stepenicama do prastare kaldrme. "Projekat je napravljen planski", kaže mi Čerinova. "Ako želite da pogledate put, ne morate da ulazite u Mekdonalds." U jarku leže tri kostura, kopije kostiju koje su tamo pronađene prilikom iskopavanja. Iznad nas, kroz staklenu tavanicu, možemo da vidimo porodice kako se goste meknagetsima.

Prvobitno, kad je ovaj deo Apijskog puta otkriven tokom izgradnje restorana, meštani su se bojali da franšiza brze hrane kupuje starorimsko blago. Čerinova kaže da se arheološka nalazišta zapravo često ponovno zakopaju da bi se očuvala, jer je njihovo održavanje vrlo skupo. S vremenom sam saznala da je poznatih tragova Apijskog puta malo i prilično su udaljeni, pa je ovaj nalaz za sve završio na srećan način.

I. PUT

VIA APPIA PRESECA gradove, sela, planine i poljoprivredna zemljišta dok prolazi kroz četiri regije i stotinu opština u Italiji. Većinom je prekrivena saobraćajnim putem – Strada Statale – broj 7, i ne da se prepoznati. Njeno prvobitno kamenje, međutim, ponekad se pojavljuje – uz koktel-bar na seoskom trgu ili pak pod teškom ceradom na zaraslom polju.

Kako ju je zamislio rimski upravnik Apije Klaudije, Via Appia je bila sredstvo vojne nadmoći. Procenjuje se da su robovi i radnici za svaku milju novog popločanog puta iskopali 45.300 kubnih metara zemlje i kamena (milja, rimska mera duga 1,6 km). Klaudije ga je nazvao po sebi – što je tada bio redak običaj i sugeriše važnost tog puta – ali on je oslepeo, a zatim umro pre nego što je bio dovršen. Apijski put je prolazio kroz zemlju skoro pravolinijski. Njime je dolazila rimska vojska kada je carstvo zauzimalo južnu Italiju i dalje odlazilo na istok, preko mora, kako bi proširilo svoju vlast i izvan zemlje. To je bio prvi od 29 vrlo prometnih puteva koji su potekli iz Rima.

Zapisi o putovanjima duž Apijskog puta počeli su s latinskim pesnikom Horacijem oko 35. godine pre n. e., a od tada do danas nije nedostajalo ljubitelja veštih u pisanju. Nakon što je Rimsko carstvo 395. godine n. e. počelo da propada, ovaj podvig putnog inženjerstva počeo je da gubi važnost, a Apijski put je postepeno prestajao da se koristi. U knjizi iz 1846. godine Čarls Dikens opisao je tu "grobnice i hramove, srušene i pokorne".

A onda je 2015. godine italijanski pisac Paolo Rumic odlučio da prošeta Apijskim putem za novine La Repubblica. Jedini problem bio je što nije postojala moderna karta njegove tačne rute. Uspostavio je vezu sa istaknutim izletnikom Rikardom Karnovalinijem, koji skoro četiri decenije pešači širom Italije. Karnovalini je dva meseca slagao elemente s vojnih karti, drevnih pastirskih staza i satelitskih snimaka kako bi odredio rutu Apijskog puta. Onda je te podatke uneo u GPS i s Rumicom krenuo na put.

Rumicovo putovanje privuklo je pažnju Ministarstva kulturne baštine, a 2015. godine italijanska vlada je najavila plan oživljavanja puta. Vekovi razvoja nesputanog zakonom ostavili su arheološka blaga u privatnim rukama, a antičke vile nepromišljeno su pregrađivane. Rad na očuvanju je započet, ali Apijski put bi opet mogao da bude zaboravljen ako ne bude imao posetioce.

"Hodanje je", rekao mi je Karnovalini kad sam ga kasnije srela na Apijskom putu, "najpolitičkiji čin koji možete da napravite ako želite da promenite krajolik." Međutim, mnoge prepreke odbijaju šetače. Rutu je teško pronaći, manjka smeštaja, a vrlo je malo infrastrukture koja bi poduprla projekat.

 Gradski trg je postao popularno odredište za venčanja, a Korbi osigurava da Apija pruži istorijsku pozadinu.
Za parove, značenje Apijskog puta jeste 'staza kojom moraju ići zajedno', kaže fotograf za venčanja Anđelo Korbi, koji ima studio uz kaldrmu Apijskog puta u selu Teračina. 'Šta je za to bolje od puta Apija?' Gradski trg je postao popularno odredište za venčanja, a Korbi osigurava da Apija pruži istorijsku pozadinu.
Izvor: ANDREA FRACETA

Na scenu sad stupa Anđelo Kosta, osnivač kompanije Studio Costa, jednog od tri arhitektonska studija zadužena za pretvaranje Apijskog puta u šetački put. Njegov predlog ima istorijski presedan: starim je Rimljanima dok su putovali po Apijskom putu na raspolaganju bila staja za zamenu konja na otprilike svakih 16 kilometara i prenoćište na svakih otprilike 32 kilometra. Kosta predviđa verziju prilagođenu današnjem vremenu, sa 29 pešačkih deonica, od kojih se svaka može preći za šest sati.

Putnici će istraživati amfiteatre, mesta poznatih gladijatorskih borbi, spavati u jednostavnim gostinskim kućama i isprobavati regionalne specijalitete. Prostori za odmor i smeštaj – neki postojeći, neki novi – sve te atrakcije biće označene na aplikaciji. Pristup "manje je više" nema za cilj prikrivanje grubih, nepoliranih delova, već mu je želja da ponudi originalno iskustvo.

"Vi u Sjedinjenim Državama imate Rutu 66", kaže mi Kosta. "Kod nje se zapravo ne radi o vožnji. Reč je o pravoj Americi. Mi imamo Rutu 66 plus 2.000 godina."

Ali Apijski put se ne takmiči sa Amerikom. Kosta nije prvi novi dizajner Apijskog puta koji otkriva da se razvija tiho rivalstvo: Kamino de Santijago, španska hodočasnička ruta, obično privlači 300.000 šetača, a njeno odredište, Santijago de Kompostela, privlači više od dva miliona turista godišnje.

Protežući se od Rima do Brindizija, Apijski put je svetovno putovanje kroz italijansku istoriju. Ako ga, međutim, prolazite u suprotnom smeru, on prati put Svetog Pavla iz Jerusalima u Rim. U poređenju s Kaminom de Santijago, kaže Kosta, "priroda je još lepša, a istorija 200 puta bolja. I na kraju, dođete do pape."

II. POČETAK

ŽELEĆI DA PROĐEM APIJSKIM PUTEM, nadala sam se da ću krenuti od početka. Ubrzo sam ustanovila da on još nije otkopan.
Prvi delovi njegove kaldrme verovatno leže zakopani u blizini danas saobraćajem zakrčenog kružnog toka u središtu Rima. U nastojanju da im odredi mesto, a da ne zaustavi saobraćaj u gradu, Ministarstvo kulturne baštine danas iskopava male, duboke odsečke trotoara, za sada bez uspeha.

Nekoliko kilometara južnije nalazi se Arheološki park Apija Antika, najbolje očuvan i najprohodniji deo puta. Ovde put vijuga od središnjeg Rima do gradske periferije. S obe njegove strane nalazi se oko 400 arheoloških nalazišta: rimske vile prepune mozaika, hrišćanske katakombe nalik lavirintu s pola miliona mrtvih, i mauzoleji robova, kao i devojaka iz antičkog visokog društva. "Stani, stranče", doziva jedan nadgrobni spomenik, "i pogledaj ovu malu humku zemlje s leve strane, gde leže kosti dobrog čoveka."

 Nikolo Basoti trenira sa svojim fudbalskim timom na Đerini Kvadraro, samo nekoliko metara od drevnih akvadukata u Rimu.
Nikolo Basoti trenira sa svojim fudbalskim timom na Đerini Kvadraro, polju poznatom po uvodnoj sceni filma Slatki život Federika Felinija – samo nekoliko metara od drevnih akvadukata u Rimu.
Izvor: ANDREA FRACETA

Savremeni život šeta kraj njih: stariji parovi u večernjim šetnjama, jahači na konjima koji slave nečiji rođendan. Pastiri u malim automobilima teraju stada koza i ovaca. Gosti restorana zabadaju viljuške u pladnjeve pečenog mesa pred prijatnom tratorijom Qui Nun Se More Mai – "Ovde nikad ne umrete" – povrh Apijskog puta. Kamenje je uleglo na mestima gde su dva milenijuma konjske zaprege urezivale duboke brazde.

Ali tipični turista u Rimu je na ubrzanom razgledanju, tek nekoliko dana boravka pre odlaska za Firencu ili Veneciju. Pre pandemije kovida 19 ovaj arheološki park je primao 100.000 posetilaca godišnje. Samo tri kilometra severnije Koloseum je privlačio više od sedam miliona. Novi direktor Parka postavio je atraktivan program koncerata, festivala i dana baštine. Ovog toplog jesenjeg dana izgledalo je kao da je plan upalio: roditelji na pikniku leškarili su na poljanama oko srušenog rimskog stadiona, a deca su navaljivala jedno na drugo vitlajući lažnim gladijatorskim mačevima.

Putnici će istraživati amfiteatre, mesta poznatih gladijatorskih borbi, spavati u jednostavnim gostinskim kućama i isprobavati regionalne specijalitete.

Mir koji vlada ovim parkom čini ga drugačijim od bilo koje druge rimske antičke atrakcije. Kako kamenje Apijskog puta vodi sve dalje od grada, arheološka nalazišta sve su ređa, sve dok pogledu ne počne da se nudi tek pokoji usamljeni stub ili kip među bujnim poljima. Pinije s bogatim pljosnatim krošnjama nude hladovinu, a povremeno se nailazi i na istorijske znakove i izvore s pitkom vodom. Kad put stigne do Mekdonaldsa, međutim, Apijski put nestane.

III. HOD KROZ VREME

KAKO BIH ODGONETNULA rutu Apijskog puta dalje od Rima, angažovala sam Rikarda Karnovalinija, planinara koji je njegovu kartu napravio 2015. godine. Nalazimo se u gradiću Benevento, u restoranu na gradskom trgu. Karnovalini, kome su 64 godine, nosi pantalone za planinarenje, toplu jaknu i nove čizme, koje su već prešle skoro 725 kilometara. Prepunili smo sto prženim cvetovima tikvica i bakalarom u sosu od paradajza. Uz aperitiv od mente, on citira italijanskog autora Itala Kalvina, koji je jednom napisao da zemlja onome ko je poseti "mora proći između usana i niz jednjak".

Kada su Karnovalini i autor Paolo Rumic prvi put prošetali Apijskim putem 2015. godine, put im je na kraju bio oko 80 kilometara duži od prvobitne rute. Moderan razvoj je progutao ogroman deo starog puta, što ih je prisililo da zaobilaze auto-puteve i industrijske zone.
Već smo 225 kilometara od Rima, a Karnovalini opisuje ovo područje kao početak mnogih nesuglasica oko izvorne rute Apije. Kako bi napravio modernu rutu, Karnovalini je proučavao karte, uglove ulica i građevinske materijale i odabrao najizvediviju opciju. Uprkos tome, ružičaste i plave crte na GPS-u pokazuju međusobno suprotstavljene teorije.

 Ponte del Akvedukto, u blizini Apijskog puta u Gravini in Pulja
Obožavaoci Džejmsa Bonda mogu da prepoznaju Ponte del Akvedukto, u blizini Apijskog puta u Gravini in Pulja iz scene skoka agenta 007 u Nema vremena za umiranje. Privlačenje filmske produkcije jedan je od načina na koji se južna Italija nada da će povećati svoje ekonomske izglede.
Izvor: ANDREA FRACETA

"Postoje i druge staze", kaže, dok konobari počinju večernje zatvaranje restorana, "ali one su za turiste. Ovo nije šetnja; ovo je istorija."

Sutradan prolazimo pored preopterećenih traktora koji štropoću kroz polja duvana, brda ukrašena vetrenjačama i polja koja gutaju kontrolisane paljevine. Karnovalini šeta bez napora, krckajući lešnike i berući grozdove s čokota vinove loze duž staze.

Ta uspavana sela doslovno su upila Apijski put. Njegovo kamenje i stubovi ugrađeni su u zidove i vrata. Na dugim deonicama crvena crta na Karnovalinijevom GPS-u jedini je pokazatelj da smo još uvek na pravom putu.

Kratke žute staze označavaju obilaznice koje šetačima omogućavaju da se drže podalje od glavnih puteva. Kao savetnik Ministarstva kulturne baštine, Karnovalini je ucrtao desetine tih obilaznica. Njima se zaobilaze i neprohodni delovi rute, a hodače dovode i do postojećeg smeštaja uz put. Hod Apijskim putem, kako saznajem, ne znači uvek hod po Apijskom putu. Karnovalini me vodi jednim zaobilaznim putem kroz šarmantno brdsko selo Friđento, gde se spuštamo u bivšu rimsku cisternu i pozdravljamo gradske paunove, koji tamo slobodno šetaju.

 U italijanskom Centralnom institutu za restauraciju specijalista popravlja bistu poznatu kao Glava mudraca.
U italijanskom Centralnom institutu za restauraciju specijalista Adrijano Kazagrande popravlja bistu poznatu kao Glava mudraca. Pronađena je tokom iskopavanja velike rimske Vile Kvintilija, na osmom kilometru Apijskog puta.
Izvor: ANDREA FRACETA

IV. POŠTENI TURIZAM

MINISTARSTVO KULTURNE BAŠTINE izdvojilo je 20 miliona evra za razvoj Apijskog puta za turizam, ali dok obilazim arheološka nalazišta duž rute, jasno mi je da se nestrpljivo očekuje još. Arheolozi su 2020. godinu proveli iskopavajući potez od 45 metara kaldrme u gradiću Paso di Mirabela. Danas je pokriven velikom zaštitnom prostirkom. Da bi nastavio rad na očuvanju otkrića, timu je potrebna još jedna faza finansiranja.

Ista priča može da se čuje širom Italije. Ekonomski pad je prisilio Vladu da svake godine tokom protekle decenije smanji budžet za kulturnu baštinu, što je dovelo do toga da su se otkriveni nalazi ponovo zakopavali. Finansijska injekcija za Apijski put bila bi dobrodošla, ali će zahtevati i trajno održavanje. Arheolozi mi kažu da se ova područja obično previde. Kad ima novca, kažu, on obično završi u Pompeji i Herkulanumu.

Karnovalini mi skreće pažnju na činjenicu da je Apijski put jedinstven po svom poštenju. "Iskustvo Apijskog puta sastoji se od uspona i padova", kaže. "U jednom trenutku ćete reći: 'Uh, ovo je divno', a onda pogledate na drugu stranu i kažete: 'Uh, ovo je strašno.' Italija nije razglednica."

 Ilarija Kavatera, studentkinja konzervacije, restaurira mozaičke podove u Vili Kvintilija.
Ilarija Kavatera, studentkinja konzervacije, restaurira mozaičke podove u Vili Kvintilija. Za tom rezidencijom se toliko bilo žudelo da je u drugom veku car Komod navodno ubio vlasnike i uselio se. 'Ova palata, ako je dobro očuvana, može da pruži turistima i svim drugim ljudima potpun doživljaj života u starom Rimu', kaže Serena di Gaetano, stručnjak za konzervaciju mozaika, koja nadgleda projekat.
Izvor: ANDREA FRACETA

Ta istina postaje sve jasnija dok se približavam Tarantu, lučkom gradu otprilike 65 kilometara od kraja Apijskog puta. Ovo je jedino mesto gde su Karnovalini i Rumic tokom svog putovanja morali da pozovu taksi. Ispred mene je 16 kvadratnih kilometara prostranstva industrijske proizvodnje. Ovo postrojenje koje bljuje zagađenje u vazduh najveća je čeličana u Evropi. Kako me je upozorio jedan italijanski novinar pre nego što sam stigla ovamo, pretvorila je Taranto u "rovove Italije".

Apijski put prolazi uz fabriku i izlazi na ostrvo na kome je stari grad Taranto. Ovde vreme naglo skače 60 godina unazad. U izlozima majušnih prodavnica starci oslikavaju verske figurice za prodaju malobrojnim turistima. Ribarski brodići guraju se za mesto duž šetališta. Ljudi kažu da se na horizontu često vide delfini i kitovi. Vijugave uličice vode do mermerom optočene katedrale. Taranto u trenutku postaje moje omiljeno mesto na Apijskom putu. A iznad ove fatamorgane stare Italije crne perjanice kuljaju iz dimnjaka.

Taranto je bio jedini grad koji su Spartanci osnovali izvan Grčke. Niz grčkih stubova još uvek stoji blizu mora. Ovde se susrećem s Masimom Kastelanom, članom aktivističke koalicije koja se bori za zatvaranje čeličane. Tokom vetrovitih dana, kada čelična prašina leti preko grada, stanovnici zatvaraju prozore i decu ne šalju u školu. Studije su pokazale da ovde postoji velika učestalost oboljevanja od raka u poređenju sa ostatkom Italije, posebno među decom.Taranto bi trebalo da bude poznat po svojoj lepoti, kaže Kastelano, a ne industriji. Međutim, uprkos višegodišnjim protestima fabrika i dalje radi.

Među mnogim nadama koje ljudi poput Kastelana gaje kada je reč o oživljavanju Apijskog puta jeste i ta da bi iskorišćavanje istorije za turizam moglo da preokrene sudbinu južne Italije o kojoj odavno vladaju stereotipi – da je staromodna i prožeta kriminalom. Dok krećem od Taranta dalje prema Brindiziju i kraju Apije, zaustavljam se u nekad zidom štićenom gradiću Mezanje, gde se upoznajem sa Simonetom Delomonako, čelnicom regionalne filmske komisije. Ona mi navodi svoju misao vodilju: "Kultura je jedino gorivo koje ne zagađuje što ga više trošite."

 Dvorac Monteseriko, tik uz Apijski put.
Kako bi putovanje Apijskim putem učinili privlačnim turistima, planeri su osmislili skoro stotinu malih obilaznica koje vode do privlačnih vidikovaca, šarmantnih sela i arheoloških nalazišta duž ove rute. Jedno od takvih mesta je i dvorac Monteseriko, tik uz Apijski put.
Izvor: ANDREA FRACETA

Kada je Delomonakova odrastala, Mezanje je bio poznat kao rodno mesto četvrte po snazi italijanske mafijaške porodice, Sakra Korona Unita. Danas tu sliku zamenjuju scene holivudskih filmova, uključujući i najnoviji film o Džejmsu Bondu.

Dok mi pričamo, glumci koji glume Indijance jašu kroz obližnji park koji glumi američki Zapad. Malo izvan grada arheolozi su otkopali poslednji vidljivi deo kaldrme Apijskog puta. Tim zvaničnika upravo je bio u poseti radi završetka italijanske nominacije Apijskog puta za Uneskovu svetsku baštinu. Ulaganje u baštinu dovelo je Mezanje u finale takmičenja za italijansku prestonicu kulture 2024. godine. "Govorilo se da svi putevi vode u Rim", kaže Delomonakova. "Ali najvažniji put završava se ovde."

V. KRAJ PUTA

"POD RIMSKOM VLAŠĆU Brindizi je dostigao svoj najveći sjaj", priča lokalna žena vodič maloj grupi okupljenoj na šetalištu uz more u Brindiziju. "Shvatili su važnost luke. Iz Brindizija možete da krenete na Istok." Dan je Apijskog puta, godišnja proslava, a grupa tog sunčanog oktobarskog popodneva obilazi poslednju tačku samog kraja rute. Rimljani su ovamo stigli oko 266. godine pre n. e., porazili mesapsku civilizaciju i dovršili Apijski put.

Vodič se uspinje visokim stepeništem prema čuvenim stubovima koji označavaju kraj rute. Grupa se okuplja oko jednog visokog stuba i podnožja njegovog blizanca radi zajedničke fotografije. Ostatak drugog stuba poklonjen je susednom gradu pre nekoliko vekova. "Ovi stubovi obično se smatraju krajem Apijskog puta", kaže vodič. "Međutim, s time se ne slažu svi."

Čekaj. Polazište Apijskog puta jest neizvesno, ali je bar završnica uvek bila jasna: dva stuba koja uokviruju pogled na Jadransko more u Brindiziju. Međutim, analiza mermera otkrila je da su stubovi izgrađeni dva veka kasnije.

Arheolog koji radi na iskopavanju Apijskog puta upozorava me da ne budem previše zaokupljena traženjem pravog kraja. Apijski put je poput kameleona; menja se iz ulice u put, iz puta u auto-put. Više je sistem puteva nego konkretna linija. "Mi lovimo mit", kaže.

Ono što je važno jeste da je Apijski put pretvorio Brindizi u globalni centar moći iz kog je rimska vojska krenula u širenje svog carstva na istok, u gradove poput Aleksandrije i Jerusalima. Na kraju je Rimsko carstvo vladalo četvrtinom sveg ljudskog stanovništva na tri kontinenta.

 Stub na kraju Apijskog puta
Apijski put je vodio do vrata Brindizija, a možda i kroz njih, da bi u gradu postao glavna ulica, poznat u rimsko doba kao dekumanus. Iznad luke Brindizi bila su podignuta dva uklesana stuba za koja se smatra da su označavali kraj Apijskog puta. Danas je ostao samo jedan; njegov blizanac je pre nekoliko vekova dat susednom gradu.
Izvor: ANDREA FRACETA

Brindizi je postao odredište hodočasnika iz Svete zemlje, koji su tu nedeljama čekali da se ukrcaju na idući brod za Jerusalim. Sada se svake godine na različitim rutama za hodanje koje vode do grada pojavljuje nekoliko stotina ljudi. Povratak ugleda Brindizija kao odredišta jeste lični krstaški rat Rosi Barete. Ona privatno finansira ustanovu koja organizuje posete hodočasnika pod nazivom "Brindizi i drevni putevi", a njena porodica vodi veliku remorkersku kompaniju. "Šteta je što se o ovom čudu inženjerstva i domišljatosti niko pre nije brinuo", kaže. Zamišlja da će Brindizi još jednom biti prepun putnika koji prate Apijski put.

Jutro nakon obilaska pozvala me je da joj se pridružim na remorkeru da razgledam luku. Uski putevi protežu se od grada do mora, stvarajući zaklon oko Brindizija i dajući mu izgled kao da ima rogove. Dvorac Alfonsino smešten je na jednom od tih "rogova", okružen Jadranom, s kamenim zidovima koji svetlucaju na suncu. Baretina sanja o tome da ga pretvori u nacionalni muzej Apijskog puta. Ona predviđa da će reflektor njegovog obnovljenog svetionika bacati svoj snop 100 kilometara preko mora, privlačeći brodove za krstarenja i venčanja.

Gledamo kako se neki ogroman brod približava luci Brindizi. Mladi kapetan našeg tegljača, rođeni Brindizijanac Alesandro di Đulijo, otvara aplikaciju na svom telefonu i prati podatke o brodu, sve do ishodišne luke u Mozambiku. U njemu se, kaže, nalazi sirovi šećer, koji će se ovde istovariti i prerađivati.

Voda je mirna dok dva Baretinina tegljača jure u susret brodu i počinju da ga vuku u luku. Di Đulijo mi je rekao da se nedavno vratio kući nakon decenija rada u inostranstvu za Carnival Cruises. Video je Bliski istok, Afriku i Karibe, ali je uvek sanjao o povratku u luku Brindizi, gde su brodovi hiljadama godina istovarali robu i putnike. "S moje profesionalne tačke gledišta", kaže, "to je centar sveta."

NAPISALA: NINA STROKLIK

SNIMIO: ANDREA FRACETA

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka