Magazin

OKTOBARSKI BROJ JE U PRODAJI, a u njemu zavirujemo u ŽIVOTINJSKE UMOVE! Da li razmišljaju i osećaju kao mi?

06.10.2022 10:18

U oktobarskom broju časopisa National Geographic na srpskom jeziku čeka vas i putovanje avganistanskim izgubljenim putem - po onome što je od njega ostalo, i priča o otporu potomaka ljudi koji su odbegli iz ropstva!

Naslovna strana National Geographica za oktobar

Izvor: Vinsent Lagranž

Priče koje vas očekuju u oktobarskom broju časopisa National Geographic na srpskom jeziku:

O ČEMU RAZMIŠLJAJU?

Neke životinje imaju osećanja složena poput naših, od saosećajnih pacova do majmuna koji prigovaraju.

NAPISAO: JUDIDŽIT BATAČARDŽI

On je mačak, kanadski sfiniks. Radoznao je i druželjubiv, nežan i reaguje na ljudske emocije. Takođe je pričljiv. Kažeš mu njegovo ime, a on prede. Na ovom portretu njegove napred nagnute uši pokazuju da je na oprezu, a sužene zenice da je opušten.

Izvor: Vinsent Lagranž

ŽIVIM VEĆ OSAM godina s Čarlijem – psom tragačem koji je sramotno loš u praćenju mirisa. On me veselo pozdravlja kad god dođem kući, čak i ako se vraćam samo iz kratkog odlaska do prodavnice. Kad se smejem, čujem kako mu u susednoj sobi rep lupa o pod, tup-tup-tup; na moju radost on reaguje čak i kada ne može da me vidi.

Iako imamo tu vezu, kad sednem pored njega na kauč i zagrlim ga, ipak pitam suprugu: „Misliš li da me on voli?” „Da, da!”, kaže, sa samo blagom ogorčenošću, što je vrlo ljubazno s njene strane jer joj to pitanje postavljam vrlo često.

U našem domaćinstvu je to skoro ritual. Pitam se da li Čarli misli nešto o tome. Kad ga gledam kako se sunča na tremu, na pamet mi pada dublje pitanje: Koliko su životinjski umovi slični našem? Da li druge vrste razmišljaju, osećaju i sećaju se poput nas?

Mi, ljudi, i dalje mislimo da smo izuzetna bića, koja se u osnovi razlikuju od drugih životinja. Međutim, u proteklih pola veka naučnici su prikupili dokaze o inteligenciji kod mnogih neljudskih vrsta. Novokaledonijske vrane otkidaju tanke grančice kako bi njima iz debla drveća pecale larve insekata. Hobotnice rešavaju zagonetke, a rupe u kojima žive štite slaganjem kamenja ispred ulaza. Više ne sumnjamo da mnoge životinje poseduju zadivljujuće kognitivne sposobnosti. Ali jesu li one išta više od rafiniranih automata, posvećenih isključivo preživljavanju i razmnožavanju?

AVGANISTANSKI IZGUBLJENI PUT

Putovanje od 3.300 kilometara po onome što je ostalo od nekadašnjeg glavnog auto-puta otkriva jednu ruiniranu zemlju koja se kreće unatraške.

NAPISAO: DŽEJSON MOTLEG
SNIMIO: BALAŽ GARDI

KONAČNO SMO SE IZVUKLI iz jutarnje saobraćajne gužve u Kabulu, a mapa na mom mobilnom telefonu kazuje mi da će nam trebati devet sati da pređemo 500 kilometara do Kandahara, vozeći se Nacionalnim auto-putem 1, najskupljim i najvažnijim putem u Avganistanu.

Sjedinjene Države su uložile stotine miliona dolara u ovu asfaltnu deonicu dugu 2.200 kilometara, koja povezuje celu zemlju, kako bi se ubrzao saobraćaj i pospešila trgovina između prestonice i drugog po veličini grada. Ali bilo bi naivno očekivati da stignete za večeru u Kandahar.

Ovaj auto-put je prvi put izgrađen 1950-ih i 60-ih, uz pomoć Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, dva rivala Hladnog rata koja su se nadmetala za uticaj nad Kabulom. Ali posle višedecenijskog rata bio je razrovan i zapušten, tako da je do 2001. godine bilo preostalo svega oko 50 kilometara asfaltiranog puta. Kada je deonica između Kabula i Kandahara popravljena i ponovo otvorena 2003. godine, izaslanik Sjedinjenih Država Zalmaj Halilzad je izjavio: „Mi stojimo – doslovno – na putu budućnosti Avganistana... budućnosti prosperiteta, budućnosti mira.” Devetnaest godina kasnije izrovani put služi kao potresni dokaz neobuzdanog nasilja i korupcije koji su umesto toga usledili.

OTPOR KOJI TRAJE

U Brazilu potomci ljudi koji su odbegli iz ropstva povezani su kulturom, religijom – i istrajnošću.

NAPISALA: PAULA RAMON
SNIMILA: MARIJA DANIJEL BALKAZAR

Muškarac i žena isplovljavaju na more s darovima u čast Iemanže, boginje okeana.

U Salvadoru Railson Barbosa i Ana Žulija de Oliviera Šavijer dos Santos isplovljavaju na more s darovima u čast Iemanže, boginje okeana. Prvobitno jedno od božanstava iz religije joruba u Nigeriji, Iemanža je danas jedna od najpopularnijih religioznih figura u Brazilu.

Izvor: Marija Danijel Balkazar

Živanija Marija da Silva dobro zna šta su nedaće. Rođena je u jednoj zajednici u istočnom Brazilu koju su osnovale afričke žene, žrtve atlantske trgovine robljem.

Poput mnogih potomaka robova, i Silva, stara 56 godina, takođe je bila suočena s rasnom diskriminacijom – i još gorim stvarima – dok je odrastala u Brazilu, poslednjoj zemlji na zapadnoj hemisferi koja je ukinula ropstvo.

Kad je bila mlađa, pretili su joj smrću, i to često došljaci koji su hteli da prigrabe zemlju na kojoj je sa svojom porodicom živela u kilombou, jednoj od brojnih zajednica u Brazilu koje su osnovali ljudi odbegli iz ropstva.

Silva je postala prva žena iz zajednice Konseisao das Krioulas koja je završila fakultet – što je neverovatno dostignuće u zemlji u kojoj se stanovnici kilomboa odavno bore za svoja individualna i imovinska prava. To je deo istorije Brazila koji se često prećutkuje.