Australijski Aboridžini oživeli su stari običaj planskih požara da bi sačuvali i obnovili svoj zavičaj – i pomogli svojim selima.
SVIĆE početkom novembra u blizini mesta Def Eder Gordž na zapadnom obodu Zaštićenog domorodačkog područja Vardeken. Severnoaustralijska tropska vrućina zapahnula je Aridžaja Nabarlambarla kad je iskočio iz helikoptera i krenuo prema vatri. Niski, palacajući plamičci spržili su i inače suvo zemljište, ostavljajući za sobom samo oprljenu zemlju i garava stabla čajevca. Ovaj 25-godišnji rendžer i dvojica njegovih kolega bukom svojih duvača lišća nadjačali su pucketanje vatre. Metodično su obilazili vatru i vraćali lišće sa ivice natrag u nju kako se ne bi širila.
Možda će vas zanimati i:
-
Magazin |
20. Feb 2021.
ABORIDŽINI: Kako danas žive PRVI ASUTRALIJANCI
-
Zanimljivosti |
19. Feb 2020.
Da li je aboridžinska legenda o drevnom vulkanu najstarija priča ikada ispričana?
![Drevni vulkan koji je bio inspiracija za aboridžinsku legendu]( "Drevni vulkan koji je bio inspiracija za aboridžinsku legendu")
Oni su jedna od tri grupe Domorodačkih rendžera u ovom zabitom džepu Anrhema, oko 260 kilometara istočno od Darvina, koje su se borile protiv okasnelog sezonskog nekontrolisanog požara u prirodi, izazvanog munjom, koji se širio u nekoliko pravaca. Na nekim mestima plamen je sukljao u visokoj travi spinifeks; na drugim je puzao nisko iznad zemlje i zavlačio se u pukotine peščarskih formacija.
Nabarlambarl je zastao pre no što je prišao svom sektoru plamena. Postao je rendžer čim je završio srednju školu, što mu je pružilo priliku da se iz grada gde se školovao vrati u zemlju svojih predaka. U narednih osam godina slušao je priče o vatri od starijih, priče koje se provlače desetinama hiljada godina otkako njegov narod nastanjuje ovu zemlju. Šutnuo je koru koja je tinjala u dnu jednog stabla, sprečivši tako da vatra zahvati celo drvo. "Situacija je dobra jer smo intervenisali na vreme, a i potok je blizu", objašnjava. Nabarlambarl briše obrve i pilji kroz dim. Ova zemlja je postojbina većem broju endemskih i ugroženih vrsta kao što su crni valaru, severna kvola i belogrli carić. Puna je veličanstvenih vodopada, stenovitih formacija, reka i netaknutih šuma. Čak i ovako kad gori, neizmerno je lepa.
Ovaj požar samo je jedan od 53 koliko su rendžeri iz Vardekena uspeli da neutrališu prošle godine u poznoj sušnoj sezoni. Između avgusta i decembra vatra je neumorna. Tropska savana je zemljište najpodložnije požaru na čitavoj planeti, a svake godine gori trećina severne Australije.
Ali vatra nije uvek samo problem – ovde je i rešenje.
Tokom sveže rane sušne sezone u severnoj Australiji, kad je zemlja vlažna, zadatak Nabarlambarla i njegovih kolega rendžera nije da gase požare, već da ih potpaljuju. Svake godine od aprila do jula rendžeri prevaljuju stotine kilometara s bakljama i potpaljuju požare, uz podršku iz vazduha, odakle se iz helikoptera bacaju zapaljive naprave.
Vlažna vegetacija, slabi vetrovi i niža temperatura u to doba godine doprinose da požari koje oni potpale budu manji i manje intenzivni, tako da obično zgasnu preko noći. Ako se zemlja pažljivo spaljuje, onda i nekontrolisani požari u prirodi koji neminovno dolaze kasnije neće biti toliko destruktivni. A to znači da i rendžeri imaju veće šanse da ih ugase.
Da zaštite okolinu vatrom, i od vatre, to je uloga koju aboridžinski rendžeri shvataju vrlo ozbiljno. Oni su i vlasnici te zemlje, o njoj brinu, a imaju i duboku duhovnu vezu s njom.
"Volim da budem u prirodi", kaže Nabarlambarl. Zbog toga je i postao rendžer. I zato se i vratio kući.
BORBA VATROM PROTIV VATRE nije neki novi koncept. Vatru koriste domorodački narodi širom sveta, ali tek odskora je to ponovo privuklo pažnju. Kako se klima sve više zagreva, a nekontrolisani požari u prirodi postaju sve ekstremniji, šumarski stručnjaci u celom svetu apeluju na povratak tradicionalnim praksama.
Pogledajte fotografije u galeriji:
VATROM PROTIV VATRE: Kako su Aboridžini oživeli jedan stari običaj da bi sačuvali i obnovili svoj zavičaj
U Arnhemu su nekada požari izazvani munjom početkom sušne sezone bili sistematski i prošireni. Vatra je korišćena za lov, za regeneraciju, za ceremonije. Stariji Aboridžini kažu da vatra ponovo donosi život zemlji: posle spaljivanja zemlja se ponovo rađa. Čak i sada је uobičajeno da Aboridžini sami podmeću vatru kad je to potrebno – kad vide da je zemlji potrebna vatra, oni je potpale.
Kao mnogi australijski domoroci, i Terah Gujmala je navikao na vatru još od detinjstva. Ovaj 56-godišnjak priseća se lekcija starijih ljudi o tome čemu služi vatra: da se poteraju kenguri prema lovcima; da se stvori dim za rituale, naročito povodom smrti; i da se spali svaki tip vegetacije u pravo vreme tokom godine. Gujmala je stariji tradicionalni vlasnik Manmojija – jedne od udaljenih zajednica u rejonu Vardekena koji zahvata oko 14.000 kvadratnih kilometara. Područjem se upravlja pomoću složenog sistema tradicionalnog prava. "Nekada je ova zemlja bila puna ljudi, i oni su upravljali vatrom", kaže Gujmala. Ali ostala je bez ljudi – "prazna zemlja", kako on kaže – i zato su nekontrolisani požari počeli da je gutaju.
Gujmalina porodica, kao i mnoge druge, preseljena je sa svoje zemlje u misije i naselja u godinama posle kolonizacije. Njegovi su se vratili kad je bio mali. Njihov povratak bio je deo pokreta koji je započet 1970-ih, a koji je predvodio čuveni aboridžinski umetnik Bardajal Lofti Nadžamerek. Tradicionalni vlasnici kao Nadžamerek primetili su da se u njihovom odsustvu zemlja promenila. Naselile su se tuđe biljke i životinje kao što su mačke i bivoli; a domaće vrste kao što je emu postale su ređe; drevna mesta sa umetnošću na stenama oštetili su bivoli i vatra; a zdravlje monsunskih prašuma, plavnih ravnica i savane bilo je sve gore.
Najgore od svega jeste što su kulturno i ekološki značajne šume anbinika bile ugrožene. Džinovsko, endemsko drveće – koje je moglo da živi i više od sto godina – nekada je bilo posvuda prošireno. Njihov sok je korišćen kao antiseptik, njihovo drvo za motke za borbu, a njihov hlad kao zaklon od sunca. Anbinik sada postoji jedino u prirodnim zaklonima od vatre kao što su klisure ili u izolovanim grupicama u savani. (Diznijev fond za zaštitu obezbedio je donaciju za Trust Karkad Kandži kako bi pomogao aboridžinskim rendžerima da zaštite drveće anbinik. Kompanija Volt Dizni većinski je vlasnik National Geographic Partnera.)
Tradicionalni vlasnici smatrali su da je vatra glavni krivac za sve. Arnhemom su harali intenzivni, nekontrolisani požari, koji su uticali na sve. Bilo je neophodno ponovo uvesti strateške paljevine na početku sušne sezone. Time bi se ne samo vodilo računa o zemlji već i obnovila veza sa aspektima njihove kulture.
"Zemlji je potrebna vatra", kaže Gujmala kratko.
DREVNI OBIČAJ POSTAO JE savremena stvarnost zahvaljujući novom pristupu koji su osmislili Binindži, kako sebe zovu Aboridžini iz zapadnog Arnhema, zajedno s neaboridžinskim narodom Balanda. Oni su objedinili drevno znanje o tome kako, kada i gde potpaliti vatru s modernim alatima kao što su satelitsko mapiranje i helikopteri za rukovođenje paljenjem iz vazduha i spuštanje vatrogasaca u zabačena područja. Prvi projekat smanjenja ugljenika paljenjem savane započet je 2006. godine u zapadnom Arnhemu, uz podršku postrojenja za tečni prirodni gas u Darvinu, koje je bilo potrebno za neutralizovanje njegovih isparenja.
Aboridžinske grupe, uključujući i one iz Vardekena, sada učestvuju u australijskom tržištu ugljenikom, na kome zagađivači kupuju kredite koji predstavljaju količinu gasova staklene bašte zadržanih da ne odu u atmosferu. Na nekim mestima krediti se prodaju na osnovu količine ugljenika sadržanog u zaštićenim šumama. To je pomalo kontroverzno jer šume mogu da izgore. Ali paljenje savane funkcioniše drugačije. Strateški požari početkom sušne sezone, zajedno s gašenjem u poznoj sezoni, ograničavaju nekontrolisane požare, štite šume i smanjuju ukupnu količinu dima. Izbegnute emisije prodaju se kao krediti.
Domorodačke grupe sada rukovode nad oko 80 projekata spaljivanja savane u severnoj Australiji, zarađujući oko 53 miliona dolara godišnje. Ovakav pristup izazvao je interesovanje i na drugim kontinentima. U pripremi je jedan projekat u Bocvani, a ekolozi kažu da bi ova metoda mogla da uspe i u jugoistočnoj Aziji, kao i u Srednjoj i Južnoj Americi.
"Krajnje je inovativna, globalno značajna, a što je najvažnije, u glavnoj ulozi je domorodački živalj", kaže Šon Ansel, bivši direktor Warddeken Land Managementa, kompanije u vlasništvu Aboridžina koja je odgovorna za ovo zaštićeno područje. "Ona donosi toliko mnogo investicija u zabačena naselja gde je inače retko koja druga privredna aktivnost moguća."
Pogledajte fotografije u galeriji:
VATROM PROTIV VATRE: Kako su Aboridžini oživeli jedan stari običaj da bi sačuvali i obnovili svoj zavičaj
U zapadnom Arnhemu rezultati su jednostavno neverovatni. Još koliko 2004. godine, pre početka upravljanja vatrom, izgorelo je 71 odsto područja, uglavnom usled intenzivnih nekontrolisanih požara krajem sušne sezone. Poređenja radi, u 2020. godini strateški je spaljeno 32 odsto, što je nekontrolisane požare u avgustu svelo na svega 2,1 odsto. Tako je 65,9 odsto ostalo nespaljeno, uprkos skoro katastrofalnim uslovima za izbijanje požara te godine. Umesto više hiljada kvadratnih kilometara zgarišta, velike oblasti s lisnatim krošnjama ostale su pošteđene.
A što je dobro za vegetaciju, dobro je i za životinje. Ljudi izveštavaju o povratku mnogih domaćih vrsta, uključujući emue. Ekolog Kara Penton kaže da i pored toga što rezultati Vardekenovog projekta praćenja vrsta još nisu ažurirani, kamere postavljene u savani za praćenje sitnih sisara često snime neku vrstu koju domorodačke kolege nisu videle godinama. Tako je veliko uzbuđenje izazvalo otkriće severnog kvola – malog torbarskog sisara koji se smatra ugroženim: "Ljudi su se zaista obradovali kad su videli da je kvol još uvek tu."
"NGANABARU!" Tineša Narorga naglo je zaustavila svoje terensko vozilo na crvenom, prašnjavom drumu. Ova 25-godišnjakinja i njene dve koleginice skliznule su s prednjeg sedišta. Jedna je zgrabila pušku, a zatim su sve tri iščezle u bušu, prateći tragove kopita jednog malog krda bivola. Daluk rendžerke su krenule u lov.
Vardeken je osnovao Daluk rendžerke (daluk znači "ženski" na lokalnom jeziku Aboridžina) 2017. godine, a glavni igrač je bila Suzana Nabulvad, Narorginina mama. "Videla sam kako moj brat i drugi muškarci idu na teren i pomislila: ’Pa i mi to možemo’", kaže ona. Posao pruža ženama nezavisnost. Ona je pomogla u sprovođenju programa, a kad joj je kći završila srednju školu, pridružila se i ona.
U bušu je zavladala tišina, kao u iščekivanju da se prolomi pucanj koji nikako da se čuje. A kako se spustio sumrak, Narorgina i druge rendžerke izronile su iz žbunja praznih ruku. Nganabaru je brži nego što mislite.
Daluk rendžerke su samo jedan iz programa Vardekena koji se finansiraju od kredita za ugljenik. Ovim programima zaposleno je 240 domorodačkih muških i ženskih rendžera stacioniranih u tri baze u udaljenim zajednicama Mamadavereu, Kabulvarnamju i Manmoji. Biti rendžer ovde predstavlja veliki ponos, naročito za mlade žene kao Narorgina, koje bi inače morale da napuste svoju zemlju i potraže posao negde u gradu.
Novac od kredita za ugljenik omogućava rendžerima da preduzimaju razne aktivnosti u vezi s upravljanjem zemljom, uključujući i odstrel divljih životinja, kao što je bivo kojeg je Narorgina jurila. Od jula 2020. do juna 2021. godine rendžeri iz Vardekena uklonili su 2.336 divljih životinja, uključujući 1.913 bivola. Rendžeri isto tako iskorenjuju invazivni korov, nadziru životinje i štite umetnost na stenama. Tradicionalni vlasnici donose sve odluke koje se tiču gazdovanja zemljom.
"S rendžerskim programom vi dajete vrednost tradicionalnom znanju i povezanosti sa zemljom, kao i istoriji koja je okružuje", objašnjava Ansel. "Biti na svojoj zemlji i biti angažovan na njoj, time joj dajete značaj u savremenom društvu."
PREKRŠTENIH NOGU, PODIGNUTIH LICA, očiju širom otvorenih, jedna grupica školske dece sedi na svetloplavoj pletenoj prostirci u hladu stenovite gromade. Prepodne je, a deca su došla terenskim vozilom zemljanim drumom od Kabulvarnajija do Kundžorlomdžorloma, gde je Zaštićeno domorodačko područje Vardeken osnovano 2009. godine. Ispred njih, u rasklimanoj kamperskoj stolici sedi 89-godišnja Meri Kolkivara Nadžamerek, stara čuvarka tradicionalnog znanja i supruga pokojnog Loftija Nadžamereka. Zidovi stena pokriveni su obojenim slikama. Ovo je jedna od oko 30.000 lokacija sa oslikanim stenama u ovom zaštićenom području.
Sve donedavno, iako je pedesetak dece svake godine dolazilo i odlazilo iz Kabulvarnaija, ova udaljena zajednica nije imala školu. Učenici su morali da putuju daleko ili da žive s porodicom u većim gradovima daleko odavde da bi se školovali. A onda je 2015. godine zajednica odlučila da upotrebi novac od kredita za ugljenik i sagradi svoju školu. Osnovana je Akademija Navardeken, koja je u međuvremenu otvorila škole u još dve udaljene zajednice. Sve one nude bikulturalni program koji daje podjednak akcenat i znanju Binindža i standardnom obrazovanju.
I dok se sunce diže, Kolkivara Nadžamerek govori učenicima na kunvinjku jeziku o vezi sa zavičajem i značaju kulture. Kad je završila, raširila je ruke, pokazujući deci na drevne slike na stenama. Deca su se raštrkala, pela se po stenovitim zidovima i zavirivala ispod njih. Ovo je najbolji mogući čas istorije.
"Mi držimo i formalnu nastavu opismenjavanja i računanja u učionici, ali sve drugo gledamo da bude napolju, u bušu", objašnjava Džodi Valak, starija učiteljica u Kabulvarnaiju. Ona kaže da to što svoje časove vezuje za zavičaj, doprinosi da deca sa oduševljenjem dolaze u školu. "To je taj moćni narativ zbog koga i vredi učiti."
Značaj ovih škola teško je prenebregnuti, kaže Valakova, jer ona vidi kako učenici istražuju svoju prošlost. Porast populacije koji su doneli rendžeri izazvao je potrebu za školama, a sada su škole te koje privlače ljude da se vrate u svoj zavičaj. Stariji se nadaju da će ova generacija steći dovoljno i tradicionalnog znanja i obrazovanja da može ovde da kreira mogućnosti za sebe. Ovoj zemlji su potrebna njena deca i unuci da brinu o njoj.
U SVOJOJ MASLINASTO ZELENOJ UNIFORMI Terah Gujmala odvukao je stolicu na zadnji trem Rendžerske stanice Manmoji. Nešto dima se izmigoljilo kroz stabla čajevca i pandana i zadržalo u vazduhu. U danima nakon požara u Def Eder Gordžu još nekoliko ih je buknulo s ove strane Zaštićenog domorodačkog područja.
U eri globalnog zagrevanja Gujmala zna da je njegov posao ovde sada važniji nego ikada. On kaže da Aboridžini vide klimatske promene svakog dana. "Kad sam bio mali, viđao sam veliki broj životinja, a imali smo i mnogo kiše. A i bili smo navikli da sve ima svoj red. Ali danas sve je poremećeno", objašnjava. "Trebalo bi da je sada sezona zelenih šljiva na primer, ali nije. To utiče na sve – na naš način života, našu sezonsku hranu, našu vodu."
Gujmala je oterao muvu koja je lenjo kružila oko njega i pogledao ka bušu. "Za to su krivi ljudi, a ne priroda", kaže. "Priroda je lepa, bezazlena."
Klimatske studije predviđaju da se do 2050. godine na severu Australije može očekivati porast temperature od 2,5 stepeni Celzijusa, znatno veći broj dana sa preko 35 stepeni i duže sezone požara, gde bi broj dana s veoma velikim rizikom od vatre porastao za 40 odsto.
Uprkos ovako sumornim predviđanjima Gujmala je optimista. Istorija i duhovna povezanost vratili su mnoge Aboridžine, ali zapošljavanje, porodica i obrazovanje jeste ono što će ih ovde i zadržati. On je ubeđen da će povratkom u zavičaj moći da obnove ono što je izgubljeno. Ako je zemlja u rukama Binindža, smatra, vratiće se i domaće vrste životinja, suva korita reka opet će biti puna, a godišnja doba će povratiti svoj uobičajeni raspored. Možda će čak i moćni anbinik ponovo procvetati jednog dana.
"Ako poštujemo majku prirodu, ona će nas poslušati i sve vratiti na normalno. Mi verujemo u to", kaže Gujmala. "Moramo više da pričamo prirodi, više da joj pevamo. To je ono što će pomoći."
NAPISALA: KAJLI STIVENSON
SNIMIO: METJU ABOT
Kajli Stivenson živi u Darvinu i koautorka je knjige o Larimahu, jednom zabačenom gradiću koji izumire. Metju Abot je fotograf iz Sidneja koji je dve godine živeo u Arnhemu.
Reportaža VATROM PROTIV VATRE objavljena je u majskom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku.
Možda će vas zanimati i:
-
Zanimljivosti |
21. Jun 2022.
OVOG LETA ČITAMO NATIONAL GEOGRAPHIC! SPECIJALNA PONUDA: Izaberite paket od 3 broja za samo 690 dinara
![galerija_NG__66__396781059.jpg]( "galerija_NG__66__396781059.jpg")
-
Zanimljivosti |
10. Jan 2022.
Decenijama sa lancima oko vrata: Kako su na brutalan način bili kažnjavani Aboridžini u Zapadnoj Australiji
![Aboridžini u lancima]( "Aboridžini u lancima")
-
Zemlja |
15. Jan 2016.
Veličanstveni Uluru: Nebo i priroda pored stene stare 600 miliona godina (VIDEO)
-
Destinacije i Putopisi |
27. Apr 2021.
Najviši kameni toranj na svetu: Čudo prirode koje je dvostruko više od Ajfelovog tornja
