SUDANSKA PROCENA: Mladi Sudanci nadahnjuju se istorijom u traženju bolje budućnosti

U ponedeljak ujutro krajem oktobra prošle godine poslednja sudanska revolucija je propala.

Oko podneva 25. oktobra 2021. godine, tek nekoliko nedelja od planiranog prelaska na civilnu kontrolu, budućnost te afričke države krenula je drugim putem. Predsedavajući Vrhovnog veća general pukovnik Abdel Fatah el-Burhan, raspustio je vladu i stavio civilnog premijera u kućni pritvor (u međuvremenu, premijer je podneo ostavku, ostavljajući zemlju bez civilnog dela uprave – prim. ur. NatGeo Srbija). General je to nazvao vanrednim stanjem, ali sudanski narod je to prepoznao kao državni udar i stotine hiljada ljudi izašlo je da protestuje u glavnom gradu Kartumu i izvan njega.

Kao što priliči promeni režima u XXI veku, sve se prikazivalo uživo na društvenim mrežama pa sam, udaljena pola sveta, napeto pratila događaje na svom laptopu. Pratila sam Sudan pre udara i revolucije, pišući o radu korisnika sredstava Društva National Geographic koji su iskopavali arheološka nalazišta na severu zemlje. Moj prvi reporterski izlet bio je tokom poslednjih paranoidnih meseci Baširove vladavine, vremena obeleženog nestašicama hrane i goriva, ograničenog pristupa internetu i umnožavanja vojnih kontrolnih tačaka. Naš ekspedicijski tim tajno je planirao put bega do egipatske granice u slučaju da Sudan potone u haos.

Izvor: Nikol Sobeki Izvor: Nikol Sobeki

Kad je u proleće 2019. godine srušen Baširov režim, slike koje su se nizale na Tviteru i Fejsbuku bile su upečatljive: more mladih muškaraca i žena koji su se okupili u mirnom otporu režimu, tražeći drugačiji svet za svoj naraštaj. Jedan prizor se istakao, beskrajno ponavljan u nizu fotografija i videa: mlada žena odevena u tradicionalnu sudansku odeću stajala je na automobilu, prsta uperenog u zatamnjeno nebo, pevušeći s gomilom: "Moj deda je Taharka, moja baka je kandaka!"

Bila sam zapanjena. To nije bilo skandiranje koje podržava političku grupaciju ili društveni pokret. Demonstranti su objavljivali da su potomci drevnog kušitskog kralja Taharke i kušitskih kraljica i kraljica majki zajedničkim imenom kandake. Ti kraljevski preci upravljali su velikim carstvom kojim se vladalo iz severnog Sudana, a nekada se protezalo od današnjeg Kartuma do obala Sredozemnog mora.

Izvor: Nikol Sobeki

Carstvo Kuš – poznato i kao Nubija – zaista je nekada bilo spektakularno, ali danas je uglavnom gurnuto u fusnote u knjigama o istoriji starog Egipta. Čak i u Sudanu malo je učenika koji su odrasli pod Baširovim režimom naučilo mnogo o davnom Kušu. Pa zašto je onda nasleđe drevnog kraljevstva, slabo poznatog prosečnim Sudancima, odjednom postalo uzvik okupljanja na ulicama Kartuma? 

Kad sam se u januaru 2020. godine vratila u Sudan da istražim ta pitanja, postrevolucionarna prestonica činila se puna energije. U Kartumu, gde su godinu ranije žene mogle biti javno bičevane zbog nošenja pantalona, mlade Sudanke plesale su na muzičkim festivalima i zalazile u kafiće. Gradske ulice i pasaži bili su iscrtani portretima modernih mučenika – nekih od, kako je procenjeno, 250 demonstranata ubijenih tokom i od početka revolucije – kao i muralima drevnih kušitskih kraljeva i bogova.
Zahvaljujući jedinstvenom položaju na raskršću Afrike i Bliskog istoka i na ušću triju velikih pritoka Nila, Sudan je bio idealno mesto za moćna drevna kraljevstva – kao i teritorija za kojim su vapila novija carstva. U moderno doba oblast je pala pod otomansko-egipatsku vlast, nakon čega je usledila britansko-egipatska dominacija do 1956. godine, kad je Republika Sudan stekla nezavisnost. Danas njeno raznoliko stanovništvo uključuje više od 500 etničkih grupa koje govore više od 400 jezika i neverovatno je mlado: oko 40 odsto stanovništva mlađe je od 15 godina.

Sudan je treća po veličini zemlja u Africi, a ujedno je i treća najveća arapska država. (Ime joj dolazi od arapskoga bilād al-sūdān ili "zemlja crnih ljudi".) Od kada je Sudan stekao nezavisnost, njime vlada politička elita koja govori arapski.

Pre revolucije 2019. godine zbog islamističke vlade i članstva u Arapskoj ligi, Baširovom režimu pogodovalo je da ne predstavlja Kuš kao jedinstvenu afričku pojavu već kao nasleđe njegovog moćnog saveznika Egipta i, šire, kao poglavlje u knjizi povesti Bliskog istoka. Kušitska nalazišta kao što su Džebel Barkal i El Kuru reklamirana su kao kratki, egzotični izleti za zapadne turiste koji posećuju ruševine Abu Simbela, malo preko granice, u Egiptu.

NEKADA DUHOVNI centar kušitskog kraljevstva, Džebel Barkal je plato, ogroman poput tridesetospratnice, od peščara koji se diže iz Sahare i nadvija nad zapadnom obalom Nila pokraj Karime, oko 350 kilometara severno od Kartuma. Pre nekih 2.700 godina kralj Taharka upisao je svoje ime na vrh te svete planine i prekrio ga zlatom kao sjajni, pobedonosni simbol protiv svojih neprijatelja. Danas su penjačima vidljivi samo tragovi Taharkinog natpisa.

U podnožju planine nalaze se ruševine Amonovog velikog hrama koji su izvorno izgradili Egipćani, koji su u XVI veku pre naše ere kolonizovali Kuš. Tokom pet stoleća u kojima je Egipat kontrolisao Kuš, Amonov hram dograđivan je i obnavljan popisom slavnih faraona Novog kraljevstva: Ehnatona, Tutankamona, Ramzesa Velikog. Sprovodila se asimilacija i u tom su vremenu kušitske elite obučavane u egipatskim školama i hramovima.

Međutim, ostaci Amonovog hrama koje posetioci danas vide potiču iz vremena posle pada Novog kraljevstva i povlačenja egipatske vladavine iz Kuša. Do osmog veka pre naše ere Džebel Barkal je postao centar Napate, kušitske prestonice iz koje je niz lokalnih vladara konsolidovao vlast i zamenio uloge sa svojim bivšim kolonizatorima.

Pij, Taharkin otac, uspeo se na kušitski presto 750. godine pre nove ere. Okupio je svoje trupe i marširao severno u oslabljeni Egipat, preuzimajući hramove i osvajajući gradove sve dok nije zapovedao celim Gornjim i Donjim Egiptom. S teritorijom koja se protezala od današnjeg Kartuma do Sredozemlja, Kuš je kratko vreme bio najveće carstvo koje je kontrolisalo to područje. Nešto više od jednog veka njegovi kraljevi Pij, Šabaka, Šabataka, Taharka i Tantamani postali su egipatska XXV dinastija, o kojoj se često govori kao o crnim faraonima.

Nakon pobede nad Egiptom Pij se vratio u Džebel Barkal da proširi Amonov hram do neviđenih razmera, ukrašavajući ga prizorima kušitskog osvajanja njegovih bivših kolonizatora. Danas priča o toj pobedi – puna prikaza kušitskih kola koja gaze egipatske trupe – leži zakopana oko četiri i po metra pod peskom. Onih nekoliko prizora koji su preživeli milenijume iskopali su i dokumentovali arheolozi 1980-ih. Previše krhki za redovno izlaganje, uglavnom su ponovno zakopani – kao prikladna metafora za važno drevno kraljevstvo koje je dugo bilo skriveno u mraku.

Zašto je tako malo ljudi čulo za Kuš? Najpre, najraniji istorijski izveštaji o Kušitima dolaze od Egipćana koji su iz svojih anala nastojali da izbrišu ponižavajuće osvajanje i predočavali su Kuš kao samo jednu od mnogih problematičnih grupa koje su ometale njihove granice.

Prvi evropski arheolozi koji su stigli u Sudan u XIX veku nisu preispitivali taj narativ. Čačkajući oko urušenih kušitskih hramova i piramida, izjavili su da su velelepne ruševine puke imitacije egipatskih spomenika.

Takvo poimanje afričkog kraljevstva ojačavao je rasizam većine zapadnih učenjaka. "Urođenička negroidna rasa nikada nije razvila ni trgovinu niti ikakvu delatnost vrednu spomena te svoj kulturni položaj duguje egipatskim imigrantima i uvezenoj egipatskoj civilizaciji", primetio je Džordž Rajzner, arheolog sa Univerziteta Harvard, koji je poduzeo najranija naučna istraživanja kraljevskih grobova i hramova Kuša početkom XX veka.

Za sudanskog arheologa Samija Elamina, Rajzner je bio podjednako nemaran u metodi koliko i zaveden u interpretaciji. Elamin i tim arheologa 2014. godine ispitali su veliku hrpu iskopane zemlje s Rajznerovog mesta iskopavanja u podnožju Džebel Barkala. "Našli smo mnogo predmeta", rekao je Elamin. "Čak smo našli male statue bogova."

Elamin je odrastao u selu nekoliko kilometara od obližnjeg lokaliteta El Kurua, gde su pokopani Pij i drugi kušitski kraljevi i kandake. Kad je Elamin bio dečak, deda bi ga vodio u El Kuru i objašnjavao da su ruševine "grobovi naših dedova". To mesto inspirisalo je Elamina da studira arheologiju u Kartumu i stekne diplomu u Evropi. Vratio se u Sudan i već nekoliko godina istražuje u Džebel Barkalu i drugde.

Sada Elamin i tim sudanskih i američkih arheologa traže domove i radionice starih Kušita koji su hiljadama godina održavali tu duhovnu prestonicu. Džebel Barkal je već dugo popularna destinacija za Sudance koji dolaze tokom praznika da se penju na plato i prave izlete u širokim pojasevima senke koju baca preko pustinje. U prošlosti, kaže Elamin, posetioci su obraćali malo pažnje na gomilu razvalina koje okružuju veličanstveno kameno brdo. Ali to se menja.

Elamin viđa više lokalnog stanovništva koje posećuje Džebel Barkal i tumara ruševinama. "Sada postavljaju mnogo pitanja o arheološkim predmetima, istoriji i civilizaciji", objašnjava.

Elamin i njegove kolege jedva čekaju da se uključe u rad sa sugrađanima i predstave to daleko poglavlje istorije generacijama željnim učenja. To je prilika i odgovornost sudanskog arheologa, kaže, da ujedini građane pokazujući im trud čak i dalekih naraštaja.

IZGRAĐEN NEDUGO pre nego što je zemlja stekla nezavisnost 1956. godine i svečano otvoren petnaest godina kasnije, sudanski Nacionalni muzej je prostran, slabo osvetljen prostor bez klima-uređaja da štiti artefakte od kartumske nemilosrdne vrućine i prašine. Većina predmeta smeštena je u staromodnim drveno-staklenim sanducima za prikazivanje uz požutele natpise napisane pisaćom mašinom.

A muzej je prepun blaga. Granitna statua Taharke iz Džebel Barkala, veća od prirodne veličine, širokih ramena i bezizražajna, dominira ulazom u muzej, a masivni kipovi kušitskih vladara poređani su uzduž zidova prizemne galerije.

Smešten iza ugla, stoji jedan od sudanskih najcenjenijih artefakata: sjajna bronzana glava cara Avgusta. Veruje se da je bila ratni trofej jednooke kušitske kraljice Amanirenas, koja se borila s Rimljanima u Egiptu oko 25. godine pre nove ere. Muzejske oznake, međutim, propustile su da navedu da je reč o kopiji. Original su pokupile kolonijalne snage nedugo nakon otkrića 1919. godine i sad se nalazi u Britanskom muzeju.

Ispred muzeja srećem Nazara Jahina, muzejskoga vodič i člana Artine ("Naša umetnost"), studentske grupe osnovane tokom protesta 2019. godine za podršku sudanskim kulturnim institucijama. "Prošlu vladu zaista nije bilo briga za istoriju", kaže mi Jahin. Uglavnom je ta nezainteresovanost bila posledica fundamentalističke interpretacije islama bivše vlade. "Imali smo ministra turizma koji je rekao da su statue zabranjene", seća se Jahin, odmahujući glavom.

Ipak, ima svetlih tačaka na horizontu, kaže. Italijanska ambasada i Unesko obećali su 2018. godine da će obnoviti muzej (projekat je odgodila pandemija), a od revolucije više Sudanaca posećuje muzej i lokalitete poput Džebel Barkala i drevne prestonice Meroe.

"To je najvažnije", kaže Jahin. "Sudanci moraju najpre da znaju svoju istoriju. Onda mogu i da je zaštite."

Vidi opis

SUDANSKA PROCENA: Mladi Sudanci nadahnjuju se istorijom u traženju bolje budućnosti

Skloni opis

PODELI

Pogledaj slike

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 1 / 8

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 2 / 8

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 3 / 8

AD

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 4 / 8

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 5 / 8

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 6 / 8

AD

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 7 / 8

Izvor: Nikol SobekiBr. slika: 8 8 / 8

Tada postavljam osetljivo pitanje: Kako etničke grupe iz područja Sudana koje nikada nisu bile deo kušitskoga carstva – plemena iz Nubijskih planina ili Darfura, na primer – reaguju kad se traži da se okupe oko drevne istorije koju ne osećaju svojom? Baširov režim bio je zloglasan po iskorišćavanju etničkih i religijskih razlika kako bi sprečio da se vrlo raznolika zemlja ujedini protiv arabizirane političke elite u Kartumu. Jahin je skupio obrve i zastao. "To je dobro pitanje. Stvarno imamo još mnogo posla."
Poput mnogo mladih Sudanaca, Jahin odbacuje ideju da je "Arapin" sudanski identitet. "Ako neko kaže: 'Moji koreni su iz Saudijske Arabije' ili nešto slično, ja u to ne verujem", kaže odlučno. „Verujem da su naši koreni isti ili bliski... Uopšteno, mi smo Sudanci. To je dovoljno."

SLIKA REVOLUCIONARNE kandake, u beloj haljini među demonstrantima, s prstom podignutim prema nebu dok zaziva kušitske kraljeve i kraljice, prikazana je u uličnoj umetnosti širom Kartuma. Kada sam srela Alau Salah tokom drugog putovanja u Sudan početkom 2020. godine, bila je neprepoznatljiva s bordo maramom na glavi i u tamnoj odeći, sedeći prekoputa mene u prepunom kafiću na otvorenom, na obali Plavoga Nila dok je večernja svetlost bledela.Nubijski kraljevi kušitskog carstva, nekadašnjeg vazala Egipta, postupno su osvojili svoje strane vladare od 750. godine pre nove ere, oživljavajući egipatsku umetnost i arhitekturu i vladajući u Egiptu gotovo jedan vek. Najveći trgovački centri u kušitskom središtu u dolini Nila povezivali su afričku, sredozemnu i bliskoistočnu kulturu.

Sa svoje 23 godine Salah je postala lice sudanske revolucije, a ta ju je uloga odbacila od studentkinje mašinstva do međunarodne ličnosti pozivane da govori pred Savetom bezbednosti UN o ulozi žena u novom Sudanu. Uz pomoć prevodioca Salah mi govori da je, dok je odrastala, malo toga učila u školi o istoriji drevnog Kuša i da je to morala da otkriva sama. Tek je pre nekoliko godina putovala da vidi čuvene piramide kod Meroe. Bila je zapanjena onim što je videla: "Imamo mnogo piramida, čak više od Egipta!"

Kada su demonstranti na ulicama Kartuma počeli da pevaju: "Moj deda je Taharka, moja baka je kandaka", objašnjava Salah, izražavali su svoj ponos otporom i hrabrošću drevnih kraljeva i kraljica. Zbog toga su se osećali kao da i oni pripadaju toj drevnoj civilizaciji snažnih i hrabrih vođa, posebno žene koje su igrale bitnu ulogu u protestima.

"Kad god ljudi vide mladu ženu na ulici kako se bori za Sudan, izlazi na ulice za Sudan, to znači da je hrabra, da je vrlo prkosna", objašnjava. "Ona je snažna i ratnica, baš kao i kandake."

Međutim, u gotovo tri godine od pada Bašira, uloga žena sve je više gurana u stranu. To je bila Salahina najveća briga dok smo razgovarale, garantovati da sudanske moderne kandake budu sigurne i da budu pravedno zastupljene u bilo kojoj prelaznoj vladi. Od našeg intervjua državni udar – koji, s pretnjom povratka represivnom režimu, izgleda više kao kontrarevolucija – učinio je položaj sudanskih žena još ugroženijim.

Izvor: Nikol Sobeki Izvor: Nikol Sobeki

MOG POSLJEDNJEG PETKA u Kartumu prešla sam Beli Nil do grada Omdurmana, gde se na groblju omeđenom prometnim ulicama nalazi grob sufijskog šeika Hameda el Nila iz XIX veka. Oko 70 odsto Sudanaca smatraju sebe sledbenicima sufizma, mističkog učenja islama. Sufistički redovi u zemlji često igraju uticajnu ulogu u unutrašnjoj politici, a sufisti koji su marširali iz Omdurmana do vojnih štabova da se pridruže protestima 2019. godine pomogli su u smeni režima.

Svakoga petka o zalasku sunca stotine sledbenika reda kaderija okupljaju se na groblju da izvedu zikr, ritual često s pevušenjem i plesom. Dok muškarci u zelenim i crvenim odorama polako udaraju svoje bubnjeve u ritmu, gomila promatra i njiše se. Bubnjanje se ubrzava i počinju ples i pevušenje. La ilaha illa Allah. "Nema Boga do Alaha", ponavlja gomila, dok se oblaci tamjana i prašine podižu u vazduh. Zikr se završava energičnim i radosnim klimaksom i ljudi se razilaze, neki odgovarajući na poziv za molitvu u džamiji, drugi vijugajući putem kroz groblje.

Nekoliko svežih grobova ukrašeno je bojama sudanske zastave. Oni pripadaju nekima od demonstranata ubijenih tokom revolucije, studentima koji su na ulicama objavljivali da su i oni kraljevi i kandake, baštinici složenog nasljeđa zemlje u kojoj su se presecala neka od najranijih kraljevstava.

Izvor: Nikol Sobeki

Posmatrajući studente kako odaju počast na jednom od grobova, zapanjilo me koliko se krhkim čini novi Sudan, poput dragocene drevne posude koja se pomno iskopava iz zemlje. Sada je državni udar uneo još više nesigurnosti u narod i naraštaj gladan demokratije i stabilnosti.

Većina veličanstvenih mesta i hramova Kuša odavno je nestala, delom opljačkana i potonula u pesak. A mnogo je spomenika mrtvima ostalo: piramide kraljeva i kandaka što čuvaju stražu u pustinji, grobovi šeika i nadgrobni kamenovi studenata demonstranata koji naseljavaju gradska groblja. Ti spomenici opstaju dok se režimi ruše i ponovno podižu, govoreći svakom ko je voljan da sluša: Mi smo se borili za to. I mi smo jednom bili tu.