NOTR DAM NAKON POŽARA: Obnova spomenika - kojim promenama se treba odupreti, a koje prihvatiti?

Pri restauriciji čuvene pariske katedrale biće poštovani njeni srednjovekovni koreni – ali i svojevremeno omalovažavani arhitekta koji je ovu crkvu spasao u XIX veku.

Postoji crtež događaja iz te noći, 14. februara 1831. godine, viđen s keja Montebelo s druge strane Sene. Načinio ga je Ežen-Emanuel Viole-le-Dik, čovek koji će 13 godina kasnije započeti 20-godišnju restauraciju katedrale. Viole-le-Dik imao je svega 17 godina u vreme kad je bio svedok napada pobunjene rulje. Na njegovom na brzinu skiciranom crtežu olovkom vidi se razjarena gomila kako upada u palatu i izbacuje nameštaj i druge vredne stvari kroz prozore dole u reku. U pozadini se vidi Notr Dam, koji je tada bio star šest vekova.

Filip Vilnev je 1980. godine, takođe sa 17 godina, posetio izložbu o Viole-le-Diku u Velikoj palati. Znao je da želi da postane arhitekta – već je uradio jedan detaljan model Notr Dama – ali nije znao da može da se specijalizuje za istorijske građevine. On je danas jedan od 35 "glavnih arhitekata za istorijske spomenike" u Francuskoj, što je profesija čiji je najslavniji predstavnik bio Viole-le-Dik. Vilnev je rukovodio radovima na restauraciji Notr Dama od 2013. godine, a zatim u velikoj hitnji nakon proleća 2019. godine, kada je vatra uništila gornji deo katedrale. Građevina je konačno stabilizovana i rekonstrukcija može da počne. Na mnogo načina, Vilnev duguje svoju sadašnju misiju, bitku svoje profesionalne karijere, svom genijalnom prethodniku Viole-le-Diku.

"On je izumeo restauraciju istorijskih spomenika", kaže Vilnev. "To se pre toga nije radilo. Ranije bi ljudi popravili štetu, ali u stilu vremena u kome su živeli." Ili ih ne bi ni popravljali, već jednostavno srušili.

Izvor: Tomas Van Hautrajv Izvor: Tomas Van Hautrajv

U Francuskoj XIX veka, država je najpre osnovala institucije koje će se baviti pitanjem koje se tiče svih nas: Koji deo prošlosti je vredan da se sačuva i ostavi za potomstvo? Kakav dug mi osećamo prema ostvarenjima naših predaka, i kakvu snagu i stabilnost crpemo iz njihovog prisustva – i kada, naprotiv, ona postaju preveliko breme koje nas sprečava da se projektujemo u budućnost, da stvaramo naš sopstveni svet? Sa ovim pitanjem se susreće svako od nas u mikrokosmosu, u našem poslu i našem životu. Svako od nas ima svest o očuvanju istorijskih spomenika u svojoj glavi, boreći se sa odlukom šta treba zadržati, a šta izgubiti, kojim promenama se treba odupreti, a koje prihvatiti. Jedino što često nismo svesni toga. I često nismo svesni ni našeg učešća u odlukama u vezi sa očuvanjem, koje donosi država – i koliko nam stare građevine znače. Sve dok ne postanu ugrožene.

U svoje vreme, Notr Dam je bio revolucionaran. Građen je krajem XII i u XIII veku, kada je Francuska postajala država, a Pariz, njena prestonica, najveći grad u Evropi. Notr Dam je bio prvo veliko remek-delo nove francuske arhitekture – kod koga su zašiljeni lukovi i potporni lukovi omogućili da zidovi budu uzvinuti i tanki, a prozori ogromni kako bi svetlost mogla da prodire unutra. Ljubomorni Italijani prozvali su ga "gotskim", pritom misleći "varvarskim", ali ovaj francuski stil je osvojio Evropu. U tom visokom svetlu ljudi su osećali prisustvo boga.

Pa ipak, početkom XIX veka Notr Dam je bio u nevolji. Posle mnogo decenija napadanja i neodržavanja, čak i pre Revolucije 1789. godine, bio je ozbiljno propao. Viktor Igo je bio toliko ogorčen, da je čitav jedan roman smestio oko katedrale, proturivši polemiku o zapostavljanju istorije u književno delo o jednom svešteniku koji potiskuje svoja osećanja, grbavom zvonaru i devojci koju su obojica želeli. Roman Notre-Dame de Paris objavljen je 1831. godine, mesec dana nakon spaljivanja nadbiskupove palate. Po čitavoj Francuskoj ljudi su tokom revolucije raznosili kamenje od kojih su bile sagrađene drevne crkve. Igo je pomogao da se začne pokret koji je rekao: Dosta! U njemu je bio i Viole-le-Dik.

On je spasao Notr Dam. Obnovio je potporne lukove i vitraže, zamenio uništene statue novima, i dodao još štošta: popularne groteskne figure su njegove. A kad je sagradio novi drveni toranj, 15 metara viši od originalnog srednjovekovnog, dodao je krupne bakarne statue dvanaest apostola u njegovom podnožju. Jedanaestorica njih gledala su prema gradu, dok je dvanaesti, Sveti Toma, bio sumnjičav. Viole-le-Dik dao je Tomi svoje lice i postavio ga da gleda u toranj, njegovo remek-delo. On je bio nevernik koji je spasao kraljicu francuskih katedrala.

I sada se ta crkva, bogomolja već duže od 800 godina, ponovo spasava. Spasava se nakon pola veka u kojem je katolicizam u Francuskoj doživeo kolaps, a broj turista doživeo eksploziju. U Vilnevovoj kancelariji iza katedrale, na drugom spratu gomile modularnih kontejnera, iznad stola se nalazi kopija crteža Viole-le-Dika iz 1843. godine zapadne fasade Notr Dama. Iscurelo zgusnuto olovo s krova, istopljeno u požaru 2019. godine, nakupljeno je u uglu rama. Od noći kad je izbio požar, Vilnev je odlučio da rekonstruiše crkvu tačno onako kako ju je Viole-le-Dik ostavio, uključujući i olovni krov i "šumu" masivnih hrastovih greda koje su ga podupirale.

"Mi restauriramo restauratora", kaže.

Nešto pre sedam uveče 15. aprila 2019. godine, dok je Vilnev žurio od svoje kuće na atlantskoj obali da uhvati poslednji superbrzi voz za Pariz, ja sam bio u taksiju i prelazio Senu. Bila je velika gužva u saobraćaju. Moja žena je pogledala kroz prozor i pitala: "Je l to gori Notr Dam?" Narandžasto svetlucanje na krovu nije mi bilo logično. Sigurno će brzo to da reše, promrmljao sam. Ali nekoliko trenutaka kasnije videli smo plamen kako palaca prema drvenom tornju i proždire ga.

Izvor: Tomas Van Hautrajv

SVI U FRANCUSKOJ PAMTE gde su bili kada je te aprilske noći goreo Notr Dam. Bernar Erman, penzionisani fotograf, bio je u svom potkrovlju na Plas di Pti Pon, koje gleda na katedralu. Njegova knjiga Paris, km 00 — jer na francuskim mapama distance se mere od nulte tačke ispred Notr Dama — sastoji se od fotografija snimljenih s njegovih prozora. "Drama s Notr Damom je za mene predstavljala kraj sveta", kaže Erman. "Bio sam kao gromom pogođen. Navukao sam zavese."

Žan-Mišel Lenio, istoričar arhitekture, bio je na jednom prijemu u palati Versaj. Brzo je odjurio natrag za Pariz i posmatrao dramu. "Ljudi su plakali. Ljudi su se molili. Klečali su na ulici", priča.

Deset kilometara zapadno Fejkal Ait Said, koji sada upravlja kranom što nadvisuje ranjenu katedralu, upravo je završavao smenu na jednom još višem kranu, gde se gradio novi poslovni oblakoder. Usamljen u vazduhu na 130 metara, video je džinovski oblak dima na horizontu kako počinje da se pomera ka zapadu.

Kada se Mari-Elen Didije, konzervatorka Ministarstva kulture odgovorna za Notr Dam, probila kroz kordon vatrogasaca, većina vrednih artefakata već je bila izneta i poslagana u dvorištu. "Ličilo je na neku veliku buvlju pijacu", kaže. Kasnije te večeri ona je kamionom prebacila pojedine dragocenosti do trezora u Hotelu de Vil. Odmah do nje, njen šef je držao Hristov trnov venac.

Predsednik Emanuel Makron bio je u Jelisejskoj palati, gde je upravo snimao televizijsko obraćanje naciji u vezi sa "žutim prslucima" – protestnim pokretom protiv njegove vlade. Otkazao je svoj govor i pohitao ka katedrali. Notr Dam je "naša istorija, naša literatura, naša mašta ... epicentar našeg života", rekao je pred TV kamerama. "Ovu katedralu ćemo obnoviti svi mi zajedno, udruženim snagama."

Dorote Šauji-Derije, konzervatorka koja nadgleda arheološka iskopavanja u Parizu, pročitala je vest na Tviteru dok je spremala večeru za svoje troje dece. Tad je shvatila da ih nikad nije vodila u Notr Dam. Nije ni slutila da će sledeće dve godine provoditi skoro svaki dan u praznoj katedrali, pretražajući po kršu, koji ona naziva ostacima – i da će sam Notr Dam postati arheološko nalazište.

Dok je crkva gorela, televizijski kanali su pričali samo o tome. "Kako sam ispao glup. Stajao sam pred televizorom, iako živim u Parizu i mogao sam da odem tamo", kaže Filip Gurmen, stručnjak za šumarstvo. Dok je gnev u njemu rastao, slušao je mišljenja učenih ljudi da drvena konstrukcija tavana Notr Dama neće nikad moći da se obnovi – da Francuska nema dovoljno hrastovog drveća i znalaca koji bi to umeli da urade. A Gurmen upravlja šumama u celoj zemlji. U 11 uveče pozvao je telefonom jednog prijatelja iz Nacionalne šumarske službe i izložio plan da se potrebno drvo prikupi pomoću donacija.

Otprilike u isto vreme, Vilnev je stigao do skvera ispred katedrale. Kad se Viole-le-Dikov toranj srušio, on je bio u vozu gde nije imao internet. Narednog dana, dok se peo na severni toranj da ispita štetu, ugledao je bakarnog petla s vrha drvenog tornja, koji je pao na susedni krov. Jedna fotografija iz Le Parisiena-a prikazala je ozarenog arhitektu kako privija zgužvanog petla na grudi.

"Kad sam stigao do predvorja, bio sam mrtav. Sad sam u komi", rekao mi je. "Obnavljanjem katedrale, obnavljam i sebe. Biću bolje kad sve bude gotovo." U septembru, pred početak rekonstrukcije, Vilnev je imao crtež tornja istetoviran na svojoj levoj ruci, od lakta do zgloba.

Izvor: Tomas Van Hautrajv

U LETO 1998. godine Stiven Marej, istoričar umetnosti sa Univerziteta Kolumbija, poveo me je na tavan Notr Dama. Bilo je mračno i usred bela dana. Dok smo hodali između grubo istesanih hrastovih greda, zaobljeni vrhovi krečnjačkih svodova crkve izgledali su pod našim nogama kao siva slonovska leđa. U udubljenjima se nakupila prašina. Odozdo, iz crkve, nikad nisam ovako zamišljao ovaj svet iza kulisa – svet graditelja katedrala. Na ukrštanju transepta i broda, pogledao sam naviše u složeni drveni skelet tornja.

Prošlog leta ponovo sam stajao na istom mestu. Ali ovog puta bio sam na skeli, gledajući dole u ogromnu rupu koju je toranj napravio kad se survao kroz kamene svodove. Njegov vrh napravio je drugu rupu u brodu; treća je nastala na severnom kraju transepta. Dok je vatra besnela, trouglasti hrastovi podupirači, visoki oko deset metara, rušili su se kao domine na svodove, a krš je propadao kroz otvore. Na ukrštanju transepta i broda ugljenisano drvo i kamenje bilo je nagomilano čitav metar na podu katedrale.

Nekoliko dana posle požara, iako je Makron obećavao da će se Notr Dam otvoriti na vreme za parisku letnju olimpijadu 2024. godine, Šauji-Derijerova i njene kolege odlučili su da krš ne može jednostavno da se odšlepa. Jer i on je bio deo zakonom zaštićene baštine koju moraju da sortiraju profesionalci. Uskoro je više desetina njih pristiglo u crkvu. Istraživačka laboratorija za istorijske spomenike poslala je najveći deo svog osoblja od 34 ljudi, rekao mi je zamenik direktora Tijeri Zimer.

Pošto je postojala opasnost da oštećeni svodovi još uvek mogu da se uruše, naučnici su za skupljanje krša koristili robote na daljinsko upravljanje. Sa gas-maskama kao zaštitom od olovne prašine, oni su sortirali materijal u jednom bočnom krilu, izdvajajući bilo šta što bi pomoglo pri rekonstrukciji ili imalo neki istorijski značaj. Prstenovi u većim komadima drveta, na primer, otkrivali su detaljan redosled pri gradnji crkve.

"Većinu tih stvari pre toga nikad nismo imali u rukama", kaže Zimer. "A sada su, nažalost, dospele u naše ruke." Ali i najmanji detalj pružiće više znanja o katedrali i periodu u kome je građena.

Trebalo je dve godine da se sav krš sortira i prebaci u jedno skladište blizu Aerodroma Šarl de Gol. Čitava ta gomila zauzima oko 2.500 kvadratnih metara, na policama visokim šest metara. Komadići drveta, previše mali da bi se proučavali, sitni opiljci kamena, prašina i pepeo – čak i to je sačuvano, za sada, u stotinama vreća. Bio je to naporan posao, kaže Šauji-Derijeova – ali uzbudljiv, "ljudska avantura" kakvu verovatno nikad više neće doživeti.

Dok su raščišćavali pod Notr Dama, zidove i svodove trebalo je osigurati od urušavanja. Jedna građevinska studija otkrila je da bi, bez olovnog krova i drvene građe koja je sve povezivala, zidovi bili izuzetno osetljivi na vetar; pa bi već i udar vetra od 90 km na sat mogao sve da sruši. Od 2019. pa do leta 2021. godine, tesari su poduprli kontrafore i neke od svodova, stavljajući drvene potpore, teške po više tona, ispod svakog od njih. U međuvremenu, alpinisti su razmontirali, cev po cev, stare skele – iz vremena kad se Vilnev spremao da renovira toranj pre izbijanja požara. Ta labava i izukrštana skalamerija pretila je da padne i još više ošteti crkvu.

Usled kovida, radovi su u proleće 2020. godine zaustavljeni na dva meseca. A zbog olovne prašine, koja svuda prodire, napravljena je pauza od šest nedelja i u 2019. godini, kada su inspektori rada zaključili da početne mere bezbednosti nisu adekvatne. Od tada, niz tuševa u kontejneru koji služi kao svlačionica podelio je čitav prostor na prljav i čist deo. Radnici neprekidno prelaze tu granicu svakog dana, svlačeći se i oblačeći zaštitnu odeću kad idu na posao, i obrnuto – pri čemu se tuširaju i peru kosu – svaki put kad izlaze, čak i na ručak. Posetioci moraju da prođu istu proceduru. Obezbeđeni su donji veš za jednokratnu upotrebu i kombinezoni.

Čak je i Emanuel Makron morao da se podvrgne tome. To sam saznao od jednog pouzdanog izvora – penzionisanog generala koga je predsednik pozvao dan nakon požara da rukovodi rekonsrukcijom katedrale.

ŽAN-LUJ-ŽORŽLAN je došao iz pešadije. Bio je glavni vojni savetnik jednog predsednika i komandant združenog štaba drugoga. Makron mu je poverio Notr Dam iz dva razloga, kaže Žoržlan: što je posvećeni katolik i što ima političku mudrost i autoritet da obezbedi ponovno otvaranje katedrale do 2024. godine. To zahteva upravljanje francuskom birokratijom. Žoržlan je predsedavajući établissement public, javnog tela specijalno osnovanog radi restauracije Notr Dama, koje koristi 840 miliona evra u donacijama, uključujući i 30 miliona od donatora iz Sjedinjenih Država.

Projektima restauracije obično rukovodi Ministarstvo kulture. Pojedini ljudi iz tog miljea smatraju da je uplitanje generala čudno i da rok do 2024. godine nije realan. Da li je? Upitao sam Žoržlana. On je s osmehom zaobišao odgovor na pitanje.

"Vidim, msje, da su vas zarazili oni što misle da predsednik republike ne treba da se meša u rekonstrukciju Notr Dama", zagrmeo je. "A ti što su vas zarazili su samo jedno društvo sporaća." Žoržlan je ljubazan čovek, tip predvodnika koji sve vreme ima samouveren smešak dok vam se obraća zapovedničkim tonom i zbunjuje zvaničnim i istovremeno ironičnim stavom.

Šteta na crkvi, kaže Žoržlan, jeste ozbiljna, ali ograničena. Bio sam i sam iznenađen koliko veći deo izgleda netaknuto kad bi se izuzele skele koje sada ispunjavaju najveći deo crkve. I Mari-Elen Didije bila je iznenađena kad je došla dan posle požara i povlačila prstom po zidovima da vidi ima li čađi. "Ništa nije uništeno!", povikala je, misleći na blago vrednih umetnina. Moderni oltar na ukrštanju transepta i broda bio je zdrobljen, ali čuvena Pariska devica, kamena statua iz XIV veka, i dalje je stajala, prašnjava, ali neoštećena, sa šutom pred svojim nogama. A Klodin Loazel, specijalista za vitraže, rekla mi je da je samo nekoliko komada stakla na tri mala panela bilo izbijeno vrhom tornja. Ostalo je sve bilo u redu.

Sve u svemu, crkva je izgubila svoj toranj, svoj krov i krovne grede, kao i nekoliko kamenih svodova. To je mnogo – ali ne toliko da ne bi moglo da se popravi do 2024. godine, kaže Žoržlan.

Za razliku od većine ljudi s kojima sam pričao, on je ponekad išao na misu u Notr Dam pre požara. Te strašne večeri general je bio kod kuće, u Parizu, gledao televiziju i plakao "kao i svi drugi". Čuo je kako ljudi govore da neće doživeti da vide restauriran Notr Dam. Zbog toga je bilo važno predsednikovo obećanje naciji, kaže Žoržlan – a da Makron nije dao rok od pet godina, arhitekte i drugi umetnici rastegli bi to na 15 godina. General je pogledao u plafon i zazviždao, želeći da pokaže kako izgleda traćiti vreme s glavom u oblacima.

Izvor: Tomas Van Hautrajv

"A ŠTO SE TIČE GLAVNOG ARHITEKTE za istorijske spomenike... ja sam mu već više puta rekao i reći ću mu ponovo... da začepi gubicu." Tako je Žoržlan govorio o Filipu Vilnevu pred komitetom francuske Narodne skupštine u novembru 2019. godine.

Njih dvojica su verovatno osuđeni da budu protivnici. Žoržlan je naučen da ne trpi nikakav prigovor kad nešto radi. A kao glavni arhitekta, Vilnev je naučen da bude nezavisan. Žoržlan nosi odela i sakoe s dvorednim zakopčavanjem, dok je Vilnev intelektualac u džinsu, zgužvanoj jakni i s naočarima. On je emotivac koji lično doživljava celu krizu i otvoreno ispoljava svoje emocije. On ima dobar razlog što ga situacija u Notr Damu duboko pogađa.

To nije njegov prvi susret sa ovakvom katastrofom. "Moja karijera je obeležena vatrom", kaže. Na dan promocije u glavnog arhitektu za istorijske spomenike, 1998. godine, Vilnev je saznao da se jedna srednjovekovna crkva u njegovom departmanu, Šaront-Maritimu, zapalila od munje. To je bio njegov prvi slučaj. Na dan kad se zapalio Notr Dam, radio je na svom drugom velikom projektu, Gradskoj većnici La Rošela iz XV veka – koja je takođe ranije bila opustošena požarom, i isto dok ju je Vilnev restaurirao. To se dogodilo 2013. godine, malo pre nego što je izabran za Notr Dam.

Nije pronađen nijedan dokaz koji bi ova dva požara povezao s radovima na restauraciji. Pariska policija nije objavila rezultate svoje istrage u vezi s Notr Damom; mada se najviše sumnja na kratki spoj. Ali Vilnev još uvek oseća teret da treba da se iskupi za ovu tragediju.

"On je dorastao ovom zadatku", kaže Žak Mulan, glavni arhitekta koji restaurira obližnju baziliku Sen-Deni. "U stanju je da nadmaši sebe. A to je retka sposobnost." Ali to ga je dovelo u konflikt s predsednikom.

Nakon požara Makron je javno predložio nešto arhitektonski novo u Notr Damu – neki "savremeni pristup", kako je rekao. "Moramo da imamo poverenje u današnje graditelje", rekao je, "i moramo da imamo poverenja u sebe." Graditelji su reagovali oduševljeno: iz celog sveta su počele da pristižu ponude za staklene krovove i kristalne tornjeve, kao i svetlosne tornjeve. Jedan arhitektonski biro predložio je čak i staklenu baštu na vrhu krova. A drugi je predložio da umesto krova bude otvoreni bazen za plivanje.

Vilnev je očajnički želeo da sve to saseče u korenu. On ne želi da učestvuje u gradnji modernog tornja, rekao je. Tada je Žoržlan pokušao da ga onako nespretno ućutka. Ali ovakvi sumanuti predlozi na kraju su išli na ruku Vilnevu; jer svi su se saglasili da katedrala ne treba da bude izdignuti bazen. U leto 2020. godine, i general, i predsednik i komisija za nacionalnu baštinu, svi su odobrili Vilnevov plan. Notr Dam treba obnoviti da bude kakav je bio, u svom "poslednjem poznatom izdanju" – izdanju koje je iza sebe ostavio Viole-le-Dik.

Bio je to trijumf ortodoksnog pristupa: jer obnavljanje u poslednje poznato izdanje i jeste ono što francuski restauratori obično rade. Venecijanska povelja, doneta 1964. godine na međunarodnoj konferenciji stručnjaka, usvojila je ovakav pristup jer cilj istorijske restauracije nije stvoriti najlepšu građevinu već onu koja je "najautentičnija" – koja je zadržala sve istorijske slojeve. To možda zvuči akademski, ali i emocionalno. Sagraditi nešto identično, naročito posle katastrofe, jeste "snažan simbolički čin; nešto poput katarze", kaže istoričar Lenio. "To je jedini način da žalimo. A vrlo je važno žaliti."

Ironija je da Viole-le-Dik, koji je bio posmatrač napada na Notr Dam, nije imao takva ograničenja (naročito posle smrti svog partnera Žan-Batista Lasija, kada je ostao jedini odgovoran). Njegov cilj nije bio da renovira Notr Dam kao što je bio, već da napravi idealnu katedralu. On je potpuno prepravio neke zidove oko ukrštanja broda i transepta jer mu se nije sviđalo kako su bili izmenjeni u XIII veku. Porušio je sakristiju iz XVIII veka i zamenio je drugom u neogotičkom stilu. On je cenio arhitekte gotike i pokušavao da bude jedan od njih – a s tornjem je, svi su saglasni, prevazišao sebe. Ne toliko s nekim drugim slobodama koje je uzeo.

Čitav jedan vek posle smrti, Viole-le-Dika je satanizovao isti onaj esnaf za obnovu istorijskih spomenika čijem je osnivanju i sam doprineo. "Kad sam ja kao mlad išao u arhitektonsku školu, restauracija na Viole-le-Dikov način smatrala se veoma lošom", kaže Mulan. On je u Notr Damu oslikao dekorativne murale u sve 24 bočne kapele; 12 kapela broda bilo je 1970-ih ponovo sastrugano do golog kamena. Ali tada je tek sledila rehabilitacija reputacije ovog velikog čoveka – a izložba koju je i 17-godišnji Vilnev posetio 1980. godine bila je prekretnica. "Odjednom je do juče satanizovani Viole-le-Dik pretvoren maltene u sveca", kaže Mulan.

Danas većina francuskih restauratora misli da ne treba uklanjati ništa što je Viole-le-Dik uradio. Mulan smatra da ni to nije u redu. I on je zastupnik očuvanja istorije – ali obnoviti građevinu jednom za svagda u njenom "poslednjem poznatom izdanju" znači da je istorija za tu građevinu završena: "A to je definicija smrti." A i ne mora biti ono što je najbolje za očuvanje. Ako je krov vaše katedrale upravo izgoreo, nema nikakvog smisla ponovo postavljati podupirače od drveta, kaže.

Ali ovakvi argumenti su odbačeni u slučaju Notr Dama. Drvena konstrukcija i toranj biće urađeni upravo od drveta, mada će biti daleko bolje zaštićeni od eventualnog požara. Detalji o tome se još razrađuju.

Vidi opis

NOTR DAM NAKON POŽARA: Obnova spomenika - kojim promenama se treba odupreti, a koje prihvatiti?

Skloni opis

PODELI

Pogledaj slike

Izvor: Tomas Van HautrajvBr. slika: 4 1 / 4

Izvor: Tomas Van HautrajvBr. slika: 4 2 / 4

Izvor: Tomas Van HautrajvBr. slika: 4 3 / 4

AD

Izvor: Tomas Van HautrajvBr. slika: 4 4 / 4

VATRA KOJA JE 2019. GODINE BESNELA kroz hrastove grede bila je toliko vrela – skoro sigurno više od 760 stepeni Celzijusa – da je izjela i okolne zidove od krečnjaka i vrhove nekih svodova. Dvoje specijalista za kamen, geolog Liz Kado-Leru i konzervacioni naučnik Žan-Didije Merc, morali su da nauče da se penju konopcima poput alpinista kako bi pregledali štetu. Merc mi je pokazao neke 30 centimetara duge uzorke koje su izvadili iz 60 centimetara debelog kamena. Ponegde je površina kamena pretvorena u prašinu, a zbog nastalih unutrašnjih pukotina, sloj od oko 12 centimetara može da se sljušti. Ali izgleda da je većina kamenih blokova ostala dovoljno debela da vrši svoj posao, kaže Merc. On i njegove kolege razvili su tehniku plombiranja pukotina ubrizgavanjem razumućenog kalcijum-oksida. Za kamene blokove koji se moraju zameniti, naučnici tragaju za odgovarajućim kamenom, severno od Pariza; grad je nastao na srednjovekovnim kamenolomima, koji su tada bili na njegovoj periferiji.

Najveći deo od 460 tona olova s krova i tornja jednostavno se otopio i slio u crkvu, ali toplota je bila dovoljno jaka da ubaci čestice olova u dim. Opasnost da udahnete olovo te noći, ukoliko niste stajali baš pored vatre, bila je "zanemarljiva", kaže Žerom Langran, doktor i toksikolog koji rukovodi Pariskim toksikološkim centrom u bolnici Lariboazijer-Fernan-Vidal. Prava opasnost od olova jeste da će ga s vremenom unositi u sebe slučajno, naročito deca, preko zagađene prljavštine u parkovima i na igralištima ili prašine nakupljene u stanovima. Aleksander van Džin, naučnik sa Univerziteta Kolumbija koji je po Parizu skupljao uzorke prašine u papirnate kese, procenio je da je otprilike jedna tona olova pala u krugu od jednog kilometra oko crkve.

Ali nema dokaza da je došlo do nekog znatnijeg trovanja, kaže Langran. On je sa svojim kolegama analizirao krv 1.200 dece u pogođenom području. Našli su koncentracije iznad "zabrinjavajućeg nivoa" u nešto više od jedan odsto – otprilike isto kao kod većine francuske ukupne populacije . U svakom slučaju, ispitivanje je otkrilo da su deca masovno izložena jednom drugom izvoru olova. Većina pariskih balkona, na primer, ima pod od olova.

Ipak, nijedna količina olova u krvi ne smatra se bezbednom, a olovni krovovi zagađuju okolinu svaki put kad se na njima nešto radi ili kad pada kiša. U februaru 2021. godine naučno savetodavno telo Ministarstva zdravlja, čiji je Langran član, preporučilo je da Francuska zabrani upotrebu olova na novim krovovima i da se alternative upotrebljavaju i za restauracije objekata od istorijskog značaja. Gradsko veće Pariza glasalo je za to da se Notr Dam ne pokriva ponovo olovom.

Ali ništa od toga nije umanjilo Vilnevovu odlučnost. Da bi se otrovali olovom s krova Notr Dama, što i on i Žoržlan misle, deca bi trebalo da se penju na njega i da ga ližu.

"Olovo je apsolutno bitan element u konstrukciji", odlučan je Vilnev. U redu, katedrala u Šartru ima bakarni krov – ali bakar vremenom pozeleni, a pariski krovovi su sivi. Većina je od cinka, ali jedino olovo može da istakne toranj i vajarske ukrase krova Notr Dama. Olovo pokriva i Panteon, Palatu invalida i druge spomenike, kaže Vilnev; zašto bi katedrala bila jedina žrtva "ludila ovih olovnih fundamentalista"? Uostalom, kišnica koja se bude slivala s novog krova biće zadržavana i filtrirana.

Vilnev takođe planira i da drvenu konstrukciju rekonstruiše tačno kakva je bila. Ona je imala dva odvojena dela. Kad je Viole-le-Dik rekonstruisao toranj, on je zamenio konstrukciju transepta i to ne na srednjovekovni način – grede su bile isečene u industrijskim pilanama. Vilnev će da uradi to isto. Zimus je Gurmen koordinirao donaciju od 1.200 hrastova iz svih delova Francuske. Najveće, najstarije drveće bilo je zasađeno još uoči Francuske revolucije, a sadili su ga kraljevski šumari koji su obezbeđivali mornaricu drvetom za brodske jarbole. Ovo drveće biće upotrebljeno za bazu tornja.

Tavanska drvena građa za brod i hor bila je drugačija: uglavnom je bila originalna, iz XIII veka. U septembru 2020. godine grupa zvana Tesari bez granica rekonstruisala je jedan od trouglastih podupirača ispred katedrale da bi demonstrirali kako je moguće uraditi konstrukciju na srednjovekovni način. Fransoa Kalam, etnolog i tesar koji je osnovao ovu grupu, poveo me je da vidim taj podupirač koji je sada izložen izvan srednjovekovnog zamka Šato de Kreveker u Normandiji. Sastoji se od dvanaest greda – a svaka je istesana iz jednog hrasta, ne šire od 30 cm u prečniku.

Srednjovekovni tesari su obrađivali drvo dok je sveže posečeno, što su uradili i Tesari bez granica. Pratili su uzdužna vlakna, zadržavajući srž u sredini. Zbog toga su pojedine grede bile pomalo krive, ali su bile jače. Podupirači u Notru Damu su izdržali 800 godina pre nego što ih je zadesio peh s vatrom.

Kalam je izvadio iz gepeka automobila svoj omiljeni alat: tesarsku sekiru zvanu doloar, čije sečivo ima oblik trube. Napravio je nekoliko veštih udaraca po jednom deblu, a onda dao meni da probam. Upozorio me je da je sekira dovoljno oštra da može izazvati ozbiljne povrede ako se pogrešno usmeri, što je bilo lako moguće. Moji prvi udarci odbijali su se od debla uz alarmantni zveket, ali na kraju sam uspeo da pogodim nekoliko puta. Iverje sveže posečenog drveta letelo je u vazduh.

Po Kalamovom mišljenju, za uspešnu istorijsku restauraciju trebalo bi obnoviti i stare i zaboravljene veštine, a ne samo oštećene građevine – i to ne samo zbog tesara. On misli da je glavni razlog što je „šuma” u Notr Damu impresionirala ljude koji su je videli to što je kroz vekove prenosila poruku majstora koji su je napravili.

"Konstrukcija je bila stara 800 godina. I više je nema. Ali ja mislim da ako je uradimo ponovo na isti način i sa istim materijalima, poruka može i dalje da se prenosi", kaže Kalam. "Moći ćete da je osetite."

Vilnev je bio očaran onim što su demonstrirali Tesari bez granica. Da bi se uštedelo na vremenu, rekao je da pilane iseku debla za brod i hor, ali da grede budu obrađene sekirama. Konstrukcija tornja biće prva na redu, naravno. Viole-le-Dik morao je da probije rupu u svodovima kako bi mogao svoj toranj da gradi iznutra. Vilnev ima početnu prednost: rupa je već tu.

Izvor: Tomas Van Hautrajv Izvor: Tomas Van Hautrajv

MORIS DE SULI, biskup Pariza koji je 1163. godine naručio Notr Dam, bio je sin seljaka. Nije samo toranj stremio u nebesa, već i Sulijeve aspiracije: prikazivao je svoju moć ostalim rivalima, pa i samom kralju. Kula na nadbiskupovoj palati izgledala je kao grudobran nekog zamka. Zapadna fasada katedrale bila je još masivnija.

"U srednjovekovnom gradu bila je apsolutno dominantna, svemoćna", kaže Bernar Fonkerni, koji je kao glavni arhitekta restaurirao fasadu 1990-ih, uklanjajući decenije izduvnih gasova i golubijeg izmeta. Ja sam u to vreme živeo u Francuskoj i zapamtio sam taj preporod – kako su zidovi zablistali kad su skele uklonjene.

Izgradnja katedrale bila je finansirana uglavnom donacijama običnih ljudi, kaže istoričar umetnosti Dani Sandron sa Sorbone. Ali crkva za njih nije bila ono što je za današnje katolike koji idu na misu. Šetajući se ukrug po brodu bez stolica, oni nisu mogli da vide i jedva su mogli da čuju službe koje su održavane osam puta dnevno iza jednog zida u horu. U bočnim kapelama kapelani su šaptali oko 120 misa dnevno, ali ni one nisu bile za žive; bile su za imućne mrtve, koji su naručili mise za večnost, u nadi da će se njihove duše spasiti iz čistilišta.

I pored toga, običan svet je hrlio u Notr Dam. Ponekad bi spavali na podu ispred oltara, sanjajući o čudesnom izlečenju od teških bolesti. Katolička vera je bila suštinski važna za većinu francuskog naroda tada. Danas više nije.

"Notr Dam nije muzej", kaže Patrik Šove, župnik ove katedrale. Pre požara, nedeljom bi na misu dolazilo i po 3.000 ljudi – ali crkvu je svake godine posećivalo i 10 do 12 miliona turista. Mnogi su znali vrlo malo o hrišćanstvu. "Kako onda mogu da budu dirnuti svetošću ovog mesta?", pita Šove. "Kako lepota ovog mesta može da ih navede da preispitaju smisao svog života?"

Planiramo, kaže, da izmenimo raspored poseta. Kad crkva bude ponovo otvorena, posetioci će biti uvedeni u novu kružnu stazu koja će voditi pored redizajniranih bočnih kapela. Nastupajući od severa prema jugu – iz tame ka svetlosti – najpre će naići na Stari zavet, a zatim na Novi, tako da "postupno uđu u misteriju Hrista", kaže Šove.

Hoće li to uspeti? Zahvaljujući ogromnom budžetu za restauraciju, katedrala bi u najmanju ruku trebalo da izgleda impresivno. Radovi koji bi se obično otegli decenijama, treba da budu gotovi u sledeće tri godine. Čitava unutrašnjost crkve, uključujući sve kapele i freske i većinu vitraža, biće očišćena – blistaće kao preporođena. Ukoliko je, kao što misli Žoržlan, "lepota gotičke arhitekture jedan od najboljih dokaza postojanja Boga", onda će Bog doživeti ponovni preporod u Francuskoj. Onda ni taj požar neće biti uzaludan.

Te aprilske večeri moja žena i ja bili smo sa starim prijateljima koji su prvi put došli u Pariz. Posle večere na desnoj obali Sene odlučili smo da prošetamo do našeg smeštaja na levoj obali. Obale Sene bile su načičkane ljudima koji su posmatrali kako Notr Dam gori. Na Il Sen-Luj morali smo da preskočimo crevo koje su vatrogasci postavili da bi crpli vodu iz reke. Na mostu Pon de la Turnel zastali smo pored jednog improvizovanog hora koji je tiho pevao himne Notr Damu. Bezbroj puta sam se divio pogledu odatle, duž Sene prema apsidi Notr Dama. Ne mogu ni da zamislim šta bi bilo kad bi nestao zauvek.

"Bilo je divno – mora se naglasiti lepota vatre", kaže Lenio. "Bilo je veličanstveno. Ali lepo samo dok je trajalo, a posle je postalo ružno. Ostala je samo ruševina. U prvi mah, samo crnilo, tama, smrt." Sve dok se ne vrati ponovo u život, a moraće.

Reportaža Notr Dam nakon požara objavljena je u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u februaru 2022. godine.