TAKO VELIKA, A TAKO RANJIVA: Klimatske promene i zagađenje prete da unište najvredniji resurs Severne Amerike

Velika jezera sadrže 84 odsto površinske slatke vode u Severnoj Americi. Zahvaljujući njima Sjedinjene Države postale su poljoprivredna i industrijska sila. Ali klimatske promene i zagađenje prete da unište ovaj vredan resurs.

Za Anišinabe lov nikada nije bio sport, tako ni životinje nikada ne ubijaju iz zabave.

KAD JE KRUPAN MUŽJAK LOSA prišao Tomu Morisou Borgu, on je osetio mešavinu zahvalnosti, strahopoštovanja i poniznosti: los je nudio sebe na dar, svoj život i meso koje će Borg podeliti s porodicom i prijateljima. Borg, tradicionalni Anišinabe traper, odrastao je pored jezera Nipigon u zapadnom Ontariju, u kući bez struje i tekuće vode. Anišinabe su vekovima bili ribolovci, lovci i traperi, pa je i Borg, kad je odstrelio losa, posuo malo duvana po njemu i prošaptao nekoliko molitvi zahvalnosti, baš kao što ga je učio njegov deda.

Ali kad je rasporio truplo i počeo da vadi iznutrice, Borgova zahvalnost pretvorila se u odvratnost. Kad je pokušao da izvadi džigericu, koja bi trebalo da bude čvrsta i mesnata, ona se pretvorila u krvavu ljigavu masu koja mu je proklizila kroz prste. Od tada je Borg nailazio na slično oboljenje jetre i kod drugih životinja. "Primetio sam to i kod zečeva, dabrova i jarebica", kaže. "Meni je omiljeni deo zečetine bio grudni koš sa srcem i džigericom. Ali sada to više ne jedemo."

Borg sumnja da je pesticid koji drvne kompanije prskaju glavni krivac za trovanje životinja u slivu jezera Nipigon. "Mladi izdanci su omiljena hrana losova", kaže. "Uživaju da ih brste." To jest, uživali su dok ih nisu zatrovali. "Tako to ide. Herbicidi otiču u reke do dabrovih brana – zato su im iznutrice takve kakve jesu."

"Zaboli me kad vidim koliko štete se nanosi prirodi. A i promene koje sam u prirodi video u poslednjih 15 godina – nisam očekivao da će doći tako brzo", rekao mi je Borg dok smo pričali jedne sveže letnje večeri u njegovom domu u Nipigonu.

Vidi opis

TAKO VELIKA, A TAKO RANJIVA: Klimatske promene i zagađenje prete da unište najvredniji resurs Severne Amerike

JEZERO MIČIGEN: Voda od poplave preliva se niz pešačku stazu na plaži Montrouz, blizu gradskog centra Čikaga. Teški pljuskovi u prvoj polovini 2019. godine podigli su vodostaj u jezeru za više od 50 centimetara. Naučnici očekuju da u narednim decenijama ovakve ekstremne vremenske nepogode u regionu postanu sve češće.

JEZERO IRI: Masovno cvetanje algi prekrilo je zapadni deo jezera Iri u leto 2019. godine. Na svom vrhuncu pokrivalo je više od 1.600 kvadratnih kilometara. Cvetanje može da ispušta u vodu otrove koji izazivaju plikove na koži i oštećuju jetru. Ranije je to bila retka pojava, a sada se dešava skoro svakog leta.

GORNJE JEZERO: Reka Hariken, na gornjem poluostrvu Mičigena, uliva se s juga u Gornje jezero, najveću površinu slatke vode na planeti. Ovom jezeru, koje sadrži više od pola ukupne vode svih pet Velikih jezera, preti čitav niz opasnosti, počev od invazivnih vrsta do gubljenja zimskog leda.

JEZERO HJURON: Jedna 32-redna sejačica rasejava seme pasulja na jednom delu farme 'Cverk i sinovi', površine 3.000 hektara, u Vasaru, u Mičigenu, blizu jezera Hjuron. Više od 5.000 farmi u Mičigenu pristalo je da učestvuje u dobrovoljnom programu koji promovišu vladine i lokalne agencije radi smanjenja zagađivanja.

Skloni opis

PODELI

Pogledaj slike

Izvor: Jezero Mičigen Foto: Kit LađinskiBr. slika: 4 1 / 4

Izvor: Kit Lađinski, Jezero IriBr. slika: 4 2 / 4

Izvor: Kit Lađinski, Gornje jezeroBr. slika: 4 3 / 4

AD

Izvor: Kit LađinskiBr. slika: 4 4 / 4

Borg ima prosedu crnu kosu, ali je vitke građe, očvrsnuo od mnogih godina teškog rada na održavanju gasovoda. Osim toga je i traper. U daljini bi samo povremeno protutnjao neki kamion Transkanadskim auto-putem. A odnekud iz noći dopirao je žalobni, divlji zov nekog severnog gnjurca.

Borgov dom, koji je pre 33 godine sagradio sa ženom i dva sina među visokim četinarima, ima pogled na reku Nipigon koja ističe iz istoimenog jezera. Jezero Nipigon pokriva oko 4.850 kvadratnih kilometara, ali na mapi izgleda sićušno u odnosu na Gornje jezero, u koje se uliva, najveće od svih pet Velikih jezera. Anišinabe ga zovu Anishinaabewi-gichigami – Veliko jezero Anišinaba. (U "Pesmi Hijavate" Longfelou ga naziva Gitche Gumee, "blistavo veliko more".)

Dok nam Borgova žena Dona servira debele kriške banoka (vrste beskvasne pogače) s džemom od šipka, on se žali na promene u svom voljenom zavičaju. Čak su se i godišnja doba promenila. Ponekad je jezero još uvek nezaleđeno u decembru; vetrovi su mnogo jači; a životinje koje hvata u zamke – dabrovi, kune, vidre i lasice – dobijaju zimsko krzno mnogo kasnije u godini nego kad je on bio mlad. "Ništa više nije isto."

Promene koje je Borg primetio – i mnoge druge koje još nije uočio u svom relativno netaknutom okruženju – već transformišu ostala Velika jezera. Pet jezera – Gornje, Hjuron, Mičigen, Iri i Ontario – bez sumnje su najvredniji resurs na čitavom američkom kontinentu, neuporedivo vredniji od nafte, gasa ili uglja. Zajedno čine više od petine površinske slatke vode na svetu – 22,7 bilijardi litara – i 84 odsto sveukupne slatke vode u Severnoj Americi.

Skoro 40 miliona Amerikanaca i Kanađana živi u slivu Velikih jezera. Iz njih pijemo vodu, ribarimo na njima, prevozimo robu preko njih, obrađujemo njihove obale i radimo u gradovima koji ne bi ni postojali da nije jezera. I naravno, mi ih i zagađujemo. Mi smo uneli i invazivne vrste koje su zauvek promenile jezera. Veštačka đubriva, koja koristimo za gajenje kukuruza kojim hranimo životinje koje jedemo i proizvodimo biogoriva koja sipamo u naša vozila, doprinela su masovnom cvetanju algi, i to u tolikoj količini da se vide iz svemira. A s našim neprekidnim emitovanjem gasova sa efektom staklene bašte, uspeli smo čak da promenimo i vreme nad većim delom Velikih jezera i zato su silovite oluje postale sve češće.

"Nešto krupno se dešava ovde", kaže Borg dok pijuckamo čaj. "Kad mnogo boravite u prirodi, jasno vam je da nešto nije u redu. Stvari se menjaju. Ne znam da li smo u stanju to da zaustavimo."

Izvor: Kit Lađinski

KAO GIGANTSKE GEOGRAFSKE ODLIKE, Velika jezera su nastala relativno skoro. Ona su ostavština poslednjeg ledenog doba u Severnoj Americi, kada su se kilometarski debeli glečeri pružali od južnog Kanzasa do Arktika. A kada su se glečeri povukli pre 11.000 godina, izdubili su basene koji su postali Velika jezera. Međutim, sadašnje konture i drenažni sistem jezera pojavili su se tek pre 3.000 godina, što ih čini znatno mlađim od najstarijih egipatskih piramida. Ništa na Zemlji ne može se uporediti sa ovim jezerima – ona predstavljaju najveći slatkovodni sistem na svetu, nastao pri naglom prelasku iz jednog doba u drugo. Ona su i spojena; ulivaju se jedno u drugo.

Sva ova jezera, bilo da su hladna i duboka sa šumovitim obalama, kao što je Gornje jezero, bilo topla i plitka, okružena industrijskim gradovima, kao što je Iri, zajednički dele jedan tajanstveni život. U njima obitava jedan skriveni svet koji većina nas neće nikada videti. Ako imate sreće, možda na tren ugledate vuka na Kraljevskom ostrvu na Gornjem jezeru; ili nekog losa u sumrak uz obalu jezera Hjuron; a možda izvadite i jesetru od 95 kilograma na jezeru Iri. Ali u senci ovih poznatih zvezda živi i jedan skromni svet sporednih aktera, bez kojih bi jezera izumrla.

"Udahnite duboko, a zatim udahnite još jednom. Jedan od ta dva udaha stvorili su dijatomeje", kaže Endru Bramburger, jezerski ekolog iz agencije Environment and Climate Change Canada, koja je zadužena za sprovođenje većeg dela ekološke politike u ovoj zemlji. Prošle godine, dok je još bio na Univerzitetu Minesota Dulut, on je jednog kišnog septembarskog popodneva u praznoj učionici veličao važnost uloge koju imaju dijatomeje, vrsta algi s čvrstim zidovima ćelija od silikata.

"Svi kažu kako amazonska prašuma predstavlja pluća sveta", kaže on. "Ali su u stvari dijatomeje iz okeana, reka i jezera te koji čine polovinu kiseonika u našoj atmosferi." Dijatomeje pumpaju kiseonik i u Velika jezera – bez njih bi se jezera ugušila. Istovremeno, one su i primarni izvor hrane u njima. Ako su dijatomeje zdravi, biće zdravo i sve drugo u jezeru.

Bramburger, sedokos i bradat, proveo je 20 godina proučavajući alge u Velikim jezerima i drugim jezerima po svetu. Odrastao je pored Nijagarinih vodopada i mogao bi se i sam klasifikovati kao vodeni sisar. "Volim da budem u vodi", kaže. "Naučio sam da surfujem na jezeru Iri. Kad ljudima kažete da surfujete po jezeru, čudno vas gledaju." Jer jezera u drugim delovima sveta obično su manja i vidi se druga obala. Bramburgerov entuzijazam u vezi s jezerima toliki je da jednostavno mora da ga podeli s drugima, i to ne samo verbalno. Pozvao me je na jedan poseban mesečni događaj: plivanje u Gornjem jezeru s prijateljima. Oni to rade cele godine, čak i zimi, kad s ledenih santi skaču u vodu, priča mi oduševljeno. Blago meni, sledeće ledeno krštenje biće za četiri dana i to pre svanuća. U očajničkom pokušaju da se izvučem, promrmljao sam da nisam poneo kupaće gaće. Bramburger me je presekao: "Pozajmiću ti svoje."

Dok sam zabrinuto ćutao, uvidevši u šta sam se uvalio, Bramburger je otvorio svoj laptop i pokazao mi slike nekih od najmanjih stanovnika Gornjeg jezera. Naučnici su u Velikim jezerima pronašli oko 3.000 vrsta dijatomeja, a verovatno ih ima još mnogo više, samo još nisu otkrivene. Pod mikroskopom to su neobično lepa stvorenja, među najlepšima od svih živih bića, s pravim kaleidoskopom najraznovrsnijih oblika – rokoko loptica, prugastih rombova, raširenih lepeza i diskova nalik rozetama na gotskim katedralama. Poput biljaka, i dijatomi i druge alge pretvaraju vodu i ugljen-dioksid u jednostavne ugljene hidrate. Oni su visokokalorična hrana za zooplankton – sićušne, plutajuće biljojede – "jer su sočne i pune masti", kako reče Bramburger.

Bramburger i drugi naučnici primetili su jednu alarmantnu tendenciju koja je počela pre oko 115 godina: da pojedine dijatomeje u Velikim jezerima postaju sve manje. Izgleda da je ta pojava povezana s klimatskim promenama. Kako se jezera zagrevaju, dijatomeje tonu sve dublje i zbog toga upijaju sve manje svetlosti. "One veće ne mogu da ostanu pri površini", kaže Bramburger. "Dijatomeje se smanjuju i sve ih je manje, a na njihovo mesto dolaze stvari koje su u najboljem slučaju niskokalorične, a u najgorem toksične. Još ne znamo kako će sve to uticati na celokupni lanac ishrane."

Izvor: Kit Lađinski

Izvor: Kit Lađinski

Invazivne vrste školjki, pristigle na prekookeanskim brodovima, predstavljaju još veću opasnost po dijatomeje. Zbog njih je broj dijatomeja u jezeru Iri opao čak za 90 odsto u poslednjih 35 godina. Kad bi neke od viših biljaka nestale u tolikom obimu – kao trave u afričkoj savani, na primer – to bi bilo na naslovnim stranama u celom svetu. Ali dijatomeje nisu zanimljive za štampu.

S obzirom na to koliko su dijatomeje brojni i nezamenljivi organizmi, iznenađujuće malo se zna šta se s njima dešava preko zime. "Po pet meseci godišnje jezero je pokriveno ledom", kaže Bramburger, "i mi nemamo blage veze šta se dole dešava."

Tokom zime 2017. i 2018. godine Bramburger je s nekoliko kolega sa Univerziteta Minesota rešio da popuni prazninu u našem znanju i krenuo je na zamrznuta jezera koja utiču u Gornje jezero da izbuši nekoliko rupa u ledu. "Bili smo jednostavno šokirani", kaže Bramburger. Umesto mrtvila koje su očekivali, voda ispod leda vrvela je od života. "Nivo fotosinteze ispod leda bio je 60 odsto od onog preko leta. I to ispod 60 centimetara leda i 60 centimetara snega. Mislili smo da je dole hladno, mračno i monotono, ali zapravo se dešava mnogo toga. Zooplankton je bujao – oko 1.500 organizama u litru vode – i plivao naokolo, gutajući alge.

Bez zdravog fonda dijatomeja koje bi nahranile zooplankton tokom zime, opala bi i ukupna produktivnost jezera do kraja godine. Budući da se male ribe hrane zooplanktonom, pad broja dijatomeja značio bi i pad ribljih populacija. "Naročito je važan početak prolećnog lanca ishrane", kaže Bramburger. Sunčeva energija nagomilana u dijatomejama obezbeđuje kalorije koje se pretvaraju u meso sve većih i većih stvorenja u lancu ishrane otelotvorene svetlosti. "Kad leti upecate krupnog basa", kaže Bramburger, "znajte da je to zasluga dijatomeja koje su odradile svoj posao preko zime."

Jedno od najneverovatnijih otkrića ove grupe bilo je to da su dijatomeje efikasnije ispod leda koji je pokriven snegom nego onog s kojeg je sneg očišćen. Dijatomejama je potrebna tačno određena ravnoteža dubine i sunčeve svetlosti. Ako potonu preduboko, ne primaju dovoljno svetlosti. Ako su suviše blizu površine, mogu da izgore. Sneg ih verovatno štiti od preterano jakog sunca. Ispod očišćenog leda sunčevo zračenje može da ošteti fotosintetičke pigmente dijatomeja. Bramburger daje moguće objašnjenje: "Njihovi sistemi za fotosintezu, njihovi pigmenti, zapravo bivaju ozračeni i izblede."

Bilo je to zabrinjavajuće otkriće. "To je nešto što će se loše odraziti na Velika jezera jer snega i leda je sve manje pošto su nam zime sve toplije, a istovremeno suvlje i vetrovitije", kaže Bramburger. "Suvlje i vetrovitije znači da neće biti snega na ledu, a pošto su sve toplije, počeli smo da gubimo i led. U Velikim jezerima primećeno je masovno cvetanje algi vrste Aulacoseira. To je jedna velika dijatomeja, koja voli da bude s donje strane debelog, snegom pokrivenog leda. Ako i to počnemo da gubimo, verovatno ćemo izgubiti i jednu veoma važnu komponentu lanca ishrane.

"Ono što me uvek prenerazi jeste to što mi toliko malo znamo o zimi, a već je gubimo. Sad treba da požurimo da saznamo što više o zimi pre nego što zime više ne bude."

Izvor: Kit Lađinski

Za to jutro kad je trebalo da plivamo, prognozirali su žestok pljusak, pa sam se ponadao da ću se izvući. Ali nisam bio te sreće. U 5.30 ujutro ugovorenog dana nas 13 tiskalo se oko logorske vatre na tamnoj, maglovitoj, stenovitoj obali nedaleko od Duluta i pilo kafu. Ova grupa već je 47 prethodnih meseci redovno plivala u jezeru. Majkl Šarenbrojh, jedan od Bramburgerovih prijatelja, izmerio je temperaturu vode: "10,6 stepeni Celzijusa", povikao je. Idemo. Onako bos, zaostajao sam za grupom i hramao po kamenju zaostalom od glečera pre više milenijuma. A onda mi je bol u stopalima postao jači od mučne odbojnosti da zaronim u vodu. Svuda oko mene video sam glave kako nestaju i ponovo brzo izranjaju na površinu poput morskih vidri, očiju raskolačenih od šoka i razdraganosti.

Ispostavilo se da jedan ulazak u vodu nije dovoljan. Ugrejali smo se i uskočili ponovo. A zatim i treći put. Kad je logorska vatra počela da dogoreva, a nebo poprimilo srebrnosivu boju, ljudi su počeli da se razilaze. Jedino je Bramburger oklevao. Za nekoliko dana trebalo je da se preseli u Kanadu radi novog posla i bilo je očito da će mu nedostajati ovakva jutra. "Živeo sam u mnogim mestima na Velikim jezerima, ali Gornje jezero kao da ima neku čarobnu moć nad ljudima", rekao mi je. "Taj osećaj bliskosti i vezanosti za jezero koji ima Dulut – to nisam doživeo ni u jednom drugom gradu na jezerima."

Ali koliko god bilo lepo, Gornje jezero može da bude i opasno. Dulut, koji je sa svojih 86.000 stanovnika posle Tander Beja u Ontariju drugi po veličini grad na Gornjem jezeru, još uvek se oporavlja posle serije katastrofalnih oluja, između ostalih i takozvane 500-godišnje oluje, koja se javlja jednom u pola milenijuma, a koja je opustošila grad u poslednjih osam godina. Nekoliko dana nakon što sam se video sa Bramburgerom, Majkl Lebo, nadzornik jednog ozbiljnog građevinskog projekta u Dulutu, poveo me je da mi pokaže priobalje, na kome su visok vodostaj jezera i tri veoma jake vetrovite oluje izazvale velike štete od poplave prethodne godine.

Jedna oluja je 2016. godine izazvala prekid struje i nestašicu tekuće vode u Dulutu. Grad koji leži na obali jednog od najvećih slatkovodnih jezera na svetu satima je bio bez tekuće vode. Posmatrajući gradsku obalu koja će uskoro biti zaštićena sa 69.000 tona kamena iz obližnjeg kamenoloma, Lebo je izrazio zabrinutost za budućnost grada. "Rekli su mi da je kamenolom skoro iscrpljen", kaže. "Te tri oluje koštaće nas skoro 30 miliona dolara. Za jedan mali i ne baš bogat grad, to je veliki udarac. Ono što sada gradimo jeste najviše što možemo da priuštimo. Ako ove oluje nastave da bivaju sve gore, nećemo biti u stanju da se oporavimo. A to niko ne shvata."

Ovakve razarajuće oluje izgleda da će postati nova, skupa, redovna pojava. Globalno zagrevanje destabilizuje takozvanu mlaznu struju, vazdušnu struju koja na velikoj visini teče oko planete sa zapada na istok. Temperaturne razlike između srednjih i viših geografskih širina koje pokreću mlaznu struju sve su manje, što usporava tu ogromnu vazdušnu bujicu. A to utiče na sezonske vremenske pojave: oluje postaju sve češće i sve jače. Neki klimatski modeli predviđaju da će se broj ekstremnih kišnih oluja u svetu udvostručavati sa svakim stepenom globalnog otopljavanja, što je verovatno već u toku. Veliki prolećni pljuskovi u 2019. godini izazvali su rekordni vodostaj u jezerima i poplave u čitavom regionu Velikih jezera.

Dok smo se vozili uz obalu severnog dela grada, Lebo mi reče kako je jedna zimska oluja početkom 2019. godine zatrpala put kojim idemo slojem peska i šljunka debelim 120 centimetara. "Trebaće nam bar još tri godine oporavka – ukoliko u međuvremenu ne naiđe neka nova olujčina."

DEVETSTO KILOMETARA na jugoistok, jednog natmurenog letnjeg dana, grupica žena okupila se oko jednog crvenog znaka na plaži u Državnom parku zaliva Momi, na obali jezera Iri nedaleko od Toleda, u Ohaju. Na znaku je pisalo: "OPASNOST! Izbegavajte svaki kontakt s vodom. Otkriveni su toksini algi u opasnim količinama."

Dve žene, studentkinje s Državnog univerziteta Bouling Grin, plivale su u zelenkastoj vodi, a prethodno nisu videle pomenuti znak. Mi smo bili jedini na plaži i kad sam prišao bliže, počele su da mi postavljaju pitanja na koja nisam umeo da odgovorim: Hoće li im se nešto desiti? Koliko su opasni ti toksini? "Nikad više nećemo doći na ovu plažu", rekla je Marharita-Sofija Tavpaš, vidno uzbuđena, dok je s prijateljicama žurila do automobila.

Od početka 2000-ih u jezeru Iri skoro svakog leta dolazi do štetnog cvetanja algi. U Velikim jezerima ima raznih algi i sličnih organizama, i većina njih, kao dijatomeje na primer, ima važnu ulogu za zdravlje jezera. Ali neke od njih mogu da uguše život u jezerima. Najproblematičnije su cijanobakterije, prastari organizmi kojih ima u gotovo svakoj vodi. Pod povoljnim uslovima – u toploj, zagađenoj vodi – množe se poput eksplozije i prave sluzavu, zelenu skramu. A kad se raspadaju, usisavaju kiseonik iz vode i stvaraju velike mrtve zone, ponekad ispuštajući otrove koji mogu da budu pogubni po ostali živi svet. Kod ljudi mogu da naprave plikove na koži i oštete jetru.

Izvor: Kit Lađinski

Još do pre 25 godina cvetanje algi smatralo se problemom prošlosti. Pre nego što je Kongres izglasao Zakon o čistoj vodi 1972. godine, ova pošast je mučila jezero iz godine u godinu. Ali novi zakon uveo je stroge propise za industrijske otpadne vode i doveo do uklanjanja fosfata iz deterdženata za veš. Algama je za razmnožavanje potreban fosfor; bez velikih izlivanja ovog elementa nije bilo ni cvetanja. I tako je narednih deset godina jezero bilo mirno, bez cvetanja.

Pa kako se onda cvetanje vratilo? Da bih razgovarao s ljudima koji su rešili tu misteriju, odvezao sam se na Univerzitet Hajdelberg u Tifinu, u Ohaju, koji u svojim arhivama čuva nešto što pojedini naučnici nazivaju nacionalnim blagom: brižljivo prikupljene podatke tokom 45 godina o hemikalijama koje se izlivaju u jezero Iri preko njegove dve velike pritoke, rekа Momi i Sendaski. Dve žene koje prikupljaju i ponosno čuvaju to blago posvetile su više od 40 godina traženju dijagnoze za bolesti koje muče jezero Iri.

"Mi smo stariji od Agencije za zaštitu životne sredine", kaže Elen Juing za ručkom u jednoj od trpezarija na univerzitetu. "Stariji smo od Dana Zemlje!"

Juingova ima kratku sedu kosu i odlučan, samouvereni stav nekoga ko se odlično razume u svoj posao. Pričala je o Hajdelbergovom Nacionalnom centru za istraživanje kvaliteta vode, osnovanom 1969. godine. Ona u njemu radi od 1976. godine, otkako je diplomirala. Počela je da radi dve godine pre svoje dugogodišnje prijateljice i koleginice sa univerziteta Barbare Merifild, koja je sedela do nje za našim stolom. Njihova radna mesta zvanično glase upravnik laboratorije i istraživač-saradnik – nijedna nema doktorat – ali podaci koje su prikupile tokom više decenija omogućili su naučnicima da reše zagonetku ponovnog cvetanja algi u jezeru Iri.

Svake sedmice tokom više od 40 godina Juingova i Merifildova sa svojim malim timom prikupljaju uzorke vode iz Momija, Sendaskija i drugih rečnih područja. "Dešavalo se da vozim i 800 kilometara nedeljno", kaže Merifildova. "Na terenu sam bila po tri dana u sedmici. Ponekad bih se zaglavila u blatu do osovine." Ovako snažna i odevena u košulju od džinsa deluje da je još uvek u stanju da se bakće sa zaglibljenim džipom.

"Kad je Barb slavila godišnjicu na svom poslu, izračunala sam broj uzoraka koje je obradila", kaže Lora Džonson, naučnik-ekolog koja rukovodi ovim centrom od 2016. godine i čiji je lični doprinos bio ključan u rešavanju zagonetke cvetanja algi. "Bilo ih je daleko više od dva miliona, a ja znam koliko se taj trud ne ceni dovoljno."

Svake godine one prikupe oko 10.000 uzoraka, od kojih se svaki testira po 11 različitih parametara, kaže Juingova između dva zalogaja salate. "Krajnje smo efikasne."

Svi ti uzorci otkrili su da su mere koje je trebalo da poprave kvalitet vode u jezeru zapravo imale suprotan efekat. Tokom 1990-ih godina mnogi farmeri u slivu jezera primenjivali su zemljoradnju "bez pluga". Umesto da sipaju veštačka đubriva u zemlju prilikom prolećnog oranja, počeli su da posipaju kuglice po površini. S manjom upotrebom pluga smanjena je erozija oranica, ali je neočekivano povećana količina hrane za alge koja je oticala u jezero. Kad se fosfor oranjem ubaci 20 centimetara ispod površine, on ostaje čvrsto vezan za tlo. Ali ako su kuglice fosfora posute po gornjih pet centimetara zemlje, on se rastvara i ispira u jezero kad god se tlo napije vode posle kiše. Naučnici sada predviđaju cvetanje algi prema količini prolećnih padavina.

Broj kišnih dana s količinom padavina od pet ili više centimetara udvostručio se u poslednje dve decenije, kaže Džonsonova: "U tome je problem." Ali taj problem se može rešiti, dodala je. Njena mentorka Dženifer Tenk, ekolog na Univerzitetu Notr Dam, radi s farmerima na rešenjima kako da smanje oticanje sa svojih njiva – i priprema ih za nedaće nove klimatske ere.

Isti ti jaki prolećni pljuskovi koji spiraju fosfor u jezero Iri naterali su farmere u regionu da 2019. godine odlože prolećnu setvu. Njive su bile toliko vlažne i blatnjave da su zaostali nekoliko nedelje.

"Ove godine (2019) izostala je setva na rekordnom broju hektara", rekao je Kaleb Kolberg, 26-godišnji farmer iz Hartforda, u Mičigenu, koji se nalazi na dvadesetak kilometara od obale jezera Mičigen. Mnogi ljudi nisu mogli da zasade biljke ni na četvrtinu svoje zemlje. Pokazavši na jednu od svojih njiva iza kuće, rekao je: "Ovaj kukuruz bi sada bio dvaput veći. Sejali smo u uslovima kakve nikad ranije nismo imali. Obično beremo kukuruz sredinom septembra. Ove godine to će biti sredina oktobra."

Bila je to stresna godina – povrh svih drugih uobičajenih teškoća farmerskog života. "Sadnja jednog jutra (0,4 hektara) kukuruza košta 600 dolara", kaže Kolberg, snažni bivši sportista sa univerziteta i, kako sam kaže, veliki štreber kada je u pitanju zemljoradnja. Samo jedan traktor košta 300.000 dolara." Preuzmete sav rizik i nadate se da će se isplatiti na jesen. Kolberg je prošao bolje od mnogih. Poslušavši savete oblasnih zaštitnika prirode Kolin Forestijeri i Erin Fuler, kao i Dženifer Tenk, Kolberg je nekoliko godina sadio zaštitne useve kao što su pirevina i crvena detelina da bi zaštitio zemlju van sezone. Vozikajući se jednog toplog avgustovskog popodneva s Kolbergom po jugozapadnom Mičigenu u njegovom kamionetu, preko ravnice utabane glečerima, čak sam i ja, koji celog života živim u gradu, mogao da primetim farme koje su gajile zaštitne useve. Na njivama bez njih kukuruz je bio znatno niži, ponekad za nekoliko centimetara. Pojedine njive nisu ni bile posejane – bile su suviše vlažne za traktore. Na nekima su i dalje stajale barice od kišnice.

Kolberg kaže da je uspeo da zasadi više od svojih suseda samo zahvaljujući zaštitnim usevima, koji su izvukli vlagu iz zemlje. "Sa zaštitnim usevima spremni smo za obe krajnosti", dodaje, "i za previše i za premalo vode."

Osim što farmerima poput Kolberga omogućava profit, šira upotreba zaštitnih useva prekinula bi oticanje sastojaka kojima se hrane alge i sprečila njihovo cvetanje. "Moramo da zaštitimo svaki pedalj zemlje", kaže Tenkova. "To bi promenilo celu priču. Treba posaditi zaštitne useve u čitavom slivu."

I pored toga što su korisni, zaštitni usevi se teško prodaju. "Zaštitni usevi zahtevaju istu negu kao i drugi usevi", kaže Tenkova. Ali farmeri ne mogu ništa da zarade na njima.

Za sada, oticanje đubriva s mnogih farmi i dalje nije regulisano u Zakonu o čistoj vodi, iako je zbog cvetanja algi koje se hrane fosforom prekinuto snabdevanje vodom u jednom velikom gradu.

U petak, 1. avgusta 2014. godine, oko sedam po podne, direktor sektora komunalnih usluga u Toledu primio je telefonski poziv od glavnog hemičara ove ustanove. Rutinski testovi gradske vode pokazali su da je zagađena mikrocistinom – toksinom alge. Savetovati građane da prokuvavaju vodu nije dolazilo u obzir – jer bi se otrov samo još više koncentrisao. Zato je u dva sata ujutru građanima upućeno upozorenje da ne piju vodu. Više od dva dana, sve dok nije pročišćena, skoro pola miliona stanovnika Toleda nije moglo da pije vodu iz svojih slavina.

I posle šest godina ova katastrofa još uvek progoni Vejda Kapsukijeviča, trenutnog gradonačelnika Toleda. "Zbog toga je stao sav posao", kaže. "U bolnicama nije moglo da se operiše – jer kad nema vode, nema ni hirurgije. Bio je to traumatičan događaj za naš region."

Iz njegove kancelarije na 22. spratu u centru Toleda pruža se pogled na reku Momi. Pre tri godine, kaže, kad se cvetanje algi iz jezera proširilo i uzvodno uz reku, Momi je izgledala kao da ju je neko obojio u zeleno. Grad je utrošio više od milijardu dolara da poboljša sistem prečišćavanja vode, uključujući filter koji eliminiše mikrocistin i bovu sa specijalnim senzorima kojima se kontroliše nivo cvetanja algi u blizini gradske pumpe za usisavanje vode iz jezera Iri. Tako postoji vrlo mala verovatnoća da se kriza ponovi – što je dobra vest u ovoj eri pandemije. Zamislite jedan grad bez vode u ovom trenutku.

Ali Toledo, kaže Kapsukijevič, još uvek plaća ceh zbog neregulisanog ispuštanja fosfora i drugih đubriva u jezero. Problem je u tome što nisu svi farmeri tako savesni kao Kolberg. "Ne moram da ustanem sutra u pet ujutru da bih znao da sunce izlazi na istoku", kaže Kapsukijevič. "Isto tako, ne moram stalno da idem od farme do farme da bih znao da poljoprivredni otpad zagađuje jezero Iri. To već svi znamo. Ostaje jedino da se pitamo šta da uradimo da to zaustavimo", kaže. "Nemam ja ništa protiv farmera. Ali imam protiv zagađivanja. Znam da mnogi farmeri primenjuju svakakve tehnologije da smanje poljoprivredne otpadne vode. Najveći problem predstavljaju megafarme, naročito tzv. CAFO farme, koje za ishranu stoke koriste koncentrate. Nisu to male, porodične farme."

Ove CAFO farme su u stvari fabrike za uzgajanje životinja – industrijski kompleksi za uzgoj svinja, živine i goveda. Kada broj životinja na CAFO farmi premaši granicu koju je uspostavila Agencija za zaštitu životne sredine, fabrika mora da se povinuje zakonu o čistoj vodi, ali mnoge rade tik ispod dozvoljene granice i tako izvrdavaju propise. Jednim nedavnim istraživanjem ustanovljeno je da se od 2005. do 2018. godine broj životinja na farmama u slivu reke Momi, koji je sa 21.500 kvadratnih kilometara najveći na Velikim jezerima, više nego udvostručio s devet na 20 miliona. Količina đubriva na njivama u istom tom periodu – što je bogat izvor fosfora – povećala se za oko 40 odsto.

Bez strožih restrikcija u pogledu oticanja fosfora, cvetanje algi postaće stalna pojava na jezeru Iri. Jedan naučnik mi reče da će se, ako se trenutna tendencija nastavi, do 2040. godine pojava cvetanja udvostručiti. "Ovde nije problem u novcu", kaže Kapsukijevič. "Problem je u odgovornosti. Ni sve pare na svetu neće ga rešiti ako nema odgovornosti."

Izvor: Kit Lađinski

Izvor: Kit Lađinski

I PORED TOGA ŠTO SU TAKO VELIKA, jezera su vrlo ranjiva. Tokom nekoliko meseci posetio sam sva osim Hjurona. Pošto su geološki još uvek mlada, ona nisu toliko ekološki raznovrsna kao okeani; još su nezrela, ranjivija na razne opasnosti. Svako od njih je priča za sebe: Mičigen i Hjuron, koja su u suštini dva zaliva jednog istog jezera, imaju obrnuti problem od Irija: suviše su čista.

Ogroman broj invazivnih školjki skoro da je opustošio njihove vode od planktona; školjke mogu da profiltriraju svu vodu u jezeru Mičigen za manje od nedelju dana. Nivo žive i polihlorovanih bifenila (PCB) u jezeru Ontario toliko je visok da ribe iz njega nije bezbedno jesti. Razgovarao sam s više naučnika koji su čitavu karijeru posvetili proučavanju i zaštiti jezera. Kapetani čarter brodova žalili su mi se kako im je cvetanje algi uništilo egzistenciju. A saznao sam i da je štetno cvetanje algi počelo da se pojavljuje i na Gornjem jezeru, najmanje zagađenom od svih.

I na čemu smo sada? Sudbinu jezera – i miliona ljudi koji zavise od njih – možda najbolje opisuje jedna reč iz jezika Anišinabe: zaasigaakwii, za koju ne postoji ekvivalent u drugim jezicima.

"Odnosi se na ptice koje stignu u proleće, a dočeka ih velika oluja", kaže Majkl Vasegidžig Prajs, stručnjak za tradicionalno ekološko nasleđe pri Indijanskoj komisiji za lov i ribolov na Velikim jezerima. "To je kada vas pogodi nešto neočekivano u prirodi." Kao što je više 500-godišnjih oluja u jednoj deceniji ili cvetanje algi na nekom severnom jezeru.

Pre osamnaest godina Tom Borg je i sam iskusio zaasigaakwii. Jednog februarskog dana vozio je svoje motorne sanke po zamrznutom jezeru blizu svoje kuće, kao što je to radio bezbroj puta ranije. Bio je već blizu pošumljene obale kad je led pod njim iznenada popustio. Srećom, voda je bila duboka svega 90 centimetara – "ali jednako hladna kao da je devet metara", kaže Borg. "Osetio sam strahovit bol, kao da mi se noževi zabadaju u noge." Nekako je uspeo da izvuče sanke iz jezera i odveze se do svoje kolibe, gde je založio vatru i tako izbegao sigurnu smrt od smrzavanja. "Da me moj deda nije učio kako da ostanem pribran i ne paničim, verovatno ne bih preživeo."

U prohladno septembarsko jutro zaliv Kama, zaton na severnom kraju Gornjeg jezera, deluje smireno i nepomućeno – kao da ga ništa ne ugrožava. Ubrzo nam je nestao s vidika kad smo Borg i ja počeli da se penjemo strmom stazom okruženom javorima, koja vodi od obale zaliva. Pojedini javori kao da plamte – to jesenja alhemija boji njihovo lišće u plamenocrvenu boju. Prošli smo pored jednog potoka i malog vodopada, čija voda će uskoro stići do Anišinabeovog Velikog jezera i na kraju se preliti preko Nijagarinih vodopada. Sa svakim korakom po stazi sve opasnosti koje prete velikim slatkovodnim morima američkog kontinenta kao da momentalno blede, kao da postaju problemi nekog drugog sveta, nekog drugog vremena.

Borg zastaje i predlaže mi da ponesem jedan javorov list kući kao poklon iz ovog kraja, kao talisman koji je jednako ranjiv i lep kao i jezero ispod nas. Kasnije, prisetivši se onog dana kad je skoro umro od zime, rekao mi je da možda nije bio dovoljno oprezan koliko je trebalo. Da je pažljivije posmatrao led, možda bi na vreme uočio opasnost. "Priroda nije zla", rekao mi je. "Ali ne prašta."

Tim Foldžer pisao je o nestajanju morskog leda na Arktiku za januarski broj 2018. godine. Kit Lađinski fotografisao je preobražaj američkih nacionalnih parkova za decembarski broj 2016. godine.

Reportaža Tako velika, a tako ranjiva objavljena je u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u decembru 2020. godine.