Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Među više od 8.700 ljudi koji su bili osuđeni na smrt, 182 bili su NEVINI: Ovo su priče o greškama pravde...

Od 1973. godine do danas u Sjedinjenim Državama više od 8.700 ljudi osuđeno je na smrt. Pogubljeno je više od 1.500. Među onima koji su bili osuđeni, 182 bili su NEVINI.

nevini_osudjeni3.jpg Izvor: MARTIN ŠELER

Kvame Adžamu (63) živi nedaleko od moje kuće na periferiji Klivlenda, u Ohaju. Adžamu je 1975. godine osuđen na smrt zbog ubistva Harolda Frenksa, dostavljača novčanih uputnica, u istočnom delu Klivlenda. Imao je svega 17 godina kad je osuđen.

ADŽAMU, KOJI SE TADA ZVAO Roni Bridžman, proglašen je krivim prvenstveno na osnovu svedočenja jednog 13-godišnjeg dečaka, koji je rekao da je video Bridžmana i još jednog mladića kako napadaju dostavljača na uglu ulice. Bez trunke dokaza, bilo forenzičkih bilo fizičkih, Bridžman je optužen za ubistvo. Pre toga nije imao kriminalni dosije. Jedan drugi svedok posvedočio je da Bridžman nije bio na uglu ulice kad je Frenks ubijen. I pored toga, svega nekoliko meseci posle hapšenja bio je osuđen na smrt.

Možda će vas zanimati i:

Punih 39 godina kasnije obelodanjeno je da je dečak koji je svedočio protiv njega hteo odmah posle toga da povuče svoj iskaz. Ali detektivi iz klivlendskog odeljenja za ubistva zapretili su da će mu uhapsiti roditelje i optužiti ih za krivokletstvo ukoliko promeni svoju priču, o čemu je kasnije na sudu svedočio. Adžamu je pušten na uslovnu slobodu 2003. godine, posle 27 godina u zatvoru, ali Država Ohajo ga nije proglasila nevinim za ubistvo još skoro 12 narednih godina, kad su dečakovo lažno svedočenje i policijska zloupotreba izbili na videlo na jednom povezanom sudskom saslušanju.

Derik Džejmison OPTUŽEN U OKRUGU HAMILTON, OHAJO 20 GODINA U ZATVORU, SVE VREME NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2005. GODINE Derik Džejmison uhapšen je 1984. godine zbog pljačke i ubistva jednog barmena iz Sinsinatija. Osuđen je na osnovu lažnog svedočenja jednog od stvarnih počinilaca ovog zločina, koji je svedočio protiv Džejmisona u zamenu za manju kaznu. Pogubljenje mu je bilo zakazivano šest puta, ali svaki put bi bilo odloženo, poslednji put svega 90 minuta pre izvršenja. Tokom 2000. godine naloženo je novo suđenje. Presuda mu je poništena i sve optužbe odbačene 2005. godine. Džejmison, koji sada ima 60 godina, podučava druge o manama američkog pravosudnog sistema i apeluje na njegove promene.
Derik Džejmison OPTUŽEN U OKRUGU HAMILTON, OHAJO 20 GODINA U ZATVORU, SVE VREME NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2005. GODINE Derik Džejmison uhapšen je 1984. godine zbog pljačke i ubistva jednog barmena iz Sinsinatija. Osuđen je na osnovu lažnog svedočenja jednog od stvarnih počinilaca ovog zločina, koji je svedočio protiv Džejmisona u zamenu za manju kaznu. Pogubljenje mu je bilo zakazivano šest puta, ali svaki put bi bilo odloženo, poslednji put svega 90 minuta pre izvršenja. Tokom 2000. godine naloženo je novo suđenje. Presuda mu je poništena i sve optužbe odbačene 2005. godine. Džejmison, koji sada ima 60 godina, podučava druge o manama američkog pravosudnog sistema i apeluje na njegove promene.
Izvor: MARTIN ŠELER

Razgovarao sam sa Adžamuom i ostalima koji i pored vrlo različitog porekla dele sličan, teško podnošljiv duševni teret: bili su osuđeni na smrt nakon optužbe za zločine koje nisu počinili.

Njihova svakodnevica kao bivših osuđenika na smrt podjednako je teška, strašna i konfuzna kao i teret nepravedne optužbe koji ih je nekad mučio. Posttraumatski stres pogrešno osuđenih ljudi koji su čekali na smrtnu kaznu ne prolazi tek tako. Nije dovoljno to što ih država oslobodi, izvini im se ili čak pruži nekakvu finansijsku nadoknadu – a često čak ni to.

Nije nam potrebna ubedljivija lekcija od ove: nevina osoba osuđena na smrt najbolji je svedok protiv svega onoga što mnogi smatraju i nemoralnim i varvarskim u upornom zadržavanju smrtne kazne.

A ta lekcija je posebno bolna u jednoj zemlji gde broj pogubljenih ljudi uopšte nije mali – i gde faktori kao što su rasa, boja kože, siromaštvo ili nemoć pred agresivnim policajcima i tužiocima može vrlo lako dovesti do pogrešne osude koja vodi u smrt. Rasa je naročito bitan činilac: prema podacima iz aprila prošle godine, crnci čine više od 41 odsto osuđenika na smrt iako predstavljaju svega 13,4 odsto populacije Sjedinjenih Država.

U poslednje tri decenije grupe kao što je Innocence Project razotkrivaju koliko je američki pravosudni sistem opasno nepouzdan, naročito po pitanju smrtne kazne. Ispitivanjem DNK i propusta u radu policije, tužilaca i javnih branilaca, od 1972. godine do danas oslobođena su 182 osuđenika na smrt, a računa se da je od 1989. godine doneto ukupno više od 2.700 presuda o oslobađanju od raznih optužbi.

Crnci čine više od 41 odsto osuđenika na smrt iako predstavljaju svega 13,4 odsto populacije Sjedinjenih Država.

Svaki od bivših osuđenika na smrt s kojima sam razgovarao pripada organizaciji Witness to Innocence ("Svedok nevinosti"). Ova neprofitna organizacija oslobođenih osuđenika na smrt osnovana je u Filadelfiji 2005. godine. Njen osnovni cilj je borba za ukidanje smrtne kazne u Sjedinjenim Državama navođenjem javnog mnjenja na preispitivanje moralnosti najteže kazne.

Tokom proteklih 15 godina organizacija Witness to Innocence uspela je da preko Kongresa, državnih zakonodavnih institucija, političara i akademskih krugova ukine smrtnu kaznu u nekoliko saveznih država, mada ona ostaje i dalje na snazi u 28 država, Saveznoj vladi i vojsci. Prošle godine je u Sjedinjenim Državama pogubljeno 17 ljudi, od toga je Savezna vlada pogubila desetoro. To je prvi put da je Savezna vlada pogubila više zatvorenika nego sve savezne države zajedno.

"Mene je država Ohajo otela kad sam imao 17 godina", započeo je Adžamu svoju priču kad smo se našli u mom dvorištu.
"Bio sam još dete kad su me poslali u zatvor da bi me ubili", kaže Adžamu, sada predsednik upravnog odbora organizacije Witness to Innocence. "Nisam razumeo šta mi se dešava i kako je to moguće. U početku sam molio Boga za milost, ali ubrzo sam shvatio da za mene neće biti milosti."

Kad su ga doveli u takozvani Popravni dom Južnog Ohaja, zapravo maksimalno obezbeđen zatvor u unutrašnjosti, otpratili su ga do bloka ćelija prepunog osuđenika. Na kraju hodnika bila je soba sa električnom stolicom. Pre nego što su ga strpali u ćeliju, stražari su ga namerno proveli pored te sobe.

"Jedan od stražara baš je hteo da vidim tu stolicu", priseća se Adžamu. "Nikad neću zaboraviti njegove reči: 'Evo tu ćeš jednog dana da se pečeš.'"

Šuđaa Grejam OKRUG SAN HOAKIN, KALIFORNIJA 11 GODINA NA ROBIJI, OD TOGA PET NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 1981. GODINE Grejam (69), desno, sa svojim sinom Džabarijem, koji mu pokazuje tetovažu, bio je problematičan tinejdžer koji je jedan deo rane mladosti proveo po raznim popravnim ustanovama. Već se nalazio u zatvoru za odrasle kad je 1973. godine optužen zbog ubistva zatvorskog stražara u Stoktonu, u Kaliforniji. Vrhovni sud ove države odbacio je presudu 1979. godine kad je otkriveno da su tužioci sistematski isključili crnce porotnike. U ponovljenom suđenju 1981. godine bio je oslobođen. Danas je ogorčeni borac protiv smrtne kazne i rasne nejednakosti.
Šuđaa Grejam OKRUG SAN HOAKIN, KALIFORNIJA 11 GODINA NA ROBIJI, OD TOGA PET NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 1981. GODINE Grejam (69), desno, sa svojim sinom Džabarijem, koji mu pokazuje tetovažu, bio je problematičan tinejdžer koji je jedan deo rane mladosti proveo po raznim popravnim ustanovama. Već se nalazio u zatvoru za odrasle kad je 1973. godine optužen zbog ubistva zatvorskog stražara u Stoktonu, u Kaliforniji. Vrhovni sud ove države odbacio je presudu 1979. godine kad je otkriveno da su tužioci sistematski isključili crnce porotnike. U ponovljenom suđenju 1981. godine bio je oslobođen. Danas je ogorčeni borac protiv smrtne kazne i rasne nejednakosti.
Izvor: MARTIN ŠELER

Od onog dana kad je Adžamu osuđen na smrt pa do 2005. godine – kad je Vrhovni sud Sjedinjenih Država proglasio da se pogubljenjem maloletnika krši član Ustava koji zabranjuje svirepo i neobično kažnjavanje – pogubljeno je 22 ljudi osuđenih za zločine koje su počinili dok su bili mlađi od 18 godina – stoji u izveštaju Informacionog centra za smrtne kazne.

Inače, pogubljenje maloletnika u Americi ima svoju dugu istoriju, a započeto je još pre osnivanja Sjedinjenih Država. Prvi poznati slučaj dogodio se još 1642. godine u doba britanske vladavine, u koloniji Plimut, kada je obešen 17-godišnji Tomas Grejndžer. Njegov navodni prestup bila je sodomija nad domaćom stokom.

U prvim danima nakon osnivanja nacije čak su i mlađa deca bila žrtve najstrože kazne. Hana Okuiš, 12-godišnja indijanska devojčica, obešena je 1786. godine u Novom Londonu, u Konektikatu, zbog ubistva. A dvojica crnačkih dečaka, inače robova – jedan star 12 godina, osuđen za ubistvo, a drugi 13, za podmetanje požara – obešeni su u Virdžiniji 1787. i 1796. godine.

Gotovo čitavih 200 narednih godina starosna dob nije se uzimala u obzir prilikom osude. I maloletni i punoletni podjednako su osuđivani i pogubljivani na osnovu svojih zločina, a ne zrelosti. U sačuvanim dosijeima, sve do oko 1900. godine, čak se nigde i ne navodi starosna dob pogubljenih. Do 1987. godine, kad je Vrhovni sud Sjedinjenih Država prvi put pristao da razmatra ustavnost smrtne kazne za maloletnike, zabeleženo je 287 pogubljenja maloletnih lica. Tek kad je Vrhovni sud proglasio da zakon o smrtnim kaznama države Ohajo krši Osmi amandman po svojoj surovosti, kao i 14. amandman koji nalaže jednaku zaštitu pred zakonom, Adžamuu je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom. Tako je još decenijama čamio iza rešetaka, sve dok nije pušten na uslovnu slobodu. Od optužbe je oslobođen tek 2014. godine, kad su jedan novinar iz Klivlenda i grupa Ohio Innocence Project pomogli da se obelodani laž zbog koje je Adžamu bio poslat na električnu stolicu.

"Postoji čitav niz grešaka koje mogu dovesti do pogrešne osude na najtežu kaznu", kaže Majkl Radelet, sociolog sa Univerziteta Kolorado Boulder, koji se bavi smrtnim kaznama. "Policajci mogu raznim metodama da iznude lažno priznanje. Tužioci ponekad ignorišu oslobađajuće dokaze. Ponekad i očevici iz najbolje namere pogrešno svedoče. Ali najčešće je u pitanju krivokletstvo, odnosno lažno svedočenje svedoka optužbe."

Među protivnicima smrtne kazne retko ko toliko otvoreno istupa protiv državnih pogubljenja kao sestra Helen Predžin, suosnivačica organizacije Witness to Innocence i autorka knjige "Mrtav čovek hoda", bestselera kojim je inspirisan i istoimeni film iz 1995. godine, u kome igraju Suzan Sarandon i Šon Pen.

Ova srdačna časna sestra opisala je kako je njena odbojnost prema smrtnoj kazni postala lična, prisetivši se svog straha uoči jedne rutinske zubarske intervencije pre više godina.

"Imala sam zakazano lečenje korena u ponedeljak ujutru", kaže. "Čitavih nedelju dana mislila sam samo na to. Kako se približavao ponedeljak, bila sam sve nervoznija."

"A sad zamislite kako je kad očekujete zakazano vreme za smrt", nastavila je. "Svih šestoro ljudi koje sam ispratila do električne stolice imali su isti košmar. Stražari su ih silom izvlačili iz ćelija. Molili su za pomoć i otimali se. A onda bi se odjednom probudili i shvatili da su još u ćeliji i da je to bio samo ružan san. Ali oni znaju da će jednog dana stražari zaista doći po njih i da to neće biti san. To je pravo mučenje. Mučenje je i to što naš Vrhovni sud još uvek odbija da prizna da je to kršenje Ustava i njegove zabrane svirepog i nečovečnog kažnjavanja."

Kako navodi Informacioni centar za smrtne kazne, više od 70 odsto država u svetu odbacilo je smrtnu kaznu bilo zakonom, bilo u praksi. Među državama u kojima je Amnesty International zabeležio nedavna pogubljenja, Sjedinjene Države – koje inače imaju najveći broj zatvorenika u svetu – spadaju među svega 13 onih u kojima je u svakoj od poslednjih pet godina bilo pogubljenja.

Podrška smrtnoj kazni u Americi primetno je opala od 1996. godine, kada je 78 odsto ljudi podržavalo najtežu kaznu za ljude osuđene zbog ubistva. Prema podacima Istraživačkog centra Pew, ta podrška je 2018. godine pala na 54 odsto.

"Kad bi trebalo da ja budem ubijena", napisala je Predžinova, "ne bih tražila da moj ubica bude pogubljen. Ne bih tražila da moju smrt neko osveti – naročito ne država – koja nije u stanju da kontroliše ni svoje birokrate niti da pravedno naplaćuje porez, a kamoli da odlučuje koga od svojih građana treba ubiti."

Rej Kroun OKRUG MARIKOPA, ARIZONA DESET GODINA NA ROBIJI, OD TOGA ČETIRI NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2002. GODINE Sada 64-godišnji Kroun u aprilu 2002. godine postao je poznat kao 100. čovek oslobođen smrtne kazne. On je bio optužen da je ubio 36-godišnju upravnicu bara, koja je nađena mrtva u toaletu jednog lokala u Finiksu, u koji je on često zalazio. Kroun ju je nekoliko dana ranije odvezao na jednu zabavu. DNK s mesta zločina nije bio testiran; tužilac se oslonio na otisak zuba od ujeda na žrtvi. Kad je na ponovljenom suđenju podnet DNK dokaz, Kroun je oslobođen. Pravi ubica je identifikovan pomoću DNK. On je već bio u zatvoru zbog seksualnog napastvovanja i davljenja jedne sedmogodišnje devojčice.
Rej Kroun OKRUG MARIKOPA, ARIZONA DESET GODINA NA ROBIJI, OD TOGA ČETIRI NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2002. GODINE Sada 64-godišnji Kroun u aprilu 2002. godine postao je poznat kao 100. čovek oslobođen smrtne kazne. On je bio optužen da je ubio 36-godišnju upravnicu bara, koja je nađena mrtva u toaletu jednog lokala u Finiksu, u koji je on često zalazio. Kroun ju je nekoliko dana ranije odvezao na jednu zabavu. DNK s mesta zločina nije bio testiran; tužilac se oslonio na otisak zuba od ujeda na žrtvi. Kad je na ponovljenom suđenju podnet DNK dokaz, Kroun je oslobođen. Pravi ubica je identifikovan pomoću DNK. On je već bio u zatvoru zbog seksualnog napastvovanja i davljenja jedne sedmogodišnje devojčice.
Izvor: MARTIN ŠELER

PRE NEGO ŠTO JE OSUĐEN NA SMRT, život Reja Krouna bio je sasvim drugačiji od Adžamuovog. Rođen u malenom Doveru, u Pensilvaniji, kao najstarije od troje dece u porodici, bio je tipičan američki dečak iz malog mesta. Odgajan kao luteranac, pevao je u crkvenom horu i bio član mladih izviđača, a kao tinejdžer je bio prilično bistar, pomalo vickast. Još kao srednjoškolac prijavio se u Ratno vazduhoplovstvo, u kome je po završetku škole služio punih šest godina. Kad je časno otpušten, ostao je u Arizoni i počeo da radi u poštanskoj službi, u kojoj je planirao da ostane sve do penzije.

Njegova karijera – kao i život – naglo su prekinuti u decembru 1991. godine, kad je 36-godišnja upravnica bara Kim Ankona pronađena izbodena nožem u muškom toaletu jednog lokala u Finiksu koji je Kroun često posećivao.

Policija se odmah ustremila na Krouna kao sumnjivog čim je saznala da je nekoliko dana pre toga prevezao Ankoninu, koju je znao iz viđenja, na jednu božićnu zabavu. Već sutradan nakon što je njeno telo pronađeno, tražili su od njega uzorke krvi, pljuvačke i kose. Napravljen je i gipsani odlivak njegovih zuba. Već narednog dana bio je uhapšen i optužen za teško ubistvo.

Istražitelji su rekli da se karakteristično nepravilni Krounovi zubi poklapaju sa otiscima od ujeda na telu žrtve. Mediji su uskoro podrugljivo prozvali Krouna "škrbavim" ubicom. Kao i u slučaju Adžamua, nije bilo nikakvog forenzičkog dokaza koji bi povezao Krouna sa zločinom. Otkrivanje DNK tada je bilo relativno nova naučna metoda, tako da ni pljuvačka ni krv s mesta zločina nisu testirani radi poređenja. Jednostavni testovi krvi, pljuvačke i kose nisu bili dovoljan dokaz. Oslobađajući dokazi su ignorisani, kao na primer otisci obuće oko tela žrtve koji nisu odgovarali Krounovim stopalima niti bilo kojoj obući koju je on imao.

Više od 70 odsto svih zemalja odbacilo je smrtnu kaznu.

Praktično samo na osnovu svedočenja zubnog analitičara, koji je rekao da otisci ujeda na telu žrtve odgovaraju Krounovim nepravilnim prednjim zubima, porota ga je proglasila krivim i on je osuđen na smrt.

"Strašno je kad shvatite da vam je sve ono u šta ste verovali odjednom oduzeto, i to nepravedno", kaže Kroun. "Kako sam bio naivan. Nisam verovao da to stvarno može da mi se desi. Služio sam svojoj zemlji u uniformi. Radio sam u pošti. Nisam bio savršen, ali nikad nisam pravio probleme. Nikad nisam dobio ni kaznu za parkiranje, a sad odjednom – osuđen na smrt. Tad sam shvatio da ako to može da se desi meni, može i svakom drugom."

Kancelarija tužioca okruga Marikopa potrošila je više od 50.000 dolara na optužbu, zasnovanu na teoriji o tragovima ujeda, dok je stručnjak konsultovan za odbranu optuženog dobio 1.500. Ova razlika u finansiranju tužilaca i branilaca dugo je bila uobičajena u celoj zemlji, što je neminovno dovodilo do predvidljivih ishoda suđenja jer je odbrana bila sputana nedovoljno plaćenim i često nesposobnim pravnim savetnicima.

Krounu je 1995. godine održano novo suđenje kad je na osnovu žalbe utvrđeno da su tužioci nezakonito čuvali video-traku sa ujedom sve do dana uoči suđenja. Ponovo je proglašen krivim. Tužioci su se oslanjali na istu onu zubnu analizu na osnovu koje je Kroun i prvi put bio osuđen. Jedino što je ovog puta sudija odlučio da se smrtna kazna zameni doživotnom robijom.

Krounova majka i očuh bili su uvereni da je njihov sin nevin. Založili su kuću i angažovali svog advokata da ispita fizičke dokaze prikupljene tokom prvobitne istrage. I pored protesta tužioca, sudija je odobrio zahtev porodice da se izvrši nezavisno laboratorijsko ispitivanje uzoraka DNK, uključujući pljuvačku i krv s mesta zločina.

Rezultati DNK testa u aprilu 2002. godine pokazali su da je Kroun bio nevin. Kenet Filips, koji je živeo na manje od kilometra od bara u kome je Ankonina ubijena, ostavio je svoj DNK na odeći koju je nosila. Filipsa je bilo lako pronaći: već je bio u zatvoru zbog seksualnog napada i davljenja sedmogodišnje devojčice.

Kad je Kroun pušten iz zatvora četiri dana posle objavljivanja rezultata DNK testa, postao je stoti čovek u Sjedinjenim Državama koji je od 1973. godine bio osuđen na smrt, a kasnije pušten kao nedužan na slobodu.

GARI DRINKARD nije bio dečak iz crkvenog hora. Prethodno je već imao sukobe sa zakonom kad je avgusta 1993. godine narko-diler Dalton Pejs opljačkan i ubijen u Dekaturu, u Alabami.

Policija je uhapsila tada 37-godišnjeg Drinkarda dve nedelje pošto su Beverli Robinson, njegova polusestra, i Reks Segars, njen dečko, sklopili dogovor s policijom da optuže Drinkarda za ubistvo. Suočeni sa optužbama za pljačku u koju je bio umešan i Drinkard, njih dvoje su, u zamenu za odbacivanje optužbi protiv sebe, pristali da sarađuju s policijom i svedoče kako im je Drinkard navodno rekao da je on ubio Pejsa.

Kad sam razgovarao s Drinkardom, podsetio me je na nekog oronulog čoveka iz pesama Merla Hagarda. Na sebi je imao radnički kombinezon i neprestano je pušio. Govorio je sporo i obazrivo teškim južnjačkim naglaskom. Uzbudio se tek kad sam ga pitao da opiše vreme dok je čekao na smrtnu kaznu.

"Mislio sam da će me ubiti", kaže Drinkard. To im je sigurno bilo u planu. Upotrebivši svedočenje svojih glavnih svedoka (polusestre i njenog dečka), tužioci su stalno naglašavali navodno priznanje optuženog i nepropisno uticali na porotu navođenjem Drinkardovog tobožnjeg učešća u ranijim krađama. Drinkardovi javni branioci, koji nisu imali nikakvog iskustva sa ovakvim slučajevima i uopšte s krivičnim zakonom, uglavnom su samo ćutali. Nisu ni pokušali da podnesu dokaze kojim bi dokazali nevinost svog klijenta. Drinkard je 1995. godine proglašen krivim i osuđen na smrt. Proveo je skoro šest godina čekajući na pogubljenje.

Vrhovni sud Alabame 2000. godine zakazao je novo suđenje zbog toga što je tužilaštvo nepropisno iznosilo Drinkardove ranije prestupe.
"Iznošenje prethodnih prestupa optuženog [...] generalno je nedopustivo. Ono je sračunato da kod porote stvori predrasudu kako je optuženi zbog počinjenih prestupa u prošlosti verovatno kriv i za zločin za koji je sada optužen", obrazloženo je u zahtevu za novo suđenje.

Drinkardov slučaj privukao je pažnju i Južnjačkog centra za ljudska prava, organizacije koja se bori protiv smrtne kazne. Ona mu je obezbedila i pravnog savetnika. Na ponovljenom suđenju 2001. godine Drinkardovi advokati podneli su dokaz da je Drinkard u vreme ubistva patio od teške povrede leđa i da je bio na ozbiljnom lečenju. Advokati su tvrdili i da je on bio kod kuće na plaćenom bolovanju kad je Pejs ubijen i da nije mogao da počini navedeni zločin. Okružna porota posle sat vremena proglasila je Drinkarda nevinim i on je oslobođen.

"Ni ja nisam bio protivnik smrtne kazne sve dok država nije pokušala da me ubije", kaže Drinkard.

OD 1989. GODINE, prve godine kad je DNK postao prihvatljiv dokaz, u Sjedinjenim Državama oslobođeno je više od 2.700 osuđenika, zabeleženo je u nacionalnom registru ovakvih slučajeva.

Kirk Bladsvort je 1993. godine bio prva osoba u Americi oslobođena na osnovu DNK dokaza. Bladsvort je uhapšen 1984. godine i optužen za silovanje i ubistvo devetogodišnje devojčice Don Hamilton u blizini Baltimora, u Merilendu. Policija je osumnjičila Bladsvorta, koji se tek doselio u to područje, kad se anonimni cinkaroš javio rekavši kako ga je prepoznao po policijskom crtežu prikazanom na televiziji.

Bladsvort nije gotovo nimalo ličio na osumnjičenog na policijskom crtežu. Nikakav fizički dokaz ga nije povezivao sa zločinom. Pre toga nije imao kriminalni dosije. Pa ipak, Bladsvort je uhapšen i osuđen na smrt samo na osnovu svedočenja petoro svedoka, među njima i dvoje dece od osam i deset godina, koji su rekli da su ga videli u blizini mesta ubistva. Pogrešna identifikacija najčešći je faktor nepravednih optužbi, navodi Informacioni centar za smrtne kazne.

"Dajte mu gas, neka crkne", seća se Bladsvort kako su ljudi skandirali u sudnici nakon presude. On se sve vreme pitao kako može da bude osuđen za zločin koji nije počinio.

Odobreno mu je drugo suđenje skoro dve godine kasnije, nakon što je u žalbi dokazano da su tužioci od njegove odbrane namerno prikrili potencijalno oslobađajući dokaz, a to je da je policija identifikovala drugog osumnjičenog, ali nije uspela da ga uhvati. Bladsvort je ponovo proglašen krivim. Novi sudija mu je ipak smrtnu kaznu zamenio s dve doživotne robije.

"Bilo je dana kad bih izgubio svaku nadu. Mislio sam da ću ostatak života provesti na robiji. A onda sam video primerak knjige Džozefa Vamboa", kaže Bladsvort.

Knjiga The Blooding, objavljena 1989. godine, opisivala je tada novu nauku DNK testiranja i kako je prvi put upotrebljena da rasvetli jedan slučaj silovanja i ubistva.

Bladsvort se pitao može li ta nauka da skine ljagu i s njegovog imena.

Kad je pitao da li DNK može pokazati da nije bio na mestu zločina, rekli su mu da su dokazi omaškom uništeni. To nije bilo tačno. Dokazi, uključujući i donji veš devojčice, kasnije su pronađeni u sudnici. Tužioci, sigurni u svoj slučaj, pristali su da predaju predmete.

Prilikom testiranja predmeta otkriven je upotrebljiv DNK – i nijedan nije bio Bladsvortov. Oslobođen je, a šest meseci kasnije, u decembru 1993. godine, guverner Merilenda dao mu je puno pomilovanje. Tek skoro deset godina kasnije uhvaćen je pravi ubica. DNK je pripadao Kimberliju Šeju Rafneru, koji je pušten iz zatvora dve nedelje pre ubistva devojčice. Jedno vreme su Rafner, koji je ubrzo nakon Bladsvortovog hapšenja osuđen na 45 godina robije zbog pokušaja silovanja i pokušaja ubistva, bili u istom zatvoru. Rafner je proglašen krivim za ubistvo Hamiltonove i osuđen je na doživotnu robiju.

"Dajte mu gas, neka crkne", seća se Bladsvort kako su ljudi skandirali u sudnici nakon presude. On se sve vreme pitao kako može da bude osuđen za zločin koji nije počinio.

Danas je Bladsvort izvršni direktor organizacije Witness to Innocence i neumorni borac protiv smrtne kazne. Zakon o zaštiti nedužno osuđenih, koji je predsednik Džordž Buš potpisao 2004. godine, ustanovio je tzv. Kirk Bloods – program za DNK testiranje osuđenika nakon presude, koji pomaže da se smanje troškovi DNK testiranja zatvorenika.

"Bio sam siromašan i nisam boravio u području Baltimora ni 30 dana kad su me uhapsili", kaže Bladsvort, koji sada ima 60 godina. "Kad ljudima ispričam svoju priču i kad vide koliko je lako biti osuđen za nešto što nisi učinio, obično ih to natera da se zapitaju kako naš krivičnopravni sistem funkcioniše. Ne treba vam mnogo da shvatite koliko je nevinih ljudi do sada pogubljeno."

SABRINA BATLER otkrila je da je njen devetomesečni sinčić Volter prestao da diše negde pred samu ponoć 11. aprila 1989. godine. Ova 18-godišnja samohrana majka odmah je pokušala da ga oživi.Kad posle nekoliko minuta nije uspela da ga oživi, pohitala je da ga odnese u bolnicu u Kolumbusu, u Misisipiju, gde su ga odmah po prijemu proglasili mrtvim. A posle manje od 24 sata bila je optužena za ubistvo.

Volter je imao ozbiljne unutrašnje povrede kad je umro. Batlerova je rekla policajcima da su povrede verovatno nastale njenim pokušajima da ga oživi. Policajci nisu poverovali u njenu priču i posle nekoliko časova ispitivanja, bez prisustva advokata, ona je potpisala izjavu da je svoju bebu udarila u stomak jer nije prestajala da plače. Jedanaest meseci kasnije Batlerova je optužena za ubistvo i osuđena na smrt.

Branioci Batlerove nisu pozvali nikoga od svedoka. Neki medicinski stručnjak mogao je da posvedoči da su Volterove povrede mogle nastati od nespretnih pokušaja očajne majke da ga oživi. I komšinica – koja je pozvana kao svedok na naknadnom suđenju – mogla je da posvedoči o pokušajima Batlerove da spase život svom sinu. Ali branioci koje je odredio sud, među njima i jedan specijalizovan za razvod braka, niti su pozvali nekog od svedoka niti su dozvolili Batlerovoj da sama svedoči o svom slučaju.

"Bila sam usamljena mlada crnkinja u prostoriji punoj odraslih belaca", seća se Batlerova, sada Sabrina Smit. "Nisam razumela šta se dešava. Moji advokati samo su mi rekli da ćutke sedim i gledam u porotu. Kad sam uvidela da moji branioci neće pozvati nijednog svedoka koji bi dokazao moju nevinost, znala sam da je s mojim životom svršeno."

Njena optužba i presuda odložene su u avgustu 1992. godine, pošto je Vrhovni sud Misisipija proglasio da je tužilac netačno predstavio izostanak njenog svedočenja pred sudom. Naloženo je novo suđenje.

Drugo suđenje, s boljim advokatima koji su se iskreno potrudili, okončano je oslobađanjem. Komšinica je posvedočila o očajničkim pokušajima Batlerova da oživi svoje dete. Medicinski stručnjak posvedočio je da su povrede deteta mogle biti rezultat pokušaja da se oživi. Takođe je utvrđeno da je Volter već imao oboljenje bubrega koje je verovatno doprinelo njegovoj iznenadnoj smrti. Batlerova je oslobođena posle pet godina provedenih u zatvoru, od toga pola čekajući na smrtnu kaznu.
Nepune dve godine nakon oslobađanja Batlerova, prva od svega dve žene u Americi koje su ikad oslobođene smrtne kazne, dobila je poziv da bude član porote.

"Bila sam zapanjena", kaže. "Otišla sam u grad da razgovaram sa sudskim administratorom. Objasnila sam mu da je Država Misisipi pokušala da me ubije. Rekla sam mu da sasvim sigurno neću moći da budem dobar porotnik." Skinuli su je sa spiska.

Herman Lindsi OKRUG BROVARD, FLORIDA TRI GODINE U ZATVORU, OD TOGA DVE NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2009. GODINE Sada 48-godišnji Lindsi osuđen je 2006. za pljačku i ubistvo službenika u jednoj zalagaonici u Ford Loderdejlu 1994. godine. Nijedan fizički ili forenzički dokaz nije ga povezivao sa ovim slučajem. I pored toga, policija je podmetnula Lindsiju ubistvo koje dugo nije mogla da reši. Proveo je dve godine u zatvoru čekajući na smrtnu kaznu kad je Vrhovni sud Floride odbacio optužbe protiv njega i oslobodio ga. Sud je kao razlog naveo nedostatak dokaza i osudio tužioce zbog nekorektnog nametanja mišljenja poroti. Lindsi i dalje živi na Floridi, koja ima najveći broj oslobođenih osuđenika na smrtnu kaznu u Sjedinjenim Državama. Ide u ribolov (ovde sa svojim posinkom) i savetuje mlade da se čuvaju loših odluka.
Herman Lindsi OKRUG BROVARD, FLORIDA TRI GODINE U ZATVORU, OD TOGA DVE NA LISTI ZA POGUBLJENJE; OSLOBOĐEN 2009. GODINE Sada 48-godišnji Lindsi osuđen je 2006. za pljačku i ubistvo službenika u jednoj zalagaonici u Ford Loderdejlu 1994. godine. Nijedan fizički ili forenzički dokaz nije ga povezivao sa ovim slučajem. I pored toga, policija je podmetnula Lindsiju ubistvo koje dugo nije mogla da reši. Proveo je dve godine u zatvoru čekajući na smrtnu kaznu kad je Vrhovni sud Floride odbacio optužbe protiv njega i oslobodio ga. Sud je kao razlog naveo nedostatak dokaza i osudio tužioce zbog nekorektnog nametanja mišljenja poroti. Lindsi i dalje živi na Floridi, koja ima najveći broj oslobođenih osuđenika na smrtnu kaznu u Sjedinjenim Državama. Ide u ribolov (ovde sa svojim posinkom) i savetuje mlade da se čuvaju loših odluka.
Izvor: MARTIN ŠELER

PITANJE koje često zbunjuje oslobođene osuđenike, kao i javnost uopšte, jeste da li postoji neka utvrđena formula za odštetu pogrešno optuženih, naročito osuđenika na smrt. Kratak odgovor je: ne. Samo mali broj oslobođenih dobio je novčanu naknadu od više miliona dolara, zavisno od zakona države koja ih je osudila, ali većina dobije malo ili ništa.

Među oslobođenim osuđenicima na smrt retko ko tako pomno prati problem odštete kao Ron Kin, koji živi u jugoistočnom Mičigenu. Kin je sebi odredio za životni cilj da ublaži patnju pogrešno osuđenih, čija je egzistencija posle puštanja vrlo neizvesna. Ali ni on nije oduvek bio tako dobroćudan.

Odrastao u Detroitu, Kin je zapao u loše društvo. Imao je rane od metka i uboda nožem još pre nego što je napunio 16 godina. Kad je imao 21, on i njegov najbolji drug, obojica pripadnici jednog zloglasnog kluba motociklista, odlučili su da kombijem pređu cele Sjedinjene Države.

Putešestvije je teklo kako treba sve dok on i još četvorica drugih nisu uhapšeni 1974. godine u Oklahomi i izručeni Novom Meksiku, gde su optuženi za ubistvo i masakriranje 26-godišnjeg studenta u Albukerkiju. Spremačica iz jednog motela rekla je da ju je dotična grupa silovala i da ih je kasnije videla kako ubijaju studenta u istom tom motelu.

Moglo se odmah utvrditi da ova priča nije tačna jer bajkeri nisu ni bili u Albukerkiju kad je ubijen pomenuti student Vilijem Velten. Zabavljali su se u Los Anđelesu i imali su kartu od putarine kao dokaz. Spremačica je kasnije povukla svoju izjavu.

U septembru 1975. godine skitnica Keri Rodni Li priznao je da je ubio Veltena, možda zbog griže savesti što četvorica nedužnih momaka čekaju na smrtnu kaznu zbog njegovog zločina. Pištolj kojim je ubio Veltena ukrao je od oca svoje devojke. Na osnovu novih dokaza, Kin i njegovi drugari bajkeri dobili su novo suđenje na kome je tužilac odlučio da ih oslobodi. Li je osuđen za ubistvo Veltena u maju 1978. godine.

"Dok sam čekao na smrtnu kaznu, znao sam da sam nevin, ali svejedno je bilo ostalo svega devet dana do mog prvog zakazanog datuma pogubljenja”, kaže Kin, koji sada ima 73 godine. "Niko me ništa nije pitao. Zato sam, kad sam pušten, odlučio da ostatak života budem trn u oku" krivičnopravnog sistema. "Odlučio sam da od mrtvaca koji hoda postanem mrtvac koji govori."

Kin, koji je pokrenuo nekoliko uspešnih manjih poslova posle oslobađanja, svedočio je pred državnim zakonodavcima tražeći da se promeni zakon o smrtnoj kazni. Dobivši svega 2.200 dolara od okruga koji ga je osudio na smrt, postao je glasnogovornik za sistem kompenzacije kojim bi se obeštetili svi koji su greškom osuđeni na smrt.

"Kad čoveka skinu sa spiska za pogubljenje, oseća se kao ništarija", kaže. "Nema više nikakvog samopoštovanja – nikakvog samopouzdanja, a obično ni prebijene pare u džepu. Mi pokušavamo da im vratimo samopouzdanje. Pokušavamo da im pomognemo da dođu do sredstava kako bi preživeli."

Filip Moris je redovni saradnik našeg časopisa. Martin Šeler je specijalista za portretisanje i trenutno je usredsređen na oslobođene osuđenike na smrt i preživele žrtve Holokausta.

Filip Moris je redovni saradnik našeg časopisa.

Martin Šeler je specijalista za portretisanje i trenutno je usredsređen na oslobođene osuđenike na smrt i preživele žrtve Holokausta.

Reportaža je objavljena u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u martu 2021. godine.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka