Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

PREVELIKA CENA ZAGAĐENOG VAZDUHA: Štetan je čak i mali nivo zagađenosti, ali to je problem koji možemo da rešimo

Od zagađenja vazduha svake godine prevremeno umre SEDAM miliona ljudi.

zagadjenje002.jpg Izvor: Matje Pali

KAD JE KOVID 19 počeo da hara našom planetom, Frančeska Dominiči pretpostavila je da zagađenost vazduha izaziva povećanu smrtnost. Bio je to logičan zaključak na osnovu svega što naučnici znaju o zagađenom vazduhu i novom virusu korona. Ljudi koji žive u zagađenim sredinama mnogo su podložniji hroničnim bolestima, a upravo takvi pacijenti najviše i stradaju od kovida 19. Zagađeni vazduh slabi imunosistem i izaziva upalu disajnih puteva, tako da je organizam manje sposoban da se brani od respiratornih virusa.

Brojni drugi stručnjaci takođe su uočili moguću vezu, ali je Dominičijeva, koja je inače profesorka biostatistike na Fakultetu za javno zdravlje pri Univerzitetu Harvard, bila u prilici da se u to i uveri. Ona sa svojim kolegama već godinama stvara izuzetnu platformu s podacima o zdravlju desetina miliona Amerikanaca naporedo sa svakodnevnim izveštajima o stanju vazduha koji udišu još od 2000. godine. Dominičijeva mi je to objasnila letos kad mi je uputila video-poziv iz svoje kuće u Kembridžu, u Masačusetsu. U krilu joj se vrpoljilo štene crnog labradora, koje joj pravi društvo tokom pandemije. U Londonu, gde sam se ja nalazila u svojoj kućnoj kancelariji, saobraćaj je ponovo živnuo nakon početne zabrane kretanja i vazduh se ponovo ispunio isparenjima od dizel-goriva.

Predgrađe Ulanbatora zvano Dari Eh krcato je došljacima sa sela, nomadskim pastirima koji dolaze u prestonicu da se školuju i nađu neki posao. Oni žive u jednostavnim čatrljama ili okruglim šatorima zvanim ger, najčešće bez struje, a tokom oštrih zima greju se na ugalj. Jedno istraživanje otkrilo je da deca u prestonici imaju za 40 odsto smanjeniju funkciju pluća od dece na selu – što jasno ukazuje na dugoročne zdravstvene probleme.
Predgrađe Ulanbatora zvano Dari Eh krcato je došljacima sa sela, nomadskim pastirima koji dolaze u prestonicu da se školuju i nađu neki posao. Oni žive u jednostavnim čatrljama ili okruglim šatorima zvanim ger, najčešće bez struje, a tokom oštrih zima greju se na ugalj. Jedno istraživanje otkrilo je da deca u prestonici imaju za 40 odsto smanjeniju funkciju pluća od dece na selu – što jasno ukazuje na dugoročne zdravstvene probleme.
Izvor: Matje Pali Ova dvogodišnja devojčica leži u bolnici specijalizovanoj za upalu pluća i druge plućne bolesti u Ulanbatoru, u Mongoliji. Majka joj je na čelo stavila malo pepela od uglja kako bi oterala zle duhove. A upravo je ugalj najveći krivac što je ovdašnji vazduh jedan od najzagađenijih u svetu. Svake zime stanovnici imaju probleme s disanjem, naročito deca, pa su bolnice pretrpane.
Ova dvogodišnja devojčica leži u bolnici specijalizovanoj za upalu pluća i druge plućne bolesti u Ulanbatoru, u Mongoliji. Majka joj je na čelo stavila malo pepela od uglja kako bi oterala zle duhove. A upravo je ugalj najveći krivac što je ovdašnji vazduh jedan od najzagađenijih u svetu. Svake zime stanovnici imaju probleme s disanjem, naročito deca, pa su bolnice pretrpane.
Izvor: Matje Pali

Rekla mi je da svake godine prikuplja anonimne informacije o svakom od oko 60 miliona starijih Amerikanaca obuhvaćenih zdravstvenom zaštitom – starosnu dob, pol, rasu, poštanski broj i podatke s dijagnostičkim kodovima za sve umrle i hospitalizovane. To je prva polovina platforme podataka. Drugu polovinu čini već jedno takvo dostignuće samo po sebi. Pod rukovodstvom Dominičijeve i Džoela Švarca, epidemiologa s Harvarda, grupa naučnika najpre je izdelila Sjedinjene Države na mrežu kvadratića od po jednog kilometra. A zatim su pomoću jednog kompjuterskog programa punih 17 godina izračunavali svakodnevni nivo zagađenosti za svaki kvadrat – čak i tamo gde se zagađenost nije pratila.

Sa ovakvim obiljem podataka Dominičijeva i njene kolege prvi put su mogli da proučavaju posledice zagađenja vazduha na svakom pedlju Sjedinjenih Država. To ih je dovelo do nekih vrlo uznemirujućih zaključaka. Tako su 2017. godine otkrili da je zagađenje povezano s povećanom stopom smrtnosti čak i tamo gde je kvalitet vazduha odgovarao nacionalnim standardima. To znači da usvojeni standard nije dovoljno bezbedan, objasnila mi je.

Možda će vas zanimati i:

Dve godine kasnije ustanovili su da je broj obolelih od mnogih bolesti – uključujući i insuficijenciju bubrega i sepsu, čija povezanost za zagađenjem nije dovoljno proučena – uvek rastao paralelno s povećanjem zagađenosti. Ova otkrića samo su pojačala već postojeće brojne dokaze o opasnosti od PM 2,5, čestica manjih od 2,5 mikrometara, otprilike 30 puta užih od ljudske vlasi. Neke od tih čestica – čađi na primer – mogu da uđu u krvotok. Naučnici su ih otkrili, kao i još sićušnije "ultrafine" čestice u srcu, mozgu i placenti.

Kad je buknula pandemija, Dominičijeva i njen tim odlučili su da porede kvalitet vazduha s podacima Univerziteta "Džon Hopkins" o smrtnosti od kovida 19 u raznim delovima Sjedinjenih Država. I naravno, stopa smrtnosti od virusa bila je veća u krajevima s više PM 2,5 – gde su ljudi decenijama bili izloženi zagađenom vazduhu i čiji je organizam samim tim bio neotporan na virus korona. I u drugim delovima sveta takođe, kako je navedeno u izveštaju za decembar, zagađenost česticama povećala je smrtnost od kovida 19 za 15 odsto. A u veoma zagađenim zemljama istočne Azije za čitavih 27 odsto.

Ljudi izvan naučnog sveta bili su šokirani. Otkriće je dospelo na naslovne strane. "Mene to uopšte nije iznenadilo", kaže Dominičijeva. "Potpuno se uklapa." Jer ona je već znala ono što veći deo javnosti nije – da zagađeni vazduh odnosi daleko više života od novog virusa korona i to mnogo redovnije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), od zagađenog vazduha u svetu svake godine prevremeno umre sedam miliona ljudi – dvostruko više nego od alkoholizma i pet puta više nego od posledica saobraćajnih udesa. Najveći deo umire od zagađenog vazduha napolju, a ostali uglavnom od dima iz kućnih šporeta.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), od zagađenog vazduha u svetu svake godine prevremeno umre sedam miliona ljudi – dvostruko više nego od alkoholizma i pet puta više nego od posledica saobraćajnih udesa. (Po nekim istraživanjima ta stopa je čak i veća nego što to procenjuje SZO.) Najveći deo umire od zagađenog vazduha napolju, a ostali uglavnom od dima iz kućnih šporeta. Najčešće umiru ljudi u zemljama u razvoju – samo Kina i Indija čine oko polovinu – ali zagađeni vazduh u velikoj meri ubija i stanovnike razvijenih zemalja. Svetska banka procenjuje ekonomski trošak na više od pet biliona dolara godišnje.

 U Sjedinjenim Državama i nakon 50 godina od uvođenja Zakona o čistom vazduhu, 45 odsto Amerikanaca još uvek udiše nezdrav vazduh, navodi se u izveštaju Američkog udruženja za lečenje i prevenciju plućnih bolesti. Od njega godišnje prevremeno umre više od 60.000 ljudi – ne računajući još mnoge hiljade drugih koji umiru jer su neotporni na kovid 19. Zagađen vazduh je nevidljivi ubica; nikad se ne navodi kao uzrok na smrtovnicama. Možda će nas ove godine, rekla mi je Dominičijeva tokom razgovora, njegovo ukrštanje s novim zastrašujućim opasnostima – pobesnelim virusom i šumskim požarima – naterati da konačno uvidimo štetu koju već toliko dugo pričinjava.

Ali Agencija za ekološku zaštitu Sjedinjenih Država u decembru je zvanično odlučila da ne menja nacionalne standarde kvaliteta vazduha za PM 2,5 i da ih zadrži na sadašnjem nivou, čime je ignorisala sva istraživanja Dominičijeve i svojih naučnika. Računa se da bi snižavanje standarda za 25 odsto spaslo 12.000 života godišnje.

BRUTALNA OSOBINA ZAGAĐENOG VAZDUHA – što ga više ima, to kraće žive oni što ga udišu – definitivno je ustanovljena 1993. godine kroz projekat "Šest gradova". Ljudi iz najzagađenijih šest malih američkih gradova koje su analizirali istraživači s Harvarda imali su 26 odsto više verovatnoće da umru pre vremena od onih u najčistijim gradovima. Zagađenost im je u proseku oduzimala po dve godine života.

"To nas je sve veoma iznenadilo. Zapravo, efekat je bio toliki da jednostavno nismo poverovali", rekao mi je sada penzionisani glavni istraživač Daglas Dokeri. Ali ubrzo su to potvrdili i podaci Američkog društva za borbu protiv raka.

Kasnijim istraživanjima otkrivene su još dve važne istine o zagađenosti vazduha: štetna je i na mnogo manjim nivoima nego što se mislilo, i na mnogo više načina. Već i sama brojnost štetnih efekata zaprepastila je Dina Šraufnagela, profesora pulmologije sa Univerziteta Ilinois u Čikagu, kad je 2018. godine predvodio jednu panel-diskusiju radi rezimiranja višedecenijskog istraživanja.

U izveštaju njegovog komiteta stoji da zagađen vazduh ugrožava gotovo sve bitne sisteme ljudskog organizma. Može da uzrokuje oko 20 odsto svih smrtnih slučajeva od infarkta i oboljenja koronarnih arterija, da izazove srčani napad i aritmiju, kongestivnu srčanu insuficijenciju i povišeni krvni pritisak. Povezan je i s rakom pluća, bešike, debelog creva, bubrega i želuca, kao i s dečjom leukemijom. Šteti kognitivnom razvoju dece, a kod starijih ljudi povećava rizik od demencije ili smrti od Parkinsonove bolesti. Sasvim izvesno je povezan i s dijabetesom, gojaznošću, osteoporozom, smanjenom plodnošću, pobačajima, rastrojstvom, gušenjem u snu – i tako dalje, i tako dalje.

"Brojnost posledica je neverovatna", kaže Šraufnagel.

Srećom, postoji i ona svetlija strana: čist vazduh pruža bolje zdravlje. Od Zakona o čistom vazduhu iz 1970. godine nivo zagađenja opao je za 77 odsto, što je produžilo život milionima Amerikanaca. Amandmani na ovaj zakon, doneti 1990. godine, sprečili su samo u 2020. godini oko 230.000 smrtnih slučajeva, stoji u jednoj proceni Agencije za zaštitu životne sredine.

U mnogim drugim delovima sveta vazduh je mnogo gori. Fotograf Matje Pale i ja posetili smo Ulanbator u Mongoliji, jedan od najzagađenijih glavnih gradova u svetu – naročito zimi, kad je grejanje na ugalj jedini način da se preživi. Gradske elektrane ga troše na tone, a isto tako i siromašni došljaci sa sela u svojim gerovima (mongolskim jurtama).

"Ja više i ne znam kako zvuče zdrava pluća", kaže Gandžargal Demberel, lekar koji ide po kućama u jednoj od ovih opština. "Svako ima bronhitis ili neki drugi problem, naročito zimi."

Čak i ekološki napredni Evropljani žive u znatno gorem zagađenju od Amerikanaca. U istočnoj i srednjoj Evropi dim od uglja, koji uništava i zdravlje i klimu, još uvek purnja iz kućnih odžaka i termoelektrana. U Londonu, u kome živim 20 godina, dim od uglja ranije je obavijao grad u smrtonosnu gustu maglu, ali srećom, ti dani su prošli još davno pre nego što sam ja došla. Umesto toga, Engleska i njeni susedi na kontinentu sada pate od jednog drugog toksičnog goriva: dizela.

Prljaviji od benzina, dizel je već dugo popularan u Evropi jer vozilima pruža nešto bolju kilometražu. Pariz i Barselona, Rim i Frankfurt – njihove prometne saobraćajnice obavijene su oblacima dima kao i London, a vazduh je ponekad tako gust da vam prekrije zube slojem čađi. Ja osetim razliku svaki put kad se vratim u Njujork i udahnem vazduh koji je mnogo čistiji od londonskog. A u Britaniji uvek se pitam koliko će dim naškoditi mojoj maloletnoj ćerki, čija su pluća osetljiva i još uvek rastu.

Uzrok problema s kvalitetom vazduha u Evropi nije samo u odgovarajućem gorivu već u političkim i pravnim propustima zbog kojih su se proizvođači automobila provlačili prodajući vozila čiji izduvni gasovi premašuju dozvoljenu granicu. Javnost je 2015. godine prvi put saznala da je Folksvagen programirao 11 miliona dizel-automobila sa softverom koji aktivira kontrolu zagađenja na testovima, ali se potom isključuje. Američke vlasti naterale su ovu kompaniju da potroši milijarde na odštetu kupcima, da im popravi vozila ili da im vrati novac. Avaj, Evropa je dozvolila da u saobraćaju ostane više od 50 miliona vozila (raznih proizvođača) čija je emisija azot-dioksida tri ili četiri puta veća od dozvoljene, navodi advokatska grupa Transport&Environment. Taj višak zagađenja izaziva blizu 7.000 prevremenih smrti godišnje, otkriveno je jednim istraživanjem.

Ovakva stovarišta uglja doskora su bila uobičajen prizor u Ulanbatoru, u kome jedna prosečna porodica lako potroši po tri tone svake zime. Nakon što je Vlada zabranila sirovi ugalj, prešlo se na loženje briketa – ali zagađenost vazduha je i dalje opasno visoka.
Ovakva stovarišta uglja doskora su bila uobičajen prizor u Ulanbatoru, u kome jedna prosečna porodica lako potroši po tri tone svake zime. Nakon što je Vlada zabranila sirovi ugalj, prešlo se na loženje briketa – ali zagađenost vazduha je i dalje opasno visoka.
Izvor: Matje Pali

Umesto da natera proizvođače da se pridržavaju propisa, Evropa uglavnom prepušta gradovima da sami rešavaju ovaj problem. Širom kontinenta lokalne vlasti zabranjuju upotrebu najprljavijih vozila ili kažnjavaju njihove vlasnike. To je jedan korak dalje ka čistom vazduhu – a postoje pokazatelji da ovakve mere odbijaju vozače od upotrebe dizela – ali sporadični napori nisu ni izbliza tako delotvorni kao što bi bila jedna akcija na višem nivou.

Dizel i ugalj nisu jedini koji zagađuju vazduh, naravno, bilo u Evropi ili negde drugde. Dim od drva iz kamina ili šporeta, pun PM 2,5, predstavlja sve veći problem. Prošlogodišnje zabrane kretanja pružile su naučnicima neočekivanu priliku da vide šta se dešava kad se pojedini izvori zagađenja privremeno obustave. Dok je virus proletos harao severnom Italijom, Valentina Bozeti i Masimo Tavoni, bračni par ekonomista sa Evropskog instituta za ekonomiju i ekologiju RFF-CMCC u Milanu, bili su zatvoreni u kući sa svoja tri sina.

"Umesto da se međusobno poubijamo i ubijemo decu, u jednom trenutku smo pomislili, u redu, daj da pogledamo malo te podatke", rekla mi je Bozetijeva.

I pored toga što su saobraćaj i industrija bili skoro potpuno obustavljeni, otkrili su da se kvalitet vazduha nije toliko poboljšao kao što su ljudi mislili. "U novinama je pisalo: plavo nebo, sve je savršeno", kaže Bozetijeva. "Pa i nije baš." Čak i podalje od auto-puteva i fabrika nivo PM 2,5 pao je za svega 16 procenata, a azot-dioksid za svega 33. Ispostavilo se da jedan veliki sektor i dalje zagađuje vazduh i pored toga što ljudi sede u svojim kućama – poljoprivreda.

Glavni zagađivač je moderna industrijska poljoprivreda.Prema jednom istraživanju, poljoprivreda je proglašena za najveći izvor PM 2,5 u Evropi, istočnom delu Sjedinjenih Država, Rusiji i istočnoj Aziji. Ogromne količine stajskih i hemijskih đubriva ispuštaju amonijak koji reaguje sa ostalim zagađivačima i stvara sićušne čestice. Naučnici su to odavno otkrili, ali Bozetijeva se nada da bi jedna živopisna praktična demonstracija pomogla u stvaranju političke volje da se nešto preduzme.

Stopa smrtnosti od virusa veća je u mestima s velikim zagađenjem česticama.
Zagađenost česticama kriva je za 15 odsto smrtnih slučajeva od kovida 19.

KINA I DALJE prednjači po smrtnosti od zagađenog vazduha, mada je odnedavno preduzela velike korake da očisti svoje nebo – dok u Indiji uglavnom nije postignut nikakav napredak. Prema podacima SZO, indijski gradovi zauzimaju čak devet od prvih deset mesta u svetu po nivou PM 2,5. Cena u ljudskim životima je zastrašujuća: blizu 1,7 miliona prevremeno umrlih godišnje.

Zagađenost vazduha u Indiji potiče iz neverovatno velikog broja izvora. Po ulicama tinja zapaljeno smeće koje niko ne skuplja. Česti nestanci struje znače da se koriste dizel-generatori. Seljaci i gradski beskućnici lože drvo, balegu, pa čak i plastiku da bi se ogrejali i nešto skuvali. Svake jeseni oblaci dima valjaju se preko Delhija iz pravca Pandžaba i Harijane, gde seljaci pale njive posle žetve.

"To je kao da živite u gasnoj komori", kaže mi Džijoti Pande Lavakare, novinarka i aktivistkinja iz Delhija. U najgorim mesecima kad god izađe napolje, počne da je boli glava od zagađenja. "I moja ćerka ima glavobolje; ponekad oseća i mučninu. Na oči vam krenu suze.” Amerikanci su jesenas nakratko osetili ukus tipičnog zagađenja u Delhiju, kad su delove Zapada obavili oblaci dima od šumskih požara.

Lavakareova je živela u Kaliforniji, ali 2009. godine ona i njen muž odlučili su da se vrate kući da bi bili bliže svojim roditeljima. Iznenadila se koliko se zagađenje vazduha u Indiji u međuvremenu pogoršalo. Njeni roditelji su samo slegnuli ramenima kad je predložila da ugrade prečistače vazduha, ali su se posle toga osećali bolje. A onda je, 2017. godine, majci otkriven rak pluća.

"Napredovao je toliko brzo", priseća se Lavakareova. Doktori su rekli otprilike: "Pa da, vidite gde živi? Živela je ceo život u severnoj Indiji. A to je najzagađeniji deo sveta." Umrla je 2018. godine.

Lavakareova je u međuvremenu učestvovala u osnivanju jedne aktivističke grupe koja se uspešno borila da Parlament raspravlja o ovom problemu – čak je podnela i peticiju Ujedinjenim nacijama o povredi ljudskih prava. Napisala je i knjigu "Disanje je opasno po vaše zdravlje", o smrti svoje majke. "Nema šta nismo pokušali", kaže. "Nažalost, mislim da nismo postigli znatniji napredak."

U Londonu, gde je Ela Roberta Adu Kisi-Debra (gore) živela na svega nekoliko koraka od prometne saobraćajnice, glavni izvor zagađenja je dizel. Ela je imala akutnu astmu i često je morala u bolnicu tokom velikih zagađenja. Umrla je 2013. godine, u svojoj devetoj godini. „Nedostaje mi da me dodirne po licu”, kaže Elina mama Rozamund (desno). Nekada učiteljica, a sada aktivistkinja, ona se godinama borila da skrene pažnju na zagađenje vazduha i insistirala je da se to doda kao uzrok u Elin posmrtni list. Prošlog decembra islednik je konačno presudio u njenu korist.
U Londonu, gde je Ela Roberta Adu Kisi-Debra (gore) živela na svega nekoliko koraka od prometne saobraćajnice, glavni izvor zagađenja je dizel. Ela je imala akutnu astmu i često je morala u bolnicu tokom velikih zagađenja. Umrla je 2013. godine, u svojoj devetoj godini. „Nedostaje mi da me dodirne po licu”, kaže Elina mama Rozamund (desno). Nekada učiteljica, a sada aktivistkinja, ona se godinama borila da skrene pažnju na zagađenje vazduha i insistirala je da se to doda kao uzrok u Elin posmrtni list. Prošlog decembra islednik je konačno presudio u njenu korist.
Izvor: HOLI ADAMS, GETTY IMAGES

Serena Braun
Serena Braun
Izvor: Matje Pali

Jedno vreme, tokom 1990-ih i početkom 2000-ih, izgledalo je da ima nade za Delhi. Po odluci Vrhovnog suda, grad je zahtevao da autobusi i svuda prisutne auto-rikše pređu na komprimirani prirodni gas. Ali ekonomski razvoj ubrzo je nadjačao sve mere protiv zagađenja. Od 2001. do 2017. godine, na primer, broj automobila u Indiji se učetvorostručio. Pojačano je pečenje cigle jer je naglo počelo da se sve više gradi i zida. A cigle se peku u pećima na ćumur bez ikakvog filtriranja dima.

Bila je i jedna svetla tačka: indijskim seljacima ponuđene su alternative da više ne kuvaju na dimna goriva, pa je barem zagađenost u kućama smanjena. Time je spaseno na stotine hiljada života godišnje. Ali čitavih deset godina nema nikakvog većeg boljitka u zaustavljanju zagađivanja spoljašnjeg vazduha, kaže Sarat Gutikunda, direktor istraživačke grupe Urban Emissions. "Nismo primetili nikakvo umanjenje bilo kog zagađivača, u bilo kom od gradova", kaže mi.

Lavakareova sada žali za svojom američkom zelenom kartom. Ona zna da ima privilegovan položaj: indijska gradska sirotinja, koja radi a često i živi na ulici, udiše daleko gori vazduh. Ta dinamika može se videti svuda u svetu. Poput virusa korona, i zagađenost ne pogađa podjednako sve slojeve naših podeljenih društava. Jedino što kovid 19 ubija "odmah, na brzinu. A zagađenje se samo akumulira s vremenom", kaže Lavakareova. "Kao usporena pandemija."

U SJEDINJENIM DRŽAVAMA zagađenost vazduha dodaje još jednu novu dimenziju hroničnoj rasnoj nejednakosti. Jedno istraživanje otkrilo je da su crnci Amerikanci oko jedan i po puta izloženiji PM 2,5 od ostalog stanovništva – a to je više posledica rasne nego ekonomske prirode.

"Bogati crnci Amerikanci udišu zagađeniji vazduh od siromašnih belih Amerikanaca, i to se ne menja", kaže mi Dominičijeva. Jaz je sve veći. "Kad čistimo vazduh u ovoj zemlji, čistimo ga uglavnom tamo gde žive belci."

Otpor onih koji pate zbog te nejednakosti sve više raste. Kad je Šašonda Kembel 2013. godine još uvek išla u srednju školu u južnom Baltimoru, čula je da je Merilend odobrio planove za izgradnju jedne nove spalionice otpada na oko jedan i po kilometar od njene škole. Reagovala je istog trenutka: "Ne. Ne treba nam to. Ovde već smrdi; već je dovoljno zagađeno."

Kvartovi u Bruklinu i Kertis Beju, gde su Kembelova i njeni školski drugovi živeli, siromašni su, s velikom populacijom crnaca i Latinoamerikanaca. To područje je već i inače bilo opterećeno spalionicom medicinskog otpada, jednim hemijskim postrojenjem, deponijom smeća i ogromnom gomilom uglja na otvorenom. "Nije uopšte slučajno što je sve to baš u našem susedstvu. To se namerno radi", kaže Kembelova. Zagađivače postavljaju u Bruklin ili Kertis Bej "jer ih nigde drugde ne žele. A nas niko i ne pita da li želimo."

Nebelci su često primorani da žive u industrijskim kvartovima zbog nasleđenih rasističkih ograničenja na hipoteke. A kompanije tu podižu nova postrojenja jer je zemljište jeftinije, a stanovnici obično nemaju nikakav politički uticaj, kaže Džordž Tеrston, profesor ekološke medicine sa Univerziteta Njujork. "Izbegavaju bogatije četvrti u kojima ljudi imaju takvu moć", kaže. "Gledaju da se smeste tamo gde nema mnogo otpora."

Sesilija Persavento (desno), istraživački tehničar u Institutu za globalno zdravlje u Barseloni, u Španiji, priprema bebu Nurije Ečevarije za skeniranje mozga – što je deo jednog istraživanja da li zagađenost vazduha utiče u trudnoći na razvoj mozga. Već je poznato da povećava rizik od deformiteta pri porođaju i dečje leukemije.
Sesilija Persavento (desno), istraživački tehničar u Institutu za globalno zdravlje u Barseloni, u Španiji, priprema bebu Nurije Ečevarije za skeniranje mozga – što je deo jednog istraživanja da li zagađenost vazduha utiče u trudnoći na razvoj mozga. Već je poznato da povećava rizik od deformiteta pri porođaju i dečje leukemije.
Izvor: Matje Pali

Kembelova nije htela da ponovo dozvoli tako nešto. S grupom svojih drugova iz odeljenja, pod sloganom: "Oslobodi svoj glas", počela je da kuca na vrata i skuplja potpise. "Znali smo da moramo da se odupremo", priseća se. Trebalo im je tri godine, ali na kraju su ipak uspeli. Plan o izgradnji spalionice je obustavljen. "Bilo je to neverovatno saznanje da smo zaista uspeli nešto da uradimo, da nešto promenimo."

Kembelova danas ide po školama i podučava decu kako da se bore protiv ekološkog rasizma. Nastavnik fizičkog u njenoj staroj školi rekao joj je da ne može da sastavi košarkaški tim "jer svi imaju astmu. Ne mogu dugo da trče." A letos, tokom protesta "Crnački životi su važni" (Black Lives Matter), neki demonstranti su joj rekli da im nikad nije palo na pamet da povežu zagađenje s policijskim nasiljem. "Sve je to rasizam, samo u različitim oblicima", kaže ona.

Na drugoj strani kontinenta Entoni Viktorija ne bori se protiv jedne spalionice već protiv potrošačke ekonomije – barem u njenom sadašnjem obliku. Viktorija, mlad čovek s kozjom bradicom i okruglim naočarima, živi u kalifornijskom Inlend Empajeru, regionu koji je nekad bio poznat po gajenju citrusnog voća. Udaljen sto kilometara od kontejnerskih luka Los Anđelesa i Long Biča, to je danas glavno stovarište Amazona, Targeta i Volmarta, odakle se šalju proizvodi uvezeni iz Kine i drugih zemalja. "To su redovi, sve jedan iza drugog, skladište za skladištem", kaže Viktorija. "S jedne strane ulice stanuju ljudi, a prekoputa imate jedno ogromno stovarište."

Pravi problem je beskonačna reka kamiona koji tutnje kroz radničke stambene četvrti nebelaca i imigranata. "To je jedno neprestano lagano nasilje koje siše energiju, zdravlje i egzistenciju" ovdašnjih zajednica, kaže mi Viktorija. Centar za zajedničku akciju i ekološku pravdu, aktivistička grupa za koju je on radio, dala je stanovnicima ručne brojače da beleže prolazak kamiona. Na Auto-putu 60, koji se proteže pravcem istok–zapad, oni su za samo jedan sat prebrojali 1.161 kamion.

"Možete samo da pretpostavite kakve sve negativne posledice to ima na nečiji život", nastavio je Viktorija. "Naše zajednice poznate su kao smrtonosne dizel-zone." Nedavno je kovid 19 prodro u pojedina stovarišta. "Ljudi su potpuno van sebe od straha", kaže Viktorija. Radnici u skladištima "kojima je imunitet inače oslabljen zbog zagađenja" sada strepe da ne odnesu virus kući svojoj deci ili roditeljima sa astmom ili karcinomom.

Ipak, i ovde ima nekih nagoveštaja promena. Viktorijina grupa poslala je podatke s brojem kamiona Kalifornijskom odboru za vazdušne resurse, čija pravila se često usvajaju u celoj zemlji. Prošle godine agencija je donela jedno novo pravilo: proizvođači moraju da pređu na kamione bez emisije gasova do 2024. godine, a uvođenje novih kamiona koji ne zagađuju vazduh mora stalno da se povećava do 2035. godine. Agencija je takođe proširila zahtev na to da brodovi moraju da ugase svoje mašine i uključe se na obalnu energiju dok su na dokovima, ili da koriste tehnologiju prečišćavanja vazduha. Pravila za kamione i brodove zajedno će "doneti ogromnu promenu", kaže Džo Laju, predsednik kalifornijske Koalicije za čist vazduh.

Kao mnoge mere koje smanjuju nezdravo zagađivanje vazduha, ova nova pravila umanjiće i emisiju ugljenika koji izaziva klimatske promene. Oba ova problema imaju isti uzrok: našu zavisnost od fosilnih goriva. A to znači da je prebacivanje na čistiju energiju, daleko od nafte, gasa i uglja, nužno ne samo zbog straha od budućih suša, poplava, požara i oluja. To će nas učiniti zdravijima – pri čemu će najviše koristi imati zajednice koje su najviše pogođene. Samo prebacivanje na električna vozila moglo bi da spase hiljade života i uštedi 72 milijarde dolara, koliko se godišnje izgubi zbog oštećenog zdravlja u Sjedinjenim Državama, kako navodi Američko udruženje za lečenje i prevenciju plućnih bolesti.

Viktorija u tome vidi nadu. On veruje da bi proizvodnja električnih kamiona, osim čistijeg vazduha, njegovoj zajednici donela i nove ekonomske mogućnosti. "Ne moramo da žrtvujemo svoje zdravlje ili kvalitet vazduha zbog posla", kaže. "Možemo da imamo i jedno i drugo."

KLIMATSKE PROMENE i zagađenost vazduha imaju isti uzrok i isto rešenje, ali različit vremenski tok. Najimpresivnije u vezi sa zagađenjem vazduha jeste to kako se zdravlje brzo popravlja kad se vazduh pročisti. Obustave rada u privredi, izazvane kovidom 19, prošle godine privremeno su usporile emisiju ugljenika u svetu, ali ukupna količina ugljenika u atmosferi nastavila je da raste, a dugoročna opasnost od klimatskih promena samo se još povećala. S druge strane, i najmanje lokalno smanjenje zagađivača kao što su PM 2,5 ili azot-dioksid odmah smanjuje astmatične napade, infarkte i smrtne slučajeve.

U Kini su naučnici izveli neverovatan zaključak: poboljšani kvalitet vazduha tokom zabrane kretanja početkom 2020. godine spasao je, prema jednoj studiji, 9.000 života, a prema drugoj, oko 24.000 – u svakom slučaju više života nego što je odneo virus, barem prema kineskim zvaničnim statistikama po kojima je broj žrtava od kovida 19 manji od 5.000. Naučnici su odavno shvatili da bolji vazduh spasava živote, kaže Kaj Čen, epidomiolog s Jejla, vodeći autor prve studije. Ali "tako je dramatično" videti da se to događa.

I dok smrtonosne posledice pandemije nije moguće ignorisati, zagađenje privlači daleko manje pažnje, iako ubija mnogo više ljudi. Jedan od razloga, smatra Dominičijeva, jeste to što je vrlo teško povezati zagađenje sa individualnim smrtima – sa imenima i licima žrtava. Osoba koja je to uspela da promeni jeste Rozamund Adu Kisi-Debra, najpoznatija britanska aktivistkinja za čist vazduh. Dok sam živela u Londonu, poznavala sam je. Ponovo smo se srele jednog sunčanog dana prošlog leta i razgovarale na odstojanju, u jednom parku punom cveća.

Njena najstarija kći Ela umrla je 2013. godine od astme sa svega devet godina. Porodica živi na samo oko 25 metara od jednog od najprometnijih londonskih puteva, Južnog kružnog puta, i Kisi-Debra sada veruje da je Ela obolela od izduvnih gasova. Godinama je vodila pravnu bitku da to dokaže. Pošto je bila učiteljica dok joj žalost nije preokrenula život, ona je svoju tragediju pretvorila u pouku tako što je u Elin posmrtni list zvanično unela zagađenje kao uzrok smrti.

Posle Eline smrti Stiven Holgejt, specijalista za astmu sa Univerziteta Sauthempton, otkrio je da su se brojne hospitalizacije ovog deteta, uključujući i onu poslednju, poklapale s najvećim skokovima zagađenja. S čistijim vazduhom, zaključio je, Ela bi verovatno još bila živa. Kao roditelj, "to je vrlo teško prihvatiti", rekla mi je Kisi-Debra. Na njenom vratu je lančić s tri srebrna srca sa otiscima prstiju Ele i dvoje mlađe dece.

Magla lebdi u vazduhu dok ovi ljudi rade na izgradnji jedne brane u Faridabadu, u Indiji, blizu Delhija. U Indiji se nalazi devet od deset najzagađenijih gradova u svetu. Procenjuje se da je u Indiji u 2019. godini prevremeno umrlo 1,7 miliona ljudi od zagađenja.
Magla lebdi u vazduhu dok ovi ljudi rade na izgradnji jedne brane u Faridabadu, u Indiji, blizu Delhija. U Indiji se nalazi devet od deset najzagađenijih gradova u svetu. Procenjuje se da je u Indiji u 2019. godini prevremeno umrlo 1,7 miliona ljudi od zagađenja.
Izvor: SAUMJA HANDELVAL

Ela je bila aktivna i puna energije pre nego što se razbolela, pa čak i između napada astme, priseća se Kisi-Debra. "Sve joj je išlo od ruke" – čitanje, muzika, plivanje. Napadi astme bili su toliko teški da se ponekad oduzimala. Ali čim bi se osetila bolje, "tražila bi da vozi skejt. Bila je pravi harambaša."

Pri prvom utvrđivanju uzroka smrti 2014. godine sudski lekar ustanovio je da je Ela umrla od akutne respiratorne insuficijencije i astme, ne uzimajući u obzir nikakav spoljni uzrok. Međutim, Kisi-Debra je bila uporna i njena borba je privukla veliku pažnju medija. Upisivanje zagađenja kao uzroka u Elin posmrtni list – što je presedan u Britaniji, a možda i u svetu – možda predstavlja slabu utehu za nju, ali ima snažnu moralnu i političku poruku. Pravno priznanje da je britanski vazduh doprineo da se okonča život jednog deteta nedvosmisleno podrazumeva da ugrožava i ostale – i da nešto treba preduzeti.

Kisi-Debra zna da rešenja nisu komplikovana. Strogi propisi, zasnovani na nauci, funkcionišu ako ih države primenjuju. "Moja kći nije bila jedina", kaže. Za svu ostalu londonsku decu "želim da se nešto radikalno promeni." Pomislila sam na moju kći, koja takođe odrasta u dimu.

Prošlog decembra, kad je konačno sprovedeno i drugo utvrđivanje uzroka smrti, Holgejt je uporedio Elu s "kanarincem u rudniku uglja". On je posvedočio da je ona više od dve godine bila na ivici smrti pre nego što je konačno podlegla. Na kraju je islednik proglasio da je zagađenje vazduha – koje je u blizini Eline kuće nadmašivalo britanski dozvoljeni limit – zapravo doprinelo njenoj smrti. Prvi put je jedan od sedam miliona života izgubljenih svake godine zbog prljavog vazduha konačno dobio i svoje lice. Lice jedne lepe devojčice.

Tekst PREVELIKA CENA ZAGAĐENOG VAZDUHA objavljen je u aprilu 2021. godine u štampanom izdanju časopisa National Geographic.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka