Pravi gladijatori nisu bili baš poput onih u filmovima. Njihovim bitkama cilj je pre bio dobra predstava nego da se poubijaju.
POGLAVLJE
I
ARL, FRANCUSKA
TUNEL ISPOD RIMSKOG AMFITEATRA u Arlu, u Francuskoj, mračan je i hladan. Senka je dobrodošlo olakšanje od bleštavog mediteranskog sunca koje udara na peščanu arenu i kamene tribine.
Ali gladijatorski šlem koji sam upravo navukao je zagušljiv. Replika zaštite za glavu koju je nosio rimski gladijator pre skoro 2.000 godina, ulubljena, izgrebana kaciga teška oko šest kilograma – što je tri puta više od kacige za američki fudbal i mnogo je neudobnija. Ima kiselkast metalni vonj, kao da sam stavio glavu u vrećicu sa starim kovanicama.
Premda mi bronzana rešetka prekriva oči, mogu da razaberem dvojicu muškaraca s tkaninom oko bedara koji se zagrevaju za borbu. Metalni štitnici za ruke zveckaju dok jedan lako poskakuje na nogama, ima kratki mač s kukom stisnut u ruci s kožnom rukavicom. Dok se neudobno premeštam s noge na nogu, njegov partner podiže mač i nudi da me udari u glavu, samo da pokaže koliko je šlem čvrst.
Sležem ramenima. Sve za priču, zar ne? A onda interveniše njihov trener, tamnoputi, vitki Francuz Bris Lopez. "On nije uvežban za to", kaže Lopez oštro. "Nema mišiće. Slomio bi mu vrat."
Bivši francuski policajac i trener s crnim pojasom džiju-džica, Lopez zna kako izgleda prava borba. Pre dvadeset sedam godina zainteresovao se za stare stilove borbe. Pošto je naručio radne replike gladijatorskog oružja i oklopa, proveo je godine razmišljajući kako bi se koristili u borbi na smrt poput onih prikazanih u brojnim filmovima i knjigama o gladijatorima.
Međutim, što je više proučavao gladijatorsko oružje i oklope, sve mu je to imalo manje smisla. Opterećeni štitovima, metalnim štitnicima za noge i ruke i teškim bronzanim šlemovima, mnogi gladijatori nosili su u arenu gotovo isto toliko zaštitne opreme kao i rimski vojnici u bici. Ali njihovi su mačevi obično bili dugi 30 centimetara, jedva duži od noža šefa kuhinje. "Zašto bi", pita se Lopez, "nosili 20 kilograma zaštitne opreme u borbu noževima?"
Njegov je zaključak da gladijatori nisu pokušavali da se međusobno poubijaju, već da su jedan drugog nastojali da održe u životu. Proveli su godine trenirajući kako da prikažu razmetljive borbe od kojih se većina nije završavala smrću. "To je pravo nadmetanje, ali ne i prava borba", kaže Lopez, koji danas vodi istraživanje o gladijatorima i trupu za prikazivanje borbi ACTA. "Nema koreografije, ali tu je dobra namera – nisi moj protivnik, ti si moj partner. Zajedno moramo da napravimo najbolju moguću predstavu."
U poslednje dve decenije istraživači su iskopali dokaze koji podupiru neke Lopezove tvrdnje o gladijatorskim borbama i dovode u pitanje popularnu percepciju tih starih priredbi. Neki od gladijatora bili su zločinci ili ratni zarobljenici osuđeni na kaznu borbom, ali većinom su bili profesionalni borci – bokseri, majstori više borilačkih veština ili sportisti svog vremena. Neki su imali porodice koje su ih čekale izvan arene.
Biti gladijator moglo je da bude unosno i ponekad je bilo odabrano zanimanje, kako sugerišu književni izvori. Hrabre izvedbe u areni mogle su da pretvore gladijatore u popularne junake, a zatvorenici su čak mogli da zarade slobodu. Gladijatori su verovatno većinu vremena provodili u treniranju ili egzibicionim takmičenjima. Možda najviše iznenađuje što većina borbi nije završavala smrću. Na svakih deset gladijatora koji su ušli u arenu, devet je verovatno preživelo da se bori sledeći put.
POGLAVLJE
II
Pompeja, Italija
GOTOVO 600 GODINA Rimljani su se oduševljavali gladijatorskim igrama. Bile su omiljeni motiv rimskih umetnika, predstavljane na mozaicima, freskama, mermernim reljefima, predmetima od stakla, glinenim predmetima i bronzanim ukrasima pronađenim širom rimskog sveta. Skoro svaki veći grad imao je arenu, a od Britanije do jordanskih pustinja dokumentovano ih je oko 300.
Ta stara nadmetanja neodoljivo privlače savremenu maštu. Zahvaljujući bezbrojnim, često pogrešnim prikazima u filmu i književnosti, gladijatori su najpoznatiji – i najneshvaćeniji – vid rimske kulture.
To je zato što su rimski pisci utrošili iznenađujuće malo vremena da ispričaju detalje o gladijatorskim igrama, verovatno jer su igre bile tako poznate. Da bi rekonstruisali pravu priču iz arene, arheolozi i istoričari moraju da pronađu tragove u umetnosti, na lokalitetima i između redova starih tekstova.
Poput mnogo toga što se odnosi na stari Rim, neki od najbolje očuvanih dokaza o gladijatorima potiču iz Pompeje, južno od današnjeg Napulja u Italiji. Nekada živahan grad, Pompeja je iznenada bila zatrpana vulkanskom erupcijom 79. godine n. e.
Dok danas šetaju sablasno dobro sačuvanim ulicama, posetioci svuda vide podsetnike na gladijatorske igre. Na istočnoj strani grada je amfiteatar sa 22.000 sedišta, a iz gornjih redova vidi se ćudljiva masa planine Vezuv. Izbledeli oglasi u središtu grada reklamiraju predstojeće borbe. Mozaici i freske prikazuju glavne trenutke prošlih mečeva. Odmah ispred gradskog pozorišta stajem da pogledam jednostavne likove boraca ugrebane u izbledeli crveni malter u visini dečjih očiju.
Možda će vas zanimati i:
-
Istorija |
02. Jun 2021.
Priča o gladijatorima i podignutom palcu
-
Istorija |
01. Jun 2021.
Kako je izgledala škola za gladijatore?
Rana iskopavanja 1766. godine otkrila su vredan nalaz gladijatorskih oklopa na lokalitetu na rubu grada, koji je pretvoren u kompleks za treniranje i boravak boraca nakon zemljotresa koji je oštetio gradsku gladijatorsku školu. Može se pretpostaviti da su čak i njihove vežbe privlačile svetinu.
"Bili su poput seksi rok-zvezda", kaže Ketrin Velč, istoričarka umetnosti sa Univerziteta Njujork. Uzmite, na primer, slučaj Kelade, Tračanina, perspektivnog pridošlice s tri pobede u Pompeju, za kojim su "devojke uzdisale", kako tvrdi jedan zadivljeni grafit – ili njegovog zemljaka Krescenta, koji je vitlao trozupcem, "i noću lovio mlade devojke u svoju zavodničku mrežu".
Natpisi pronađeni u Pompeji nagoveštavaju da su gladijatorske trupe putovale od grada do grada, a često su ih pratili odani obožavaoci – kao deo putujućih predstava vitlanja mačem. Jedan oglas otkriven tik ispred gradskih zidina pozivao je meštane da se upute do Nole, 30 kilometara severno, kako bi gledali 20 parova gladijatora koji će se suočiti tokom tri dana.
Čak i nakon tri veka iskopavanja arheolozi i dalje otkrivaju sveže dokaze u Pompeji. Arheolozi koji su 2019. godine radili u uskoj uličici na severnoj strani grada otkrili su fresku s dvojicom gladijatora s nečim što je nalikovalo na nojevo perje koje im je krasilo bronzane kacige naslikane na zidu male taverne. Alan Ženo, arheolog u Muzeju antikviteta u Arlu, kaže da slika ima do tada neviđeni detalj: jedan od boraca nosi pantalone ispod štitnika za noge. A nakon što sam se jedva izvukao u Arlu, drago mi je što vidim da su trake koje vise ispod njegove brade možda vezice koje njegov teški šlem drže čvrsto na mestu.
Krvave rane na telu obojice pokazuju da je borba uzela danak. Ali tu je i jasan gubitnik. Jedan od boraca koji krvari iz duboke posekotine na izloženim prsima i čini se da se presavio od bola, ispustio je štit i podigao kažiprst. Taj pokret, ponovljen na mnogim prikazima gladijatora, stari je znak predaje u borbi.
Druga umetnička dela širom Rimskog carstva upućuju na to da je šarena postava pomagača i pratilaca čekala na rubu ili čak ulazila na borilište arene. Muzičari bi zagrejali gomilu dok su gladijatori zauzimali svoja mesta i potom možda dodavali dramatične naglaske tokom borbi. Šlemovi i oružje donosilo se u borilište tokom parade pre borbi, koju su vodili organizator ili sponzor igara.
Glavne osobe bile su sudije, odgovorne za sprovođenje strogog shvatanja poštene borbe. U jednom prikazu, nađenom na maloj posudi u Holandiji, sudija podiže palicu da zaustavi borbu dok jedan pomoćnik dotrčava sa zamenskim mačem.
"Ne gubite borbu jer ste izgubili oružje", kaže Ženo. "Kad zamišljate gladijatorske borbe kao sportski događaj, ne možete zamisliti da nema pravila."
Što je najvažnije, natpisi koji obećavaju "borbe bez milosti" – drugim rečima, do smrti – i "borbe oštrim oružjima" nagoveštavaju da su po život opasni sukobi bili dovoljno neuobičajeni da je vredelo posebno ih spominjati.
I kao kod bilo kog dobrog sportskog događaja, bilo je dovoljno statističkih podataka da se obožavaoci njima bave. Širom rimskog sveta gladijatori su pobeđivali, gubili, a crteži su šarani po zidovima i uklesivani na nadgrobne ploče. Rezultati mnogih ugovorenih borbi neće nikada biti poznati. Ali zamislite čvor u želucu Valerija – za kojeg našarani grafit u Pompeji kaže da je preživeo 25 borbi – kad je morao da se suoči s Viriotom, veteranom iz 150 borbi.
Gladijatori su bili više od obične zabave. Pisani izveštaji kažu da su gladijatori borbom – a ponekad hrabrom smrću, jačali rimski koncept muškosti i vrline. (Sa izuzetkom retijarija koji vitla mrežom i čija ga prepredena taktika i napadi dugačkim trozupcem predodređuju kao zlog.) "Gladijatori, bilo da su finansijski propali ljudi ili varvari, kakve li samo rane trpe!", napisao je rimski govornik Ciceron oko 50. godine pre n. e. "Kad se osuđeni muškarci bore mačevima, nema jače vežbe za oko protiv boli i smrti."
PREMDA SU IMALI MNOGo obožavalaca, gladijatori su bili na dnu strogo hijerarhijskog društva staroga Rima, zajedno s prostitutkama, svodnicima i glumcima. Po zakonu su se gladijatori smatrali vlasništvom, a ne ljudima. Mogli su biti ubijeni zbog hira bilo koga ko bi platio borbu. "To je važno razumeti da bi se shvatilo kako su Rimljani mogli da sede na tribinama i gledaju da se to događa", kaže Ketlin Kolman, stručnjak za antiku sa Univerziteta Harvard.
U ranim danima gladijatorskih borbi – verovatno priređivanih kao deo pogrebnih rituala čak 300 godina pre n. e. – borci su verovatno bili ratni zarobljenici ili osuđeni zločinci. Ali kako su igre u prvom veku pre nove ere prerasle u glavni događaj u životu širom imperije, postale su organizovanije, a očekivanja publike su rasla. Pojavilo se na desetine gladijatorskih škola da zadovolje potražnju za dobro obučenim dobrovoljnim borcima.
Budući da rimski građani nisu mogli biti pogubljeni bez suda, neki kandidati za borce odricali su se svojih prava i postajali robovi, kao vrlo rizičan način da otplate dugove ili pobegnu od siromaštva. Drugi su bili zločinci osuđeni da služe kao gladijatori – što je lakša kazna nego smaknuće jer je postojala mogućnost da jednom budu oslobođeni.
Ipak, ropstvo u Rimu je značilo nešto drugo nego vekovima kasnije na američkom jugu. Najpre, nije imalo nikakve veze s rasom, a neki stručnjaci veruju da su gladijatori retko stavljani u lance ili okivani. Uprkos svom niskom statusu u društvu, uspešni borci mogli su da zarade mnogo novca. Neki su čak uzimali dodatni posao kao telohranitelji za bogate patrone. "Odradi svoj rok", kaže francuska istoričarka Meril Dikro, "i kad završiš, možeš da uzmeš svoj novac i svoju ženu i svoju decu i vratiš se svom životu."
Nadgrobne ploče – koje bi često naručili saborci ili najmiliji koji su ostali iza preminuloga – pokazuju da su mnogi gladijatori bili porodični ljudi. "Pompej retijarij, dobitnik devet venaca, rođen u Vijeni, star 25 godina", stoji na jednom takvom spomeniku iskopanom u Francuskoj. "Njegova žena podiže ovo vlastitim novcem za svog divnog supruga."
Takvi spomenici ujedno su dokaz da su gladijatori bili ponosni na svoj posao. Na grobnim obeležjima često su i njihovi rezultati u areni i prikazi oružja i oklopa, alata njihovog posla. "To je isto kao da ste pekar ili stolar – kažete šta ste radili i ponosni ste na to", kaže Kolmanova. "Ne deluje kao da su ih tretirali kao kriminalce. Gladijatori su sebe videli kao profesionalce."
POGLAVLJE
III
KARNUNTUM, AUSTRIJA
PROFESIONALNIM BORCIMA bio je potreban profesionalni trening. Otkriće od pre nekoliko godina na starom rimskom lokalitetu u Austriji, poznatom kao Karnuntum, pokazuje gde su ga dobijali.
Jednog vetrovitog dana početkom proleća, Eduard Polhamer, upravnik Karnuntuma, vodi me kroz sveže zasejano polje na obali Dunava, 40 kilometara istočno od Beča. Teški sivi oblaci počinju da ispuštaju hladnu kišu, podsećajući me koliko smo daleko od suncem prožetih ostataka Pompeje i Arla.
Možda će vas zanimati i:
-
Zemlja |
15. Jan 2021.
Zakoračite u Karnuntum: Rekonstrukcija rimskog grada starog 1.800 godina (VIDEO)
Zimi se temperature ovde spuštaju ispod tačke zamrzavanja, a žitna polja su prekrivena snegom. Ali čak i ovde, gde je bio rub carstva, rimska žeđ za gladijatorskim spektaklima bila je takva da se Karnuntum dičio s dva amfiteatra: jednim za hiljade aktivnih vojnika na dužnosti i drugim da zabavlja civile iz obližnjeg užurbanog grada.
Oko 200. godine n. e. ovdašnji valoviti brežuljci bili su dom jedne od najvećih vojnih baza na rimskoj granici, objašnjava Polhamer. Više od 7.000 vojnika stacioniranih ovde patroliralo je severnom granicom imperije. Karnuntum je toliko veliki da je 150 godina iskopavanja otkrilo samo 15 odsto njegovog područja od deset kvadratnih kilometara.
Pre dvadeset godina, zabrinuti da će intenzivno ratarenje uništiti neotkrivene delove lokacije, arheolozi su se okrenuli dubinskom radaru kako bi pokušali da mapiraju ostatke građevina. Između gradskih zidina i ukopanih temelja opštinskog amfiteatra, istraživači su našli obrise cele četvrti sagrađene da služi obožavaocima, zajedno s tavernama, suvenirnicama, čak i pekarom, gde su gledaoci mogli nešto da prezalogaje pre nego što zauzmu svoja mesta.
Arheolozi su 2010. godine objavili poseban nalaz: gladijatorsku školu ili ludus, nedaleko od raspadnutih ostataka karnuntumskog amfiteatra. Iz rimskih izveštaja znamo, kaže Polhamer, da su svakako postojale na desetine takvih širom carstva. Finansirali su ih vladari i lokalni velikodostojnici, a često su ih vodili treneri zvani lanistae, od kojih su neki bili bivši gladijatori. Postojale su barem četiri gladijatorske škole u centru Rima, kao deo kompleksa gladijatorskog treninga u seni Koloseuma. Ali zemlja pod našim nogama krije prvi potpuni primer škole ikad pronađen.
Ni ne podigavši lopatu, istraživači su prepoznali veliku prostoriju s podignutim podom koja se mogla zagrevati toplim vazduhom odozdo. Mogla je da se koristi kao gimnastička dvorana tokom hladnih austrijskih zima. Duž ruba otvorenog dvorišta nalazi se deo zgrade u obliku slova L sa sobama ili ćelijama. Debeli zidovi znak su da je deo građevine imao dva sprata. Tu su čak bila i kupatila sa slavinama s vodom, umivaonicima, te toplim i hladnim bazenima. U središtu svega toga bila je kružna arena za treniranje, 19 metara u prečniku. "Mislimo da je ovde živelo 70 ili 75 gladijatora", kaže Polhamer. "Tu je cela infrastruktura za velike spektakle."
POGLAVLJE
IV
RIM, ITALIJA
ŠTA JE NAVELO RIMLJANE da posvete toliko resursa gladijatorima? Zbog čega su se obožavaoci vraćali, godinu za godinom, skoro šest vekova? Nedavna iskopavanja u rimskom Koloseumu nude neke odgovore. Ispod poda arene nalazi se ogromni podzemni prostor koji se proteže šest metara ispod nivoa tla. Danas posetioci mogu da obiđu deo lavirinta stubova, raspadnutih ciglenih stepenica i mračnih odaja.
Tokom velikih radova na restauraciji, koji su započeti 2000. godine, Hajnc Beste, istraživač s nemačkog Arheološkog instituta, proveo je četiri godine dokumentujući kamene građevinske radove ispod arene. Otkrio je tragove genijalnog sistema platformi, dizalica, čekrka i rampi, kojim su upravljale stotine scenskih tehničara i krotitelja životinja.
Kroz desetine kapaka na tlu arene krotitelji su mogli da puste životinje pravo u borilište za predstave lova koje su se nazivale venationes, a obično su služile kao predigra gladijatorskim borbama. Razrađeni, oslikani uređaji podigli bi se pravo s tla arene, a dizalice su mogle da iznesu gladijatore direktno u arenu. "Gledaoci nisu znali šta će se, kada i gde otvoriti", objašnjava Beste.
Taj sistem, pronađen u jednostavnijoj razmeri u desetinama provincijskih amfiteatara širom carstva, predstavljao je privlačnost igara. Od lova na životinje do gladijatorskih borbi, sve u vezi s tim zbivanjima bilo je sračunato da zadrži publiku u stanju očekivanja i uzbuđenja. Napetost, a ne brutalnost, bila je životna sila igara.
Da bi se obezbedila uzbudljiva nadmetanja, stilovi borbe bili su brižljivo balansirani. Okretan, gotovo nag borac naoružan samo mrežom, trozupcem i malim nožem mogao je da se suoči s masivnim ratnikom koji nosi 20 kilograma zaštitne opreme. Retke pojave žena s mačevima, zabeležene u istorijskim zapisima i kamenim reljefima, sigurno su bile vrlo uzbudljive Rimljanima, koji su smatrali da je ženama mesto u kući.
Iskusni gladijatori sparivani su s drugim veteranima, puštajući da se novajlije bore međusobno. Što vam je bila duža karijera, bolje su bile šanse za preživljavanje jer je svaki iskusni gladijator značio godine investiranja. "Iza svakog zamaha mačem stoje sati i godine treninga koji grade muskulaturu, rade na brzini, snazi i izdržljivosti", kaže Džon Kolston, arheolog sa Univerziteta Sent Endruz. "Kao i savremeni fudbal, to postaje veliki poduhvat koji traži veliki kapital."
Unajmljivanje gladijatora bio je dogovor tipa "ako razbiješ, platiš". Ako bi borac bio usmrćen, namerno ili ne, sponzor borbe plaćao je punu cenu gladijatorovom vlasniku. "Ti ljudi bili su tako cenjeni zato što su bili vrhunski utrenirani. Ne želite to da protraćite", kaže Velčova. "Na deset borbenih parova bila bi jedna smrt, možda dve."
Kako su amfiteatri bujali širom carstva, a ambiciozni političari izdašno trošili na spektakle, cene gladijatorskih igara izmakle su kontroli. Do drugog veka nove ere potražnja za sve impresivnijim priredbama doveo je do toga da igre postanu strahovito skupe, što je zapretilo samom njihovom postojanju. Velika bronzana ploča otkrivena pre više od jednog veka u ostacima Italike, rimskog grada na periferiji današnje Sevilje u Španiji, pokazuje kako su Rimljani pokušavali da vrate stvari pod kontrolu.
Na ploči poznatoj kao Tabula Gladiatoria upisana je odredba iz 177. godine koja ograničava sredstva koja sponzori mogu da potroše na igre. Uključuje čak i detaljan popis troškova. Gladijator „u najvišem rangu i najlepši” mogao je da zaradi do 15.000 sestercija, više nego dovoljno za godišnju platu običnog rimskog vojnika. Do četvrtine te svote išlo bi gladijatoru – i plaćalo se unapred.
SMRT JE BILA NEUOBIČAJENA, ali svejedno stalno prisutan rizik, bilo u areni ili kao posledica infekcija kasnije. Publika je cenila i dodatno plaćala trošak koji je predstavljao mrtvi gladijator, ako bi smrt bila zagarantovana. Jedan rimski pisac opisuje posebno skupu predstavu koju je priredio mladi plemić pošto je nasledio bogatstvo. Vrtoglavih 400.000 sestercija kupilo mu je "najbolje oružje, bez izuzetka, s klanjem koje se odvijalo u sredini tako da je ceo amfiteatar mogao da vidi".
Lako je odbaciti takve osećaje kao nešto iz daleke prošlosti, a Rimljane kao suštinski različite od nas. Naposletku, bila je to civilizacija koja je izgradila jednu od najvećih imperija koje svet poznaje, koristeći nemilosrdnu vojnu silu da pokori sve svoje susede.
Ali to bi značilo da sebe prelako oslobađamo krivice. Kad je reč o sklonosti nasilnim spektaklima, bliži smo Rimljanima nego što mislimo. Najpopularniji sport u Sjedinjenim Državama je američki fudbal, u kojem su igrači često tako ozbiljno ozleđeni da ne mogu sami da napuste teren.
Uz to, sportisti koji se bave nasilnim sportovima – od američkog fudbala do boksa i raznih borilačkih veština – postaju idoli kao primeri discipline, izdržljivosti i borbenosti. Njihove borbe privlače milione gledalaca, iako su dugotrajne posledice koje sportisti trpe već naširoko poznate.
"Život nije cvetna livada. Život je težak. Potrebno nam je da zbog nečega vičemo, plačemo, vrištimo", kaže Meril Dikro. "Moramo da vidimo malo nasilja kako bismo izbacili nasilnost koju osećamo iznutra. Ne možemo osuđivati Rimljane što su to organizovali."
Možda će vas zanimati i:
-
Galerije |
21. Nov 2022.
10 stvari koje možda niste znali o Koloseumu
![Koloseum]( "Koloseum")
-
Zanimljivosti |
01. Sep 2022.
5 neobičnih škola koje postoje: U njih idu budući vilenjaci, prizivači duhova...
![5_neobi__nih___kola_na_svetu_797240131.jpeg]( "5_neobi__nih___kola_na_svetu_797240131.jpeg")
-
Istorija |
01. Jun 2021.
6 stvari koje možda niste znali o rimskim gladijatorima
