KULTURA ILI ZLOSTAVLJANJE? Korišćenje makakija u nastupima poput cirkuskih izaziva sve veće preispitivanje

Japanski makakiji imaju dugu povest kao zabavljači i kulturni simbol.

Majmuni u plavim dresovima (Japan) delovali su snažnije, s debelim repovima gurnutim kroz rupe u gaćama, ali brazilsko žuto postrojavanje bilo je brzo – pogotovo kad je igrač broj 10 prestao da liže šake. Iznenada je broj 10 dobio loptu, šutnuo ju je i postigao gol. Pobeda! Japanski tim se naklonio. A gomila je prsnula u smeh.

To je bila samo jedna od uvodnih tačaka glavnog događaja u unutrašnjem amfiteatru u japanskom zabavnom parku Niko Saru Gundan, u gradu Nikou. Lunjajući po dvorištu, videla sam makakija u pelenama i narandžastoj trenerci kako pobeđuje petogodišnjeg posetioca u stonom hokeju. Svaki put kad bi pak išao prema njemu, majmun bi ga odalamio prema izazivačevom golu. Drugi majmun delio je kartice sudbine. Na glavnoj letnjoj pozornici jedan mužjak makakija u kimonu zauzimao je poze kao da pokazuje mišiće i skakao preko visokih prepona.

Izvor: DŽASPER DUST

Izvor: DŽASPER DUST

Ubrzo je bilo vreme da se okupimo u amfiteatru, gde su Jurija Suzuki i njen verni primat Riku igrali glavne likove u parodiji na jednu popularnu japansku policijsku seriju i izveli cirkusku tačku. Kad se narednica Suzuki pravila da šalje kapetana Rikua na prijavljeno mesto zločina, on bi se sagnuo iza zavese i vratio s mesarskim nožem – gumenim rekvizitom – u svojoj glavi. U cirkuskom finalu Riku je, u plavim tačkastim pantalonama i satenskom ružičastom prsluku, preskakao preko ponora između stepenica i izvodio stoj na jednoj ruci na visokom štapu koji se njihao.

Predstava u Niko Saru Gundanu ima korene u tradicionalnoj japanskoj kulturi. Tačke su se razvile iz oblika zabave poznatog kao sarumavaši, nastup majmuna, utemeljenog na verovanju da je saru (majmun) zaštitnik konja i posrednik između bogova i ljudi, sposoban da otera zle duhove i očisti put ka sreći. Kao i kabuki, sarumavaši se izvodio u javnim pozorištima još pre hiljadu godina.

Ali u modernom Japanu duhovno značenje je iščezlo.

Današnje majmunske predstave liče na cirkuske tačke. Dreseri obučavaju mnoge životinje s ljubavlju i daju im pozitivan podstrek, ali ima i onih koji ih strogo disciplinuju i fizički zlostavljaju, kaže Keiko Jamazaki, izvršna direktorka Instituta za podršku životinjama i članica upravnog odbora Japanske koalicije za dobrobit životinja. Pa ipak majmuni u pelenama koji se gegaju po pozornicama u Japanu ne dobijaju istu pažnju kao, na primer, medvedi koji u Kini voze motocikle po žici na vratolomnim visinama. Majmuni u zatočeništvu zaštićeni su japanskim zakonom o dobrobiti životinja, ali zakonodavstvo stavlja naglasak na ponašanje prema uobičajenim kućnim ljubimcima.

Izvor: DŽASPER DUST

Izvor: DŽASPER DUST

"Mnoge grupe za dobrobit lobiraju za mačiće i štence – žele skloništa gde ih neće ubijati. Gospođe koje se brinu o mačkama dobijaju sve više pratilaca na društvenim mrežama", objašnjava Jamazakijeva. "Naš cilj je da se japanski zakon o dobrobiti životinja primenjuje na sve životinje – one s farmi, iz zooloških vrtova, laboratorijske životinje."

Japan ima dugu istoriju korišćenja životinja za zabavu, ali osetljivost prema kulturnoj tradiciji ne bi smela da smeta da majmuni koji nastupaju budu zaštićeni od zlostavljanja, kaže Jamazakijeva. "To je kao cirkus. Kad pogledate istoriju, vidite da su životinje bile dresirane krajnje surovim metodama, a posao s majmunima nije izuzetak. Ali kultura se razvija – nije uklesana u kamenu."

Verzije sarumavašija u XXI veku kreću se od majmuna koji skaču unatraške u nabranim haljinama na uličnim festivalima do Niko Saru Gundanovih primatskih učenika koji glume da računaju i sviraju klavir u video-klipovima postavljenim na Jutjubu. Na devetodnevnoj turi obilaska kulture sarumavaši videla sam niz izvedbi i posetila jedan bar u Ucunomiji, skoro dva sata severno od Tokija, gde majmuni poslužuju hladna piva i vruće peškire za ruke, te nose maske od papir-mašea, uključujući i jednu koja je ličila na Donalda Trampa.

U PRIRODI su japanski makakiji, poznati i kao snežni majmuni, izdržljiva bića. Osim čoveka, nijedan drugi primat ne živi na toliko severnim geografskim širinama. U Majmunskom parku Džigokudani, na oko 850 metara nadmorske visine i udaljenom tri i po sata vožnje severozapadno od Tokija, sve one poznate slike iz časopisa i prirodnjački dokumentarci o injem pokrivenim snežnim majmunima kako se izležavaju u toplim izvorima ožive pred gomilama turista, koji snimaju divlje životinje i selfi je. Uprkos nadimku, japanski makakiji mogu se naći širom većeg dela zemlje, uključujući i suptropske šume u južnom delu njihovog područja rasprostranjenja. Oni su pravi svaštojedi i jedu sve, od biljaka i voća do insekata, kore drveća i zemlje. Ta raznovrsna prehrana dovela ih je na nišan nekih farmera.

Svake godine engaj, šteta od majmuna, košta na milione dolara u izgubljenim usevima – većinom voća i povrća. Uzgajivači koriste ograde, strašila i pirotehniku da bi odvratili majmune. U nekim opštinama farmeri mogu da podnesu žalbe agencijama koje vode programe za hvatanje i ubijanje štetnih životinja. Kao rezultat toga, prema podacima Ministarstva ekologije, u Japanu se godišnje ubije više od 19.000 majmuna. Propratna pojava tih istrebljivačkih programa jesu mladunčad siročići, koje ponekad pokupe brižni građani i predaju ih grupama za zabavu.

Jednog poslepodneva u blizini Jamagučija, na strmom obronku gde se neki čovek bavio svojim bazenom sa šaranima, pošla sam seoskom stazom u kratku šetnju sa 72-godišnjim Šudžijem Murasakijem. Zastao je i pokazao prema praznom metalnom kavezu u polju, velikom otprilike kao četiri školska autobusa. Bila je to zamka s hranom za majmune koji haraju useve.

Ovo selo prošle nedelje uhvatilo je desetak majmuna, rekao je Murasaki. Nije znao šta je bilo s njima – verovatno su ih upucali, premda bi on želeo da su ih poslali u zoološki vrt. Dva spasena majmunčića našla su dom kod njegovog sina Koheija koji će ih obučiti da budu izvođači, rekao je.

Murasaki, aktivista na području ljudskih prava i bivši glumac, bio je među malom grupom ljudi koji su oživeli tradicionalni sarumavaši, koji je praktično nestao tokom 1960-ih. Sad je u penziji i prenosi na Koheija odanost duhovnim korenima sarumavašija. Predstave koje nude sadrže izvorne istočnjačke ideje, objasnio je Murasaki. "Ove živo tinje su posrednici između publike i Boga – to nije samo majmunska predstava, to je ceremonija."

Izvor: DŽASPER DUST

Izvor: DŽASPER DUST

Prema japanskom verovanju, svaka životinja ima poslanje da osigura sreću, nastavio je, a u tradicionalnoj sarumavaši tački svaki majmunski trik ima značenje. Kad trener zavrti životinju držeći je za ruke, područje predstave je pročišćeno. Kad majmun skoči kroz dva obruča, širi zdravlje i dug život. Hodanje majmuna na štulama šalje deci želje za dobrobit i sreću.

Nije lako obučiti životinje da rade tako složene akrobacije, rekao je Murasaki. Učenje čak i osnovnih tačaka sarumavašija može da potraje više od godinu dana. Prvi korak je naučiti majmuna da sedi na hoklici, objasnio je. Dreser postavlja hoklicu i lupne dlanovima majmunu da sedne. Ako majmun to učini, obaspe ga nagradom i hvalom. Sledeće je hodanje na dve noge. "Vrlo neprirodno za majmune", naglasio je Murasaki, zbog čega mogu da prođu meseci u vođenju majmuna za ruke dok životinja ne počne da to čini na zapovest.

Postepeno dreser i majmun rade na složenijim pokretima i gimnastici. Kad su male štule savladane, zamenjuju se višim. Murasaki i njegov sin dopuštaju majmunima da predvode, kaže, jer bi alternativa – vika ili udarci – poremetila poverenje.

Međutim, metode obuke variraju. Kad sam posetila Niko Saru Gundan, Cujoši Oikava, koji je tu dreser već 20 godina, rekao mi je da odgajivači životinja tradicionalno koriste dominaciju kako bi naučili majmune da su im ljudi nadređeni. Da bi uspostavili hijerarhiju, oni viču na majmune, a ponekad ih i ugrizu. On kaže da koristi pozitivno nametanje kroz igru u kombinaciji s verbalnom disciplinom. "Postupamo s njima kao s našom decom. Ako izvedu dobru predstavu, pohvalimo ih. Ako ne, ukorimo ih."

Širom sveta zabavni parkovi poput Niko Saru Gundana suočavaju se sa sve većom negativnom reakcijom onih koji se protive držanju divljih životinja u zatočeništvu i njihovom iskorišćavanju za zabavu. "Svet je ogorčen zbog tačaka sa životinjskim trikovima i upravo zbog toga toliko mnogo cirkusa sa životinjama prestaje da radi, a države ih zabranjuju", rekao je Džejson Bejker, stariji potpredsednik međunarodnih kampanja pri organizaciji "Ljudi za etički tretman životinja". "Nažalost, istorija nam pokazuje da u zaštiti životinja ne možemo da se oslonimo na vlade, naročito u zemljama kao što je Japan, gde su zakoni o dobrobiti životinja slabi. Niko ne nadzire uslove života, pripreme i treninge pre nastupa, odvajanje od majki ili ono šta se događa sa životinjama kad industrija zabave prestane da ih koristi."

Ali Oikava je rekao da ljudi koji su kritični prema etici životinjskih priredbi ne razumeju japansku kulturu sarumavaši. "Mi volimo majmune – na njihovoj smo strani", rekao je. "Ne koristimo zlostavljačke metode dresure."

SATOŠI HARADA bio je dreser koji je radio u majmunskim predstavama pre nego što je postao direktor i glavni životinjski trener kompanije Sen-zu No Sarumawashi za izvođenje majmunskih predstava, koja nastupa na uličnim festivalima, u školama i na zabavama. Kad sam se s njim srela u sedištu ove kompanije u Kavasakiju, ispričao je da izbegava stresne metode dresure tako da se usredsređuje više na pozitivno nametanje i ljubav, što uključuje čak i spavanje sa životinjama dok su vrlo mlade.

Izvor: DŽASPER DUST

Ušli smo u vežbaonicu njegove trupe, gde me je Harada upoznao s kolegama i njihovim dlakavim saradnicima obučenim u pelene, od kojih su četvoro bili novi mladunci. Objasnio je da se grupa drži strogog rasporeda treninga – dva sata ujutro i dva sata popodne, osim u danima kad majmuni imaju predstavu.

Ranije tog jutra divila sam se akrobacijama ovih životinja tokom predstave za 300 male dece, koja su sedela u turskom sedu u gimnastičkoj dvorani vrtića. Zvezda predstave bio je Ponzo, u jarkožutoj majici i crnom kombinezonu. Deca su cičala od zadovoljstva dok je majmun izvodio akrobacije, hodajući kroz gledalište na štulama, koje su bile više od Harade, i čak preskočivši dečaka koji se dobrovoljno javio da sedi na hoklici. "Ankoru! Ankoru!", vikala su deca. "Još! Još!"

Sada ponovo u sedištu Sen-zua dreseri su majmunima skinuli pelene i zatvorili ih u crvene metalne kaveze, gde žive kad ne nastupaju. Onda su se treneri posvetili rutini na kraju dana: ribanju smrdljivog izmeta koji kapa na metalne tacne ispod kaveza i pripremanju činija s pomorandžama, jabukama i bananama majmunima za večeru. Postavili su činije u niz na pod i jednoglasno ponudili hranu svojim izvođačima. Bilo je pet sati, vreme da se ide kući. Vratiće se pre doručka da pripreme sledeću predstavu.

Reportaža Kultura ili zlostavljanje objavljen je u štampanom izdanju časopisa National Geographic u martu 2020. godine.