Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Magazin

OTKRIVANJE TAJNI CARSKE MEDICINE: Kako drevni kineski lekovi menjaju savremeno zdravstvo

Više od 2.200 godina kineski iscelitelji leče bolesti nizom prirodnih sastojaka.

Izvor: Foto: Fric Hofman

U ruci držim toplo srce koje kuca. Veliko otprilike kao grejpfrut, ono je sjajna kugla crvenog, ružičastog i belog tkiva.

Mogu da osetim kako mu se komore stežu i da čujem šum tečnosti koju još pumpa. Klizavo je i ispušta pomalo jedak vonj.

Organ je živ gotovo osam sati nakon što sam gledao kako ga Pol Jazo vadi iz uspavane svinje u podrumskoj laboratoriji, spaja ga s cevčicama koje simuliraju arterije i vene i reaktivira ga električnim udarom, kao što bi bolničari ponovo pokrenuli ljudsko srce. Premda je van svinjinog tela, srce se samostalno steže i širi, vođeno nekom nevidljivom, neobjašnjivom, praiskonskom silom. Za mene je to više hipnotičko i divno nego što je groteskno.

Svinjino srce još kuca delimično zato što ga je Jazo, profesor hirurgije s Univerziteta Minesota, uronio u smešu hemikalija koje imitiraju medveđu žuč. To je naučna primena uverenja kineskih iscelitelja koje su zastupali još u osmom veku. Medveđa žuč može da koristi ljudskom telu.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Ova verzija "Medicinskog kanona Žutog cara" iz 1620. godine, sastavljenog pre oko 2.100 godina, ima mapu či linija i akupunkturnih tačaka.
Akupunktura ostaje sporna tema među zapadnjačkim lekarima, premda su mnogi saglasni da je delotvorna u lečenju nekih simptoma.
SNIMLJENO U NACIONALNOJ MEDICINSKOJ BIBLIOTECI SJEDINJENIH DRŽAVA

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Više od 2.200 godina kineski iscelitelji leče bolesti nizom prirodnih sastojaka – među kojima su ženšen, morski konjici, ružini pupoljci, sladić i ljudske placente.
Ove i hiljade drugih supstanci i dalje se svakodnevno koriste u Kini i drugim delovima sveta.

U četvrtom stupcu posude 4, 14, 24 i 34 sadrže sastojke koji se koriste u obećavajućem tretmanu lečenja raka, razvijenom na Jejlu i poznatom kao PHY906.

U posudama se nalaze:
1. Safflower: Carthamus tinctorius – šafranika; 2. Schizonepeta spike: From Schizonepeta (Japanese catnip) – japanska mačja trava; 3. Abalone shell: Shells of sea snails, marine gastropod molluscs in the family Haliotidae. – školjka Petrovo uho; 4. White peony root: Paeonia Lactiflora – koren belog božura; 5. Seahorse: fish in the genus Hippocampus – morski konjic; 6. Gastrodia tuber: Rhizoma Gastrodiae – gomolj gastrodije; 7. Lotus leaf: Leaves of the plant Nelumbo – lišće lotosa; 8. Reed rhizome: Rhizoma Phragmitis – rizom trske; 9. Chinese angelica root: Angelica sinensis, (or dong quai), a herb from the family Apiaceae – koren kineske anđelike; 10. Chinese softshell turtle: Pelodiscus sinensis – kineska mekoštitka; 11. Notoginseng: Panax notoginseng is a species of the genus Panax – kineski žen-šen; 12. Rush pith: Juncus effusus – sita gola; 13. Hawthorn fruit: Fruit of the tree Crataegus – plod gloga; 14. Baikal skullcap root: Scutellaria baicalensis radix – koren bajkalskog šiška; 15. Citrus peel: skins of fruits such as lemons, oranges, limes or grapefruits – kora citrusa
16. Paper wasp nest: Nest of any species of Vespidae wasp – gnezdo ose; 17. Molted cicada shell: Shells of the Cicadoidea superfamily of insect – oklopi cvrčaka; 18. Tuckahoe: the plant Peltandra virginica – biljka strelasti kozlac; 19. Szechuan lovage root–  Ligusticum striatum, sečuanski selen; 21. Lophatherum stem and leaf. Stem and leaves of the genus Lophatherum – stabljike i lišće biljke roda Lophatherum; 22. Cuttlefish bone: Bone of marine animals of the order Sepiida – sipina kost; 23. Citron daylily: Hemerocallis citrina – graničica; 24. Chinese date: Ziziphus jujuba – zizule; 25. Epimedium leaf: Leaves of the genus of flowering plants in the family Berberidaceae –  listovi prevolca; 26. Night-blooming cereus: flowering ceroid cacti that bloom at night – kaktus kraljica noći; 27. Frankincense: resin from trees of the genus Boswellia in the family Burseraceae – tamjan; 28. Trichosanthes fruit: Chinese name= tian hua fen Latin name = Trichosanthes is a genus of tropical and subtropical vines. – plod biljke kukumari; 29. Perilla leaf: Leaves of Perilla frutescens – lišće crne koprive; 30. Senna leaf: Leaves of the large genus of flowering plants known as the sennas (?) – lišće sene; 31. Asian white birch bark: Betula pendula – kora azijske bele breze; 32. Pangolin scale: Scales from mammals of the order Pholidota – ljuske ljuskavca; 33. Sweet wormwood: Artemisia annua – mirišljava metlica; 34. Licorice root: root of the licorice plant (Glycyrrhiza glabra or Glycyrrhiza uralensis) – koren sladića; 35. Rosebud: Bud of the perennial flowering plant of the genus Rosa – ružini pupoljci; 36. Chinese foxglove root: Root of Rehmannia glutinosa Libosch. – koren kineske rehmanije; 37. Monk fruit: Siraitia grosvenorii – monahov plod; 38. Earthworm: segmented worm found in the phylum Annelida – gujavice; 39. Lotus seed: Seeds of the plant Nelumbo – semenke lotosa; 40. Cape jasmine fruit: Fructus Gardenia – plod gardenije 

I dalje postoji velika potražnja za medveđom žuči. U Aziji uzgajaju medvede radi žuči, drže ih žive u malim kavezima sa uvučenim kateterima koji izvlače žuč. Grupe za zaštitu životinja kritikuju tu praksu koja je nesporno neljudska. Pa ipak, dok držim svinjsko srce koje kuca i slušam Jazoa, koji opisuje kako hemikalije koje štite medveđe organe od atrofiranja tokom hibernacije takođe mogu da održavaju ljudske organe, ne mogu a da se ne upitam da li je medveđa žuč mogla da spase oslabljeno srce mog oca, ili bi jednog dana možda mogla da spasi moje ili srca moje dece.

Povezane vesti

Povezane vesti

MALO TEMA RASPIRUJE žešće rasprave u zdravstvenim krugovima od tradicionalne kineske medicine. Stvar još više komplikuje rad istraživača kao što su Jazo i mnogi drugi koji na tradicionalno lečenje gledaju kroz najnovija naučna otkrića i nailaze na zanimljiva iznenađenja – iznenađenja koja bi mogla imati snažan uticaj na modernu medicinu. Kulture od Arktika do Amazonije i od Sibira do južnog Pacifika razvile su vlastite lepeze tradicionalnih lekova. Ali Kina, s jednim od najstarijih neprekinutih prikupljanja dokumentovanih medicinskih opservacija, nudi naučnicima najveće nalazište za ispitivanje.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Džejms Harison oslanja se na jednu vrstu akupunkture i druge kineske terapije za bolove i nelagode sticane tokom 16-godišnje karijere u američkom fudbalu.
"Ako mi pomaže da se dobro osećam", kaže igrač koji se nedavno povukao, "nije mi potreban naučni dokaz."

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Svinjsko srce na Univerzitetu Minesota nastavlja da kuca satima nakon što je natopljeno sintetičkom verzijom kiseline iz medveđe žuči.
Duže od hiljadu godina kineski iscelitelji prepisuju medveđu žuč za epilepsiju, srčane i druge bolesti.

Kineski zapisi sežu čak do trećeg veka pre nove ere, kada su iscelitelji počeli da analiziraju telo, tumače njegove funkcije i opisuju reakcije na različite tretmane, uključujući biljne lekove, masažu i akupunkturu. Više od 2.200 godina naraštaji učenjaka dodavali su i brusili to znanje. Rezultat je zbirka pravila koja se bavi svakim zdravstvenim problemom, uključujući običnu prehladu, venerične bolesti, paralizu i epilepsiju. To znanje sakupljeno je u knjigama i rukopisima s tako zagonetnim naslovima kao što su "Klasik o pulsu" (treći vek), "Recepti vredni hiljadu zlatnika" (sedmi vek) i "Glavne tajne provincijske Kine" (osmi vek).

Tradicionalna medicina ostala je glavni oblik zdravstvene nege u Kini do početka XX veka, kad je poslednjeg cara iz dinastije Ćing srušio Suen Jat-sen, lekar školovan na Zapadu koji se zalagao za medicinu zasnovanu na nauci. Današnji kineski lekari školuju se i dobijaju dozvole u skladu s dostignućima savremene medicine. Međutim, tradicionalna medicina i dalje predstavlja vitalni deo državnog zdravstvenog sistema. Većina kineskih bolnica ima odeljenje za drevno lečenje. Navodeći potencijal tradicionalne medicine u smanjivanju troškova i doprinosu inovativnim tretmanima, a da se i ne spominje jačanje kineskog ugleda, predsednik Si Đinping dao joj je glavnu ulogu u kineskoj zdravstvenoj politici. Nazvao je XXI vek novim zlatnim dobom tradicionalne medicine.

Sa istraživačkog stanovišta, zaista bi to moglo biti zlatno doba. Naučnici s vodećih univerziteta u Sjedinjenim Državama i Evropi, uključujući Univerzitet Kalifornije u Los Anđelesu, Djuk i Oksford, kao i mnoge u Aziji, istražuju naučne temelje nekih tradicionalnih lečenja bolesti kao što su rak, dijabetes i Parkinsonova bolest.

Ali među korisnicima zdravstvenih usluga takođe se širi praksa mešanja modernog s tradicionalnim. Kad ne nađu olakšanje u zapadnjačkoj medicini, mnogi se i na Zapadu sve više okreću tradicionalnim tretmanima, naročito akupunkturi i vakuumskoj terapiji s toplim čašama (kaping), terapiji za mišiće koja koristi isisavanje, a koriste je mnogi profesionalni sportisti. Internet je podstakao porast biljnih lekova koji su često jeftiniji od onih izdatih na lekarski recept. Pacijent može na mreži da čita o tradicionalnim lekovima, naruči trave na Amazonu i pogleda video na Jutjubu o tome kako da ih pripremi kod kuće. Rezultat je porast alternativnog zdravstvenog sektora. U Sjedinjenim Državama prodaja biljnih suplemenata 2017. godine premašila je osma milijardi dolara, što je povećanje od 68 odsto od 2008. godine.

Stari Egipćani koristili su sušeno lišće mirte za ublažavanje bolova, a Hipokrat, grčki lekar iz četvrtog veka pre n. e., koji se smatra ocem zapadnjačke medicine, prepisivao je ekstrakt vrbine kore za groznicu. Ali evropski naučnici su tek u XIX veku otkrili da je aktivni sastojak u oba leka salicilna kiselina i sintetisali su je. Danas se kutija aspirina kupuje za sitne novce, a lek je ubedljivo najefikasniji na svetu u odnosu na cenu proizvodnje.

Ima i lekara koji kritikuju tradicionalnu kinesku medicinu kao pseudonauku i šarlatanstvo, ukazujući na neke od najneverovatnijih tvrdnji poput stare prakse prepisivanja petardi da se oteraju demoni ili čudnovatih, još uvek prihvaćenih zamisli o nejasnoj životnoj sili zvanoj či (što se doslovno prevodi kao "para koja se diže iz pirinča"). Drugi ustaju protiv upotrebe životinjskih organa i upozoravaju na potencijalne opasnosti od biljnih formula te medicine.

"Retko naiđete na nekoga ko to posmatra objektivno", objašnjava istoričar medicine Pol Unšuld. Vodeći autoritet za istoriju kineske medicine – i često nemilosrdan kritičar načina na koji se ona tumači – prikupio je i preveo stotine starih medicinskih tekstova i radi s jednom kinesko-nemačkom startap kompanijom kako bi proučio ideje o lečenju raznih bolesti, među kojima je i epilepsija. "Ljudi obično vide samo ono što žele da vide", kaže, "i propuštaju da u potpunosti istraže zasluge i greške tradicionalne medicine."

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Profesor Jung-Či Čeng sa Univerziteta Jejl ispituje biljku ženšen u istraživačkom centru u kineskoj provinciji Јunan.
Čeng istražuje biljne tretmane zasnovane na drevnim kineskim receptima, uključujući i jedan lek protiv raka koji se upravo testira.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Vučje bobice, koje uz druge prednosti navodno poboljšavaju san i sportske nastupe, suše se na farmi u pokrajini Ćinghaj.
Potražnja za tim bobicama tera proizvodnju u nova poljoprivredna područja, kao što je Ćinghaj na severozapadu Kine, gde bobice rastu veće.
Snaga bobica može da varira u zavisnosti od tla i klime.

Susreo sam se s tim kontroverzama lično kad sam napisao priču o nosorozima koji su žrtve krivolova radi rogova. Prema starim kineskim uputstvima, nosorogov rog koristi se u lečenju groznice i glavobolje. U Vijetnamu sam naišao na pacijente koji su ga koristili za lečenje mamurluka i posledica hemoterapije. Mnogobrojne naučne studije utvrdile su da kad se unese nosorogov rog, koji je sačinjen od keratina (iste materije kao i ljudski nokti), ima male do nikakve vidljive farmakološke efekte. Ali neki pacijenti koji koriste nosorogov rog mogu da osete olakšanje zbog placebo efekta. Pošto je priča objavljena, dobio sam pisma čitalaca koji su ljutito kritikovali kinesku medicinu kao "neznalačku", "okrutnu" i blisku "vračanju".

Takve kritike nisu nezaslužene. Prodaja nosorogovih rogova u Aziji glavni je faktor teranja populacije nosoroga ka istrebljenju. Uz medvede, mnoge druge životinje – uključujući više ugroženih vrsta poput tigrova, leoparda i slonova – ilegalno se izlovljavaju u divljini ili se uzgajaju radi korišćenja njihovih organa.

Ali i moderna medicina ima sopstvene kontroverzne postupke. O efikasnosti mnogih popularnih antidepresiva i dalje se žestoko raspravlja, a neke studije pokazuju da su jedva efikasniji od placeba. Ipak te lekove lekari uveliko preporučuju i obilato propisuju, stvarajući milijarde dolara prihoda. (To ne znači da lekovi protiv depresije nisu efikasni. Ako su se pacijentovi simptomi smanjili, može se tvrditi da deluju. Ali hemikalije u lekovima možda nisu uvek razlog olakšanja, baš kao što hemijske supstance u rogu nosoroga nisu nužno razlog olakšanja za pacijente koji ga uzimaju.) Kad se razmotri zajedno s drugim primerima loše prakse – preveliko propisivanje opioida, kratkotrajno popularne dijete koje promovišu lekari, te osporljivi hirurški zahvati – zapadnjačko negodovanje prema tradicionalnoj kineskoj medicini čini se kao više hipokrizijsko nego hipokratsko.

Ovde bi zmijsko ulje moglo da pruži neka objašnjenja. Dugotrajan sinonim za obmanu, zmijsko ulje se zapravo odnosi na tradicionalni kineski balzam koji se dobija od masti morske zmije erabu (Laticauda semifasciata). Istoričari smatraju da su taj balzam tokom XIX veka uneli u Sjedinjene Države kineski imigranti koji su gradili železničke pruge, a koristili su ga za bolne zglobove i mišiće. Ta supstanca došla je na loš glas kad su američki prevaranti počeli da prodaju mineralno ulje kao kinesko zmijsko ulje.

Međutim, studije su pokazale da masnoća u morskoj zmiji erabu, sastojak nekih tradicionalnih kineskih lekova, sadrži više omega 3 masnih kiselina nego losos. Poznato je da omega 3 smanjuje upalu i loš holesterol, poboljšava mentalne sposobnosti i ublažava depresiju. Danas se koristi u više proizvoda za negu kože. Japanski naučnici su 2000-ih hranili miševe masnoćom zmije erabu i primetili su da im se povećala sposobnost plivanja i snalaženja u lavirintu.

SVI PACIJENTI KOJI SU IMALI RAK, A KOJI SU UZIMALI BILJNI PREPARAT, OSETILI SU OLAKŠANJE OD MUČNINE, ALI DOGODILO SE JOŠ NEŠTO: NJIHOVI TUMORI SU SE BRŽE SMANJIVALI.

"Ne bacajte bebu zajedno s vodom za kupanje", sa smeškom kaže Jung-Či Čeng, profesor farmakologije na medicinskom fakultetu Jejl. "Ljudi zaboravljaju da jedan od najstarijih, najefikasnijih naučno dokazanih lekova dolazi iz tradicionalne medicine – aspirin." Stari Egipćani koristili su sušeno lišće mirte za ublažavanje bolova, a Hipokrat, grčki lekar iz četvrtog veka pre n. e., koji se smatra ocem zapadnjačke medicine, prepisivao je ekstrakt vrbine kore za groznicu. Ali evropski naučnici su tek u XIX veku otkrili da je aktivni sastojak u oba leka salicilna kiselina i sintetisali su je. Danas se kutija aspirina kupuje za sitne novce, a lek je ubedljivo najefikasniji na svetu u odnosu na cenu proizvodnje.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Dućan na pijaci u Guangdžou, u Kini, specijalizovan je za jelenske delove – uključujući rogove, penise i tetive – koji se koriste u tradicionalnim receptima.
Jedna od prepreka prihvatanju kineske medicine na Zapadu jeste kontroverzno korišćenje životinjskih organa.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Tradicionalni praktičar u klinici u Čengduu, u Kini, proverava puls pacijentkinje dok drugi čekaju.
Potom će pregledati jezik i ispitati druge delove tela kako bi otkrio simptome, a onda prepisao tretman da dovede telo u ravnotežu i pomogne mu da se bori protiv bolesti.

"Sve je počelo kad su ljudi otkrili da je vrbina kora delotvorna i počeli da je koriste za lečenje bolesti", pripoveda Čeng. "U ovom slučaju nauka je sledila lečenje, a ne obrnuto."

Aspirin nije jedini slučaj leka čiji je nastanak skriven u tradicionalnom lečenju. Godine 1972, kad je Čeng doktorirao farmakologiju na Univerzitetu Braun, Tu Joujou, hemičarka u Narodnoj Republici Kini, objavila je otkriće antimalarijske supstance bazirane na kineskoj lekovitoj travi koja se pominje u jednom receptu iz četvrtog veka.

Tokom Vijetnamskog rata Tuova je bila određena za rad na tajnom vojnom projektu za pomoć Vijetkongu u borbi protiv malarije. Bolest je bila odgovorna za otprilike polovinu njihovih gubitaka. Zapadnjački medicinski istraživači takođe su nastojali da reše taj problem, isprobavajući više od 200.000 sastojaka. Tuova se zapitala da li bi odgovor mogao da se krije u klasičnim kineskim medicinskim tekstovima. Testirala je više biljaka povezanih s groznicom i pronašla lek baziran na biljci žutog cveta koja se naziva mirišljava metlica (Artemisia annua). Lek koji je nastao kao rezultat njenog istraživanja, nazvan artemisinin, zaslužan je za spasavanje miliona života i 2015. godine doneo joj je Nobelovu nagradu za medicinu.

MOJ NOS LUDI dok pratim Čenga u razgledanju njegove lavirintske laboratorije na Jejlu, gde njegov tim analizira karakteristike raznovrsnih biljaka kako bi istražio njihovu medicinsku vrednost. Među uzdasima i žamorima raznih hemijskih eksperimenata uhvatio sam dašak crnog bibera, ruzmarina, kamfora, đumbira, čilija, cimeta i druge mirise koje ne mogu da prepoznam. Štipka me u grlu. Mislim da ću kinuti. Jede mi se tajlandska hrana.

Na svom stolu Čeng ima lutkicu koja je napravljenje po njegovom liku. Poklon od personala, prikazuje ga u odelu, a ne u pomalo razvučenim džemperima kakve obično više voli, ali uhvatila je njegovo zamišljeno držanje, proređenu kosu i velike uši, što je prema kineskoj tradiciji znak dugovečnosti. Na prvi pogled Čeng bi mogao da ostavi utisak stereotipnog zagovornika tradicionalne kineske medicine. Premda je u Sjedinjenim Državama već pet decenija, otkad je emigrirao s Tajvana, još govori engleski s jakim naglaskom i sa 74 godine pripada naraštaju Kineza koji su još duboko povezani s mnogim starim tradicijama. "Ali nisam baš znao mnogo o kineskoj medicini", kaže, budući da su ga kao dete roditelji vodili lekarima koji su se bavili medicinom utemeljenoj na nauci.

Čeng je svoje istraživanje čvrsto usmerio u područje nauke, razvijajući antivirusne lekove za hronične bolesti poput hepatitisa B. Ali zanimalo ga je da li postoje i drugi lekovi zasnovani na biljkama kao što je mirišljava metlica koje čekaju da budu ponovo otkrivene. Sada je pronašao jednu koja bi mogla biti vrlo važna u lečenju raka. Otvara posudu i pruža mi prstohvat praška – mešavinu četiri biljke koju naziva PHY906.

"Probajte", kaže. Stavljam samo malo na jezik. Gorko je, s nagoveštajem sladića.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Dvomesečni Ren Janju kupa se u Čengduu u biljnom rastvoru radi detoksikacije i hlađenja tela tokom vlažnih letnjih meseci.
Taj tretman predstavlja deo kineske filozofije održavanja celokupne dobrobiti za telo, a ne samo lečenja tegoba nakon što se pojave.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Na klinici u Bekliju, u Zapadnoj Virdžiniji, Džef Hendriks podvrgnut je akupunkturi i tretmanu paljenjem biljaka, nazvanom moksibustija, kako bi olakšao bolove povezane s četvorogodišnjom vojnom službom. On pati od ozlede mozga, ispupčenja diska u vratu, osteofita kičme, glavobolja, trnjenja ruku i posttraumatskog stresnog poremećaja. Tretman koji je odobrila Uprava za veterane smanjuje potrebu za konvencionalnim lekovima.

Tokom 1990-ih Čeng je zapazio da su mnogi pacijenti koji boluju od raka prestali da idu na hemoterapiju zbog posledica kao što su dijareje i jake mučnine. Pacijenti koji su završili punu hemoterapiju obično su živeli duže, pa bi smanjivanje posledica, mislio je Čeng, moglo da poveća očekivani životni vek. Takođe je znao da kineska medicina ima mnogo biljnih lekova za dijareju i mučninu.

Njegova koleginica Švu-Huej Lju, stručnjak za farmaceutsku hemiju, koja tečno govori mandarinski, pretraživala je u biblioteci na Jejlu veliku zbirku ranih kineskih medicinskih tekstova. U jednoj staroj knjizi pod naslovom "Rasprava o štetnosti prehlade", štampanoj na pomalo zgužvanom papiru od bambusa, pronašla je 1.800 godina star recept za mešavinu bajkalskog šiška, sladića, božura i zizule, opisanu kao tretman za "proliv, stomačni bol i peckanje u anusu".

Čengov tim počeo je da testira različite mešavine biljnih recepata. U poslednjih 20 godina prešli su put od testova na miševina do pacijenata koji se leče od raka, pod nadzorom Nacionalnog instituta za rak. Kao što se Čeng nadao, skoro svi pacijenti koji su uzimali biljne formule osetili su olakšanje od mučnine i drugih gastrointestinalnih tegoba, ali dogodilo se još nešto: njihovi tumori smanjivali su se brže nego kod pacijenata koji nisu uzimali biljni dodatak.

"Nisam to očekivao", priznaje Čeng. "Sad je pitanje zašto."

Johnson & Johnson i Bristol-Myers Squibb, veliki proizvođači lekova protiv tumora, takođe bi želeli da znaju odgovor. Na farmaceutskoj konferenciji u Filadelfiji slušam Čengovog sina Pejkvena kako objašnjava predstavnicima ovih i drugih vodećih kompanija u proizvodnji lekova šta se zna o tome kako PHY906 deluje. Diplomirani student Univerziteta Stanford koji ima i magistraturu iz poslovnog upravljanja, 43-godišnji Pejkven priključio se ocu u osnivanju kompanije za promociju PHY906 na tržištu i razvijanje drugih biljnih lekova. Odeven je u dobro skrojeno sivo odelo, a njegovo dobro poznavanje mandarinskog, medicinske terminologije i žargona Silicijumske doline omogućava mu da povezuje svetove istočnjačke i zapadnjačke medicine i da bude uverljiv.

Nakon analiziranja tumora kod miševa kojima su dali lek, objašnjava Pejkven, istraživači su uočili znatno povećanje makrofaga koji jedu tumor – belih krvnih zrnaca koja uništavaju ćelije raka. Izgleda da je ključ u kombinovanju biljaka. "U tome zaista treba tražiti novi razvoj", tvrdi Pejkven. "PHY906 je koktel hemikalija – ne kao koktel lekova koji se na kraju pokazao delotvornim za obolele od side. Mi samo rasplićemo izvornu formulu i ponovo je sastavljamo kao modernu, naučno zasnovanu terapiju."

Do sada se PHY906 koristio u osam ispitivanja na ljudima uz različite lekove za hemoterapiju i zračenje u lečenju raka debelog creva, jetre i pankreasa, Pejkven izlaže auditorijumu. "Nadamo se da će PHY906 postati prvi lek od više biljaka koji će odobriti američka Uprava za hranu i lekove (FDA)."

Posle toga više farmaceutskih predstavnika povuklo ga je u stranu da nasamo porazgovaraju.

PEJKVEN I JA JURIMO u srce Kine u modernom superbrzom vozu. Vožnja teče izvanredno glatko, kao da lebdimo iznad šina. Za to vreme stara Kina promiče kraj nas, beskrajni kolaž farmi pod sivim zimskim nebom. Pejkven mi je dopustio da posetim izvor njihovih biljaka pod uslovom da ne otkrijem puna imena farmera i njihove lokacije, što on i njegov otac, kao i partner Su Ten, tajvanska biljna farmaceutska kompanija, smatraju privatnom informacijom vlasnika.

Ovaj deo Kine ravan je poput daske sa uredno uzoranim poljima dokle mi pogled seže. Ali između žita, pirinča i uljane repice nalaze se zasadi biljaka koje uzgajaju hiljade poljoprivrednika. Kako je globalni apetit za biljnim lekovima porastao, kineski farmeri posvećuju sve veće površine stotinama vrsta lekovitih biljaka. Rastuća industrija lekovitih trava ove države donela je 2017. godine oko 25 milijardi dolara.

Ali pre nego što napustite posao kako biste uzgajali trave, evo problema: proizvodnja biljaka za medicinsku upotrebu izuzetno je teška. Hemijski potencijal svake biljke može znatno da varira, u zavisnosti od mnogo faktora – minerala u tlu, nadmorske visine na kojoj se uzgaja, do toga kada i kako se ubire. A onda postoje i podvrste koje mogu da izgledaju sasvim isto, ali imaju donekle različite hemijske sastojke.

Ako upitate pušača marihuane o razlici u snazi jedne vrste marihuane u odnosu na drugu, napuniće vam uši. Ili pitajte uzgajivača kafe: zrna arabike uzgojena u jednom delu Etiopije mogu imati šest puta više kofeina od onih uzgojenih u nekom drugom delu zemlje. A u zavisnosti od toga kako su mlevena i skuvana, ista zrna mogu davati različitu količinu kofeina.

Te komplikacije su deo razloga što je Uprava za hranu i lekove odobrila samo dva biljna leka na recept – tretman za genitalne bradavice koji se spravlja od ekstrakta zelenog čaja i lek protiv dijareje od soka južnoameričke biljke zmajeva krv. Oba leka sadrže po jednu biljku, a PHY906 je sastavljen od četiri, što znači da se mora kontrolisati više varijabli kako bi proizvod bio postojan. "Delimično zbog te složenosti nema lekova od više biljaka koje je odobrila Uprava za hranu i lekove", kaže Pejkven.

Kada smo konačno stigli do jednog od polja gde se uzgajaju biljke za PHY906, iskreno, pomalo sam razočaran. Osim što bi farmer Čen, koji govori mandarinski, mogao lako da bude i iz Kanzasa. Nosi blatnjave čizme, tešku zimsku jaknu i bejzbol kapu, te vadi svoj ajfon i traži aplikaciju Siri da prevede kinesko ime svog useva na engleski. "Božur", glasi odgovor.

Dok obilazimo njegova polja božura i grmlja bajkalskog šiška, on objašnjava rotiranje useva, analize tla i vode, protokole sadnje i berbe. Pre nego što otpremi biljke, tehničari iz Sun Tena sprovode brojne testove radi ponovne potvrde vrste; traže mikroorganizme, toksine i teške metale i obavljaju druge testove kvaliteta.

"Čuli ste: ’S polja na sto’", kaže Pejkven. "Ideja je ovde: ’S polja do kreveta’."

Kažem mu da to zvuči kao marketinški slogan. Ali to je istina, kaže Čen. "Većina kompanija koje proizvode biljne lekove ne uzimaju ih sa ovakvih farmi. Dobavljaju ih iz Bodžoua."

AKO KUPUJETE KINESKE BILJKE na Amazonu, sva je prilika da su prošle kroz istočni grad Bodžou, središte sveta kineske medicine. Svakog dana 10.000 trgovaca prodaje hiljade različitih proizvoda masi od 30.000 kupaca iz cele jugoistočne Azije, a svi su nagurani u ogromnom zdanju koje podseća na fudbalski stadion s kupolom.

Onog jutra kad posećujem Bodžou, pijaca je već bučna košnica trgovanja. Hodam gore-dole u cikcak po beskrajnim prolazima, iz jedne prostrane prostorije u drugu, a svaka je do vrha puna bačvi, vreća, paleta i ručnih kolica natovarenih proizvodima koji kao da potiču od svake biljke, minerala i bića na planeti, uključujući egzotične predmete poput jelenskih penisa, ljudskih placenti, kostiju vodenih bivola i sušenih morskih konjica. Odeljenje veličine trgovine mešovitom robom posvećeno je svelečećem korenu ženšena – tu su crveni i beli, divlji i uzgojen, svež i osušen, s cenama od nekoliko dolara do nekoliko hiljada dolara. Na odeljenju insekata prestao sam da brojim različite vrste stonoga kod broja 11.

Povezane vesti

Povezane vesti

Došao sam ovamo da vidim izvor većine kineskih biljnih lekova koji se prodaju širom sveta. Naizgled se ovde može pronaći svaki sastojak, ali teško da ćete znati kako ili gde je uzgojen. Lako sam pronašao sva četiri sastojka PHY906, ali sve su prodavali preprodavci koji su malo znali o poreklu biljaka.

Pre nego što sam napustio pijacu, jedan sastojak mi je privukao pažnju. Na odeljku pored jelenskih rogova ugledao sam staklenu kutiju s redom boca napunjenih žućkastom tečnošću. Pitao sam prodavca šta je to, a on se obratio susedu da prevede. "To od medveda", rekao je čovek. "Mnogo dobro."

POL JAZO VOLI MEDVEDE. Ljubitelj aktivnosti na otvorenom, koji je odrastao u Minesoti, odavno je zadivljen tim životinjama koje lutaju njenim šumama. Kao upravnik Laboratorije "Vidljivo srce" Univerziteta Minesota naročito je zainteresovan za njihovu jedinstvenu fiziologiju, te sarađuje sa Upravom za prirodne resurse Minesote kako bi proučavao njihovu hibernaciju.

Visok i vitak, guste sede kose, Jazo nabraja popis zagonetki povezanih s medvedima, koji bez posledica provode do šest meseci sasvim neaktivni. Njihovo disanje se usporava na samo dva udaha u minuti. Temperatura im padne za deset odsto, što bi kod čoveka izazvalo hipotermiju. Redovno izgube više od polovine telesne masnoće, ali ne i mišiće. Srce može da im se zaustavi na 20 sekundi, ali krv se nikada ne zgruša. Ljudi su u opasnosti od smrtonosnih ugrušaka ako im srce stane na samo nekoliko sekundi. Međutim, ako se približi grabljivac, medved može da se probudi da bi branio svoj brlog. "A njegovo srce ne pretrpi nikakvu štetu", kaže Jazo.

Najstarije spominjanje medveđe žuči u kineskoj literaturi pojavilo se u raspravi od 40 svezaka iz osmog veka pod naslovom "Medicinske tajne jednog državnog službenika". Ona prepisuje medveđu žuč za probleme s jetrom, kao i za groznicu, hemoroide i druge tegobe. Švedski naučnik Olaf Hamarsten 1902. godine izolovao je jednu hemikaliju iz medveđe žuči, koja je kasnije nazvana ursodeoksiholična kiselina i danas se upotrebljava u lekovima za bolesti jetre i žučne kamence.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Na sesiji tretmana vatrom u Čengduu pacijent se obmotava tkaninom natopljenom alkoholom i zapali se kako bi se ugrejala koža i otvorile pore.
Tada se nanosi ulje od biljaka. Cilj terapije jeste da se tretira bol u zglobovima i druge tegobe, ali istraživanja tek moraju da dokažu te tvrdnje.

Ali Jazo i drugi istraživači veruju da ima još mnogo tajni koje treba otkriti iz medveđe žuči koju proizvodi jetra, čuva se u žučnom mehuru i luči kao hormoni u krvotok. Cilj im je da utvrde niz terapija, među njima i onu za lečenje mišićne distrofije i za nepokretne pacijente koji mogu da izgube polovinu mišićne mase za tri nedelje.

Identifikovao je tri vrste sastojka žuči koje verovatno uzrokuju hibernaciju i koje bi mogle da pomognu pacijentima sa srčanim oboljenjima – masne kiseline, žučne kiseline i delta opioide. Tokom zahvata na svinji injektirao je sintetičku mešavinu ta tri sastojka u zaštitne membrane oko živog srca kako bi ga obložio jedan sat pre vađenja.

U stotinama eksperimenata video je da svinjsko srce – koje je vrlo slično ljudskom – traje čak dvostruko duže nego obično van tela. Mnogo je mogućih primena na ljude. Najpre, srca davalaca mogla bi duže da se održavaju i, kad dođu u primaoca, mogla bi brže da se podstaknu na rad. Trenutno srce mora da se transplantira za šest sati ili manje. U Sjedinjenim Državama 300 ljudi svakoga dana umre čekajući srce.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Farmaceuti u tradicionalnoj apoteci Tongrentang u Čengduu spravljaju biljke po receptima, deleći mešavine u pojedinačne doze koje su umotane u papirne omote.
Pacijent će ih kod kuće skuvati kao čaj i popiti.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Čengov tim je na Jejlu uzgojio ovu gljivu Ganoderma tsugae u laboratoriji. Otkriveno je da ta vrsta smanjuje kolorektalne tumore kod životinja.
"Kinezi koriste biljke vekovima", kaže Čeng. "Izazov za naučnike jeste da pronađu koje su formule uspešne i zašto."

"Kad bismo mogli da očuvamo srce 24 sata, mogli bismo da ga dobijemo bilo gde na svetu", objašnjava Jazo. "A to bi uveliko povećalo broj dostupnih organa. To bi bila velika promena."
Pitam ga da li bi kineska praksa pijenja medveđe žuči zaista mogla da bude korisna za zdravlje. "Mogla bi", kaže Jazo, navodeći da bi hemikalije ušle u krvotok i kretale se prema srcu i drugim organima. Ne oprašta uzgajanje medveda radi žuči i naglašava da hemikalije mogu da se sintetišu, ali nauka je nauka. I premda stari Kinezi nisu razumeli kako medveđa žuč pomaže ljudima, primetili su da pomaže.

Dok držim svinjsko srce osećam kako mu se ritam usporava. Naposletku se zaustavlja. Svinja je umrla pre mnogo sati, a sad je i njeno srce stalo. Kao da mu se boja zamagljuje – poput ribe lampuga koja gubi svetli žuti sjaj dok umire u rukama ribara. Pitam se je li to što je sad nestalo ono što stari Kinezi zovu či.

Mislim na trenutak kad sam u bolnici držao očevu ruku i osetio kad se puls konačno zaustavio. Odjednom sam svestan sopstvenog srca kako se savija i trza unutar rebara i pitam se o drugim njegovim tajnama.

Piter Gvin je pisao o sokolarstvu u oktobarskom izdanju 2018. godine. Fric Hofman snima reportaže u Kini već 25 godina.

Možda će vas zanimati i:

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Najnovije

Priroda

Nauka