POSLEDNJI NEANDERTALCI: Evroazija je 200.000 godina bila samo njihova, a onda su stigli došljaci

U nekoliko dana sudski istražitelji su iskopali oko 140 kostiju, a lokalni sudija je dao nalog da se ostaci pošalju u državni institut za forenzičku patologiju u Madridu.

U nekoliko dana sudski istražitelji su iskopali oko 140 kostiju, a lokalni sudija je dao nalog da se ostaci pošalju u državni institut za forenzičku patologiju u Madridu. Kad su naučnici dovršili svoje analize (za šta je bilo potrebno gotovo šest godina), Španija je dobila svoj najstariji nerešeni slučaj. Kosti iz El Sidrona nisu pripadale republikanskim vojnicima; bili su to okamenjeni ostaci grupe neandertalaca koji su živeli i umrli verovatno nasilnom smrću, pre oko 43.000 godina. Mesto zločina nalazi se na jednom od najvažnijih geografskih raskršća praistorije, a vreme se čvrsto podudara s jednom od najtrajnijih zagonetki evolucije čoveka.

Neandertalci, naši najbliži praistorijski srodnici, dominirali su Evroazijom gotovo 200.000 godina. Tokom tog perioda, pronjuškali su svojim čuvenim velikim i ispupčenim nosevima svaki kutak Evrope i šire – na jugu duž Sredozemlja od Gibraltara do Grčke i Iraka, na severu do Rusije, na zapadu sve do Britanije, te na istoku skoro do Mongolije. Naučnici procenjuju da čak ni na vrhuncu rasprostranjenosti u zapadnoj Evropi njihov ukupan broj nije premašivao 15.000 jedinki. Međutim, uspeli su da prežive, čak i kad je sve hladnija klima veliki deo njihove teritorije pretvorila u krajolik nalik današnjoj Skandinaviji – ledenu, opustošenu tundru čiji su bledi horizont prekidala retka, kržljava stabla, s tek toliko lišaja da irvasi budu zadovoljni.

Međutim, u vreme tragedije u El Sidronu neandertalci su već bili u begu, naizgled prikovani nepopustljivom klimom na Pirinejskom poluostrvu, u džepovima srednje Evrope i duž južnih delova Sredozemlja. Dodatno su bili pritisnuti širenjem anatomski modernih ljudi, koji su iz Afrike stigli do Bliskog istoka i dalje prema zapadu. Tokom idućih otprilike 15.000 godina neandertalci su u potpunosti iščezli, ostavivši za sobom tek nešto kostiju i mnoštvo pitanja. Jesu li to bila pametna i izdržljiva bića sposobna za opstanak, u mnogo čemu slična nama, ili saznajno manje sposobna? I šta se događalo pre 30.00045.000 godina, u vreme kad su neandertalci delili neke delove evroazijskog prostora s modernim ljudskim doseljenicima iz Afrike? Zašto je jedna vrsta ljudi uspela da opstane, a druga iščezla?

Jednog vlažnog, maglovitog jutra u septembru 2007. godine stajao sam pred ulazom u El Sidron s Antoniom Rosasom iz Državnog prirodnjačkog muzeja u Madridu, koji vodi paleoantropološko istraživanje. Jedan od njegovih kolega pružio mi je baterijsku lampu, pa sam se pažljivo spustio u crnu jamu. Kako su mi se oči privikavale na tamu, počeo sam da uočavam fantastične obrise kraške pećine. Podzemna reka izdubila je duboku brazdu u peščaru, ostavivši za sobom krečnjačku pećinu široku više stotina metara, s bočnim galerijama koje vode do najmanje dvanaest ulaza. Posle desetak minuta stigao sam do Galerije del Osario – "tunela kostiju". Od 2000. godine iz te bočne galerije iskopano je oko 1500 delova kostiju koji čine ostatke najmanje devetoro neandertalaca: petoro mlađih, dvoje adolescenata, deteta od oko osam godina i trogodišnjaka. Svima su zubi pokazivali znakove loše ishrane – što nije neuobičajeno za mlade neandertalce pri kraju tog razdoblja u istoriji planete. Ali u njihovim kostima su bili urezani znaci dubljeg očaja. Rosas je podigao nedavno iskopani deo lobanje i još jedan deo duge kosti ruke, oba s nazubljenim ivicama.

"Te lomove su – tup – napravili ljudi", rekao je Rosas, oponašajući udarac kamenim oruđem. "To znači da su ti druškani tragali za mozgovima i moždinom u dugim kostima."

Uz te lomove, frakture na kostima napravljene kamenim oruđem jasno ukazuju na to da su ih jeli ljudi. Ko god bio taj koji je jeo njihovo meso i iz kog god razloga to činio – gladi? obreda? – sudbina njihovih ostataka donela im je poseban i čudesan vid besmrtnosti. Ubrzo pošto je tih devet osoba umrlo – verovatno u roku od nekoliko dana – zemlja se pod njima iznenada urušila, pa tako hijene i ostali strvinari nisu stigli da raznesu njihove ostatke. Kaša kostiju, taloga i kamenja srušila se u šuplju krečnjačku odaju duboku 20 metara, kao kad blato prodre unutar zidova kuće za vreme poplave.

Tu je, zaštićeno peskom i glinom, konzervirano postojanom temperaturom pećine i izolovano u oklopima od mineralizovanih kostiju, uspelo da preživi nekoliko dragocenih molekula neandertalskog genetskog koda. Čekali su trenutak u dalekoj budućnosti da budu izvučeni, spojeni i pregledani u potrazi za podacima o načinu života tih ljudi i razlozima zbog kojih su iščezli.

Prvi nagoveštaj o tome da mi nismo prvi ljudi koji su nastanjivali Evropu izašao je na videlo pre više od 150 godina, trinaestak kilometara istočno od Dizeldorfa u Nemačkoj. U avgustu 1856. godine radnici koji su vadili krečnjak iz pećine u dolini Neander iskopali su kalotu lobanje s izraženim nadočnim lukovima i nešto deblje kosti udova. Od samog početka neandertalcima je prilepljena dugotrajna etiketa glupih, surovih pećinskih ljudi. Veličina i oblik tih fosila zaista upućuju na nisku, zdepastu građu tela (muškarci su u proseku bili visoki oko 1,6 metara i teški oko 84 kilograma) s krupnim mišićima i izbočenog grudnog koša, za koji se može pretpostaviti da je obuhvatao pluća velikog kapaciteta. Stiven Čerčil, paleoantropolog sa Univerziteta Djuk, izračunao je da bi tipičnom neandertalskom muškarcu za održavanje telesne mase u hladnoj klimi trebalo do 5000 kalorija dnevno, što je približno onoliko koliko dnevno troši biciklista na trci Tur de Frans. Ali, iza tih izbočenih nadočnih lukova, lobanja neandertalca sa niskom kalotom sadržala je mozak čija je zapremina bila nešto veća od prosečne zapremine našeg današnjeg mozga. I dok su njihovo oruđe i oružje bili primitivniji od oruđa i oružja modernih ljudi koji su ih istisnuli iz Evrope, ono nije bilo ništa manje prefinjeno od pribora koji su izrađivali moderni ljudi tog doba u Africi i na Bliskom istoku.

Jedna od najdugotrajnijih i najžešćih rasprava na polju ljudske evolucije vodi se oko genetske povezanosti neandertalaca s njihovim evropskim naslednicima. Da li su savremeni ljudi koji su pre 60.000 godina počeli da se šire iz Afrike sasvim zamenili neandertalce ili su se s njima pomešali? Snažan udarac drugoj hipotezi zadao je 1997. godine genetičar Svante Pebo – tada zaposlen na Univerzitetu u Minhenu. Pebo i njegove kolege uspeli su da iz kosti nadlaktice stare 40.000 godina izdvoje sićušan deo mitohondrijskog DNK (svojevrsnog kratkog genetskog dodatka glavnom sadržaju svake ćelije) sa 378 znakova. Kad su pročitali slova koda, otkrili su da se DNK uzorka u velikoj meri razlikuje od onog kod današnjih ljudi, pa je sledio zaključak da su loze neandertalca i savremenog čoveka počele da se razilaze mnogo pre nego što je došlo do migracije savremenog čoveka iz Afrike Prema tome, to su dve posebne geografske i evolutivne grane koje se račvaju od zajedničkog pretka. "Severno od Sredozemlja, ta loza je postala neandertalska", kaže Kris Stringer, rukovodilac na istraživanjima ljudskog porekla u Prirodnjačkom muzeju u Londonu, "a južno od Sredozemlja, ona je postala naša loza." Ako je bilo ikakvih mešanja kad su se oni kasnije ponovo sreli, ona su bila toliko retka da nisu ostavila nikakve tragove neandertalskog mitohondrijskog DNK u ćelijama današnjih ljudi.

Izgledalo je da je Pebova genetska bomba potvrđivala tezu po kojoj su neandertalci predstavljali posebnu vrstu – ali nije rešila zagonetku o tome zbog čega su nestali, a naša vrsta opstala.

Jedna očigledna mogućnost je ta da su savremeni ljudi jednostavno bili pametniji, prefinjeniji i "humaniji". Sve donedavno arheolozi su ukazivali na "veliki skok napred" pre oko 40.000 godina u Evropi, kad je neandertalska, relativno jednolična proizvodnja kamenog oruđa – zvana musterijenom, prema lokalitetu Le Mustije u jugozapadnom delu Francuske – ustupila mesto mnogo raznovrsnijim kamenim i koštanim alatima, ukrasima i drugim znacima simboličkog izražavanja koji su povezani s pojavom savremenih ljudi. Neki naučnici, poput Ričarda Klajna, antropologa sa Univerziteta Stenford, još pominju i svojevrsnu dramatičnu genetsku promenu u mozgu – možda povezanu s razvojem jezika – koja je rane savremene ljude dovela do kulturne dominacije nad njihovim prethodnicima sa snažnim nadočnim lukovima.

Ali dokaz sa terena nije baš tako jasan i očigledan. Arheolozi su 1979. godine otkrili jedan pozniji neandertalski kostur u Sen-Sezereu u jugozapadnoj Francuskoj koji je bio okružen ne baš tipičnim musterijenskim priborom, već iznenađujuće savremenim repertoarom alatki. Žan Žak Ublen s Instituta Maks Plank u Lajpcigu i Fred Spur sa Univerzitetskog koledža London su 1996. godine prepoznali neandertalsku kost u jednoj drugoj francuskoj pećini, u blizini Arsisur-Kurea, u sedimentnom sloju koji je takođe sadržao ukrasne predmete koji su pre toga bili povezivani samo sa savremenim ljudima, kao na primer probušeni životinjski zubi i prstenje od slonovače. Neki naučnici, poput britanskog paleoantropologa Pola Melarsa, odbacuju takvo savremeno "ukrašavanje" u načelno zastarelom načinu života kao "neverovatnu slučajnu podudarnost" – poslednji trzaj oponašajućeg ponašanja neandertalaca pre nego što su ih domišljati došljaci iz Afrike smenili. Ali, nedavno su Frančesko D’Eriko sa Univerziteta u Bordou i Mari Sorezi, takođe iz Instituta Maks Plank u Lajpcigu, analizirali stotine valjčića nalik krejonima izrađenih od mangan-dioksida, koji su nađeni u francuskoj pećini zvanoj Peš de l’Aze, gde su neandertalci živeli mnogo pre nego što su savremeni ljudi stigli u Evropu. D’Eriko i Sorezijeva tvrde da su neandertalci koristili crni pigment za ukrašavanje tela, dokazujući da su bili potpuno sposobni da sasvim sami dođu do "savremenog ponašanja".

"U vreme tog biološkog prelaza", kaže Erik Trinkaus, paleoantropolog sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, "osnovno ponašanje ove dve populacije je slično i sve razlike su verovatno bile jedva primetne." Trinkaus misli da su se oni zaista povremeno parili. Dokaze mešanja između neandertalaca i savremenih ljudi vidi u izvesnim fosilima, kao što je 24.500 godina star kostur deteta koji je otkriven na portugalskom lokalitetu zvanom Lagar Veljo, te 32.000 godina stara lobanja iz pećine Muijeri u Rumuniji. "Na zemlji nije bilo mnogo ljudi, a vi morate da pronađete partnera za razmnožavanje", kaže Trinkaus. "Zašto da ne? Poznato je da ljudska bića nisu probirljiva. Seks se događa."

Drugi istraživači kažu da se možda mogao događati, ali ne tako često i ne na način koji bi ostavio bilo kakve dokaze. Katarina Harvati, još jedna među istraživačima s Instituta Maks Plank u Lajpcigu, koristi detaljna trodimenzionalna merenja neandertalskih fosila i onih savremenoga čoveka da bi egzaktno predvidela izgled mešanaca nastalih ukrštanjem ove dve grupe. Nijedan od istraženih fosila nije se podudario s njenim predviđanjima.

Razmimoilaženje između Trinkausa i Harvatijeve teško da je prvi slučaj u kojem dva uvažena paleoantropologa posmatraju isti skup kostiju i iznose međusobno protivrečna tumačenja. Razmišljanja – i rasprave – o značenju anatomije fosila uvek će igrati ulogu u razumevanju neandertalaca. Ali sad postoje i drugi načini njihovog "vraćanja u život".

DVA DANA POSLE mog prvog silaska u pećinu El Sidron, Araseli Soto Florez, postdiplomka sa Univerziteta Ovijedo, našla je novu neandertalsku kost, verovatno fragment butne kosti. Sva iskopavanja su odmah prekinuta i većina osoblja odmah je napustila komoru. Araseli Soto Florez je potom navukla zaštitni kombinezon, rukavice, navlake preko cipela i stavila masku na lice. Pod budnim očima Antonija Rosasa i molekularnog biologa Karlesa Lalueza-Foksa, ona je brižljivo izdvojila kost iz tla, stavila ju je u sterilnu plastičnu kesicu koju je onda položila u kovčeg s ledom. Posle kratkotrajnog boravka u hotelskom zamrzivaču u obližnjem Viljamaju, kost je konačno stigla u Lalueza-Foksovu laboratoriju u Institutu za evolucionu biologiju u Barseloni. Njega nije zanimala anatomija noge niti bilo šta u vezi sa načinom kretanja neandertalca. Jedino što je od nje hteo je DNK.

Praistorijski kanibalizam je koristan za današnju molekularnu biologiju. Skidanje mesa struganjem s kostiju takođe uklanja i DNK mikroorganizama koji bi inače zatrovali uzorak. Kosti iz El Sidrona nisu iznedrile najveću količinu DNK materijala iz nekog neandertalskog ostatka – ta čast pripada jednom primerku iz Hrvatske, kojeg je takođe pojeo neko iz njegove sopstvene vrste – ali one su zasad pružile najzanimljivije uvide u izgled neandertalca i njegovo ponašanje. Lalueza-Foks, Olger Rompler sa Lajpciškog univerziteta i njihove kolege objavili su u oktobru 2007. godine da su izdvojili pigmentacijski gen iz DNK jedne individue iz El Sidrona (kao i iz još jednog neandertalskog fosila iz Italije). Poseban oblik tog gena, nazvan MC1R, ukazuje na to da su barem neki od neandertalaca mogli da imaju crvenu kosu, svetao ten i, moguće, pege od sunca. Taj gen je, međutim, drugačiji od gena današnjih crvenokosih ljudi – što ukazuje na to da se kod neandertalaca i savremenih ljudi ta karakteristika razvijala nezavisno, možda pod sličnim uslovima na severnim geografskim širinama, koji će dovesti do svetlog tena radi propuštanja veće količine sunčeve svetlosti za proizvodnju vitamina D. Samo nekoliko nedelja ranije, Svante Pebo, koji sad vodi laboratoriju za genetiku Instituta Maks Plank, Lalueza-Foks i njihove kolege objavili su jedno sjajno otkriće: izgleda da su dva pojedinca iz El Sidrona delila sa savremenim ljudima jednu zajedničku verziju gena zvanu FOXP2 koja utiče na sposobnost govora, delujući ne samo u mozgu nego i na nerve koji upravljaju mišićima lica. I dalje ostaje nejasno da li su neandertalci bili sposobni da komuniciraju razvijenim jezikom ili tek samo primitivnijim oblicima glasovne komuni kacije (pevanjem, na primer), ali nova genetska otkrića ukazuju na to da su oni imali nešto od onog istog zvučnog "hardvera" kakav poseduju savremeni ljudi.

I sve to od grupe zlosrećnih neandertalaca pokopanih u urušenoj pećini pošto su ih pojeli pripadnici njihovog sopstvenog roda.

Izvor: IR Stone/Shutterstock

Pebo, visoki veseli Šveđanin, glavni je motor uzbudljivog naučnog podviga za koji se očekuje da će biti dovršen idućeg meseca: pokušaja iščitavanja ne samo pojedinačnih neandertalskih gena nego čitave sekvence od tri milijarde slova neandertalskog genoma. Tragovi DNK u fosilima su gotovo neuhvatljivi, a kako je DNK neandertalaca vrlo sličan onom današnjih ljudi, jednu od najvećih prepreka u sekvenciranju predstavlja stalna opasnost od kontaminacije dezoksiribonukleinskom kiselinom savremenih ljudi – pogotovo naučnika koji manipulišu uzorcima. Mere predostrožnosti koje se preduzimaju pri iskopavanjima u El Sidronu sad postaju uobičajena praksa i na drugim neandertalskim nalazištima. Međutim, većina DNK za Pebov genomski projekat dolazi od hrvatskog primerka, 38.000 godina stare fragmente potkolenice koja je pronađena pre skoro 30 godina u pećini Vindija. U početku smatrana nevažnom, ležala je u nekoj fioci u Zagrebu najdužim delom svog muzejskog života.

Ta kost je postala zlatni rudnik praistorijskog ljudskog DNK, mada rudnik u kojem je posao izuzetno težak. Pošto je DNK izdvojen u sterilnoj laboratoriji u podrumu Instituta Maks Plank, preko noći je prebačen u Branford, u Konektikatu, gde su saradnici kompanije 454 Life Sciences izumeli mašine koje mogu brzo da dešifruju sekvence hemijskih slova u DNK. Najveći broj tih slova sriče bakterijsku prljavštinu i druge neneandertalske genetske podatke. Ali u jesen 2006. godine, Pebo i njegove kolege objavili su da su dešifrovali otprilike milion slova neandertalskog DNK. (Istovremeno je jedna druga grupa, pod vođstvom Edvarda Rubina sa Ujedinjenog genomskog instituta Ministarstva za energetiku u Volnat Kriku, u Kaliforniji, upotrebila DNK koji im je Pebo obezbedio za iščitavanje isečaka genetskog koda pri drugačijem pristupu.) Prošle godine je, saletana tvrdnjama da njihov rad ima ozbiljnih kontaminacijskih problema, lajpciška ekipa tvrdila da je poboljšala preciznost i identifikovala oko 70 miliona slova u DNK – što bi otprilike bilo oko 2% od ukupnog broja.

"Znamo da su ljudske i šimpanzine sekvence 98,7% jednake, a neandertalci su nam mnogo bliži od šimpanza", kaže Ed Grin, glavni za biomatematiku u Pebovoj ekipi u Lajpcigu, "pa je činjenica da u najvećem delu sekvence nema razlike između neandertalaca i [savremenih] ljudi." Ali razlike – u manje od 0,5% sekvence – dovoljne su za potvrdu teze po kojoj su dve loze počele da se razdvajaju pre približno 700.000 godina. Lajpciška grupa je takođe uspela da izdvoji mitohondrijski DNK iz dva fosila nesigurnog porekla koji su iskopani u Uzbekistanu i južnom Sibiru; oba su nosila jedinstvene neandertalske genetske oznake. Dok je uzbekistanski primerak, dečak, odavno smatran neandertalskim, sibirski primerak je bio veliko iznenađenje, jer je proširio dotad poznatu rasprostranjenost neandertalaca za oko 2000 kilometara na istok od njihovog evropskog uporišta.

I tako, dok novi genetski dokazi potvrđuju tezu o tome da su neandertalci bili različita vrsta od nas, iz njih bi takođe moglo da se zaključi da su možda koristili i ljudski jezik i da su uspešno preživljavali na mnogo većem prostoru Evroazije nego što se to ranije mislilo. A to nas opet vraća na ono uvek isto uporno i opsedajuće pitanje koje ih prati od prvog otkrića njihovih ostataka: zašto su nestali?

DA BISTE NAVELI neandertalske ostatke na otkrivanje njihovih tajni, možete da ih premeravate kalibarskim šestarima, sondirate CT skenerom ili pokušate da pronađete i dešifrujete genetski kod. Ili, ako slučajno imate na raspolaganju jednu vrstu akceleratora čestica koji se naziva sinhrotron, možete da ih stavite u prostoriju obloženu olovom i obaspete snopom x-zraka od 50.000 volti, a da pri tom ne poremetite nijedan molekul.

 Tokom besane nedelje u oktobru 2007. godine, tim naučnika okupio se u Evropskom postrojenju za sinhrotronsko zračenje (ESRF) u Grenoblu, u Francuskoj, na jedinstvenom "kongresu vilica". Cilj je bio da se istraži ključno pitanje životne istorije neandertalaca: da li su dostizali polnu zrelost ranije nego što je to slučaj kod njihovih savremenih ljudskih pandana? Ako jesu, onda je to moglo da ima posledice na razvoj njihovog mozga, a što bi moglo da objasni i razloge njihovog nestanka. Mesto na kojem je valjalo potražiti odgovore nalazilo se duboko u građi neandertalskih zuba.

"Kad sam bio mlad, nisam mislio da zubi mogu da budu toliko korisni za određivanje novije ljudske evolucije, ali sad mislim da su oni tu najvažniji", kaže Žan-Žak Ublen, koji je zajedno sa svojom koleginicom iz Instituta Maks Plank, Tanjom Smit, došao u Grenobl.

Zajedno s Polom Taforoom iz ESRF-a, Ublen i Smitova stisnuli su se u računarima ispunjenu kućicu u postrojenju – jednog od tri najveća sinhrotrona na svetu, s prstenom za skladištenje energijom nabijenih elektrona, koji ima obim od skoro jednog kilometra – i posmatrali na ekranu kako snop x-zraka zuji kroz gornji desni očnjak neandertalskog adolescenta s lokaliteta Le Mustije u jugozapadnoj Francuskoj, proizvodeći nedvosmisleno najdetaljniju rendgensku sliku zuba u ljudskoj istoriji. U međuvremenu je probrana zbirka ostalih fosila bila na obližnjoj polici, čekajući svoj red za nastup pod zracima sinhrotrona: dve vilice maloletnih neandertalaca otkrivene u Krapini u Hrvatskoj, koje datiraju od pre 130.000 do pre 120.000 godina; takozvana lobanja La Kvina koja je pripadala nekom neandertalskom mladiću, otkrivena u Francuskoj i stara između 75.000 i 40.000 godina; i dva značajna primerka savremenih ljudi od pre 90.000 godina, netaknutih zuba, pronađena u kamenom skloništu zvanom Kavzeh u Izraelu.

Kad se zubi prikažu u slici visoke rezolucije, na njima se otkriva složena, trodimenzionalna šara svakodnevnih crta rasta, kao i onih iz dužeg perioda, kao na godovima stabala, zajedno s crtama stresa u kojima su šifrirani ključni trenuci istorije ličnog života. Trauma rođenja urezuje oštru neonatalnu stresnu crtu u gleđi; vreme odbijanja od grudi i epizode nestašice hrane ili stresovi iz okoline na sličan način ostavljaju različite znake na zubu koji se razvija. "Zubi čuvaju neprekidan i trajan zapis o rastu, od pre rođenja pa sve dok ne prestanu da rastu krajem puberteta", objašnjava Smitova. Ljudskim bićima je potrebno više vremena dok ne zađu u pubertet nego šimpanzama, našim najbližim današnjim srodnicima – što znači da više vremena provode u učenju i razvoju u okviru socijalne grupe. Rane vrste hominina koje su živele u afričkim savanama pre više miliona godina brzo su sazrevale, sličnije šimpanzama. Dakle, u kom trenutku evolucije započinje taj duži, savremeni obrazac?

U pokušaju pronalaženja odgovora na to pitanje, Smitova, Taforo i njihove kolege već su koristili sinhrotron kako bi pokazali da je jedno dete ranog savremenog čoveka s lokaliteta Džebel Irhud u Maroku (iz vremena od pre 160.000 godina) nosilo obrazac životne istorije savremenog čoveka. Nasuprot tome, "prstenovi rasta" u 100.000 godina starom zubu mladog neandertalca, otkrivenog u pećini Skladina u Belgiji, ukazivali su na to da je dete bilo staro osam godina u trenutku smrti i izgleda da je bilo na putu ulaska u pubertet nekoliko godina pre prosečnog ulaska u pubertet kod savremenih ljudi. Jedan drugi istraživački tim, istražujući samo jedan neandertalski zub, otkrio je da nema razlike između njegovog obrasca rasta i onog kod današnjih ljudi. Ali, dok će za celovitu analizu sa "kongresa vilica“ morati da prođe još vremena, prvi rezultati, kaže Smitova, "potvrđuju ono što vidimo u Skladini".

"To bi svakako imalo uticaja na društvenu organizaciju neandertalaca, strategiju parenja i roditeljsko ponašanje", kaže Ublen. "Zamislite društvo u kojem jedinke počinju da se razmnožavaju četiri godine ranije nego što je to slučaj kod savremenih ljudi. To je jedno sasvim drugačije društvo. To bi takođe moglo da znači da su kognitivne sposobnosti neandertalaca možda bile različite u odnosu na savremene ljude."

Neandertalsko društvo se možda razlikovalo i na drugi način, bitan za kolektivni opstanak: u onome što arheolozi nazivaju kulturnim ublažavanjem udarca. Ublaživač je nešto u ponašanju grupe – tehnologija, oblik društvene organizacije, kulturna tradicija – što čuva njene izglede u igri prirodnog odabira u kojoj su ulozi visoki To je kao da u igri pokera pored lakta imate malu zalihu viška žetona, pa zbog toga ne morate tako brzo da izađete iz igre. Na primer, Meri Stajner i Stiven Kun sa Univerziteta Arizona tvrde da su rani savremeni ljudi izašli iz Afrike s ublaživačem u obliku ekonomski efikasnog pristupa lovu i skupljanju, a što je rezultiralo raznovrsnijom ishranom. Dok su muškarci lovili velike životinje, žene i deca tragali su za manjom divljači i biljnom hranom. Stajnerova i Kun misle da neandertalci nisu uživali prednosti takve izrazite podele poslova. Od južnog Izraela pa do severne Nemačke, arheološka evidencija pokazuje da su se neandertalci, naprotiv, u potpunosti oslanjali na lov velikih i srednje velikih sisara poput konja, jelena, bivola i divljih goveda. Nema sumnje da su jeli i nešto biljne materije, pa čak i školjke blizu Sredozemnog mora, ali nepostojanje žrvnjeva i drugih dokaza o preradi biljne hrane ukazuje Stajnerovoj i Kunu da su biljke neandertalcima bile tek dodatna hrana, "više nešto poput salate, zakuske i deserta nego osnovna namirnica bogata energijom".

Njihova neumoljiva telesna potreba za kalorijama, pogotovo na višim geografskim širinama i tokom hladnijih razdoblja, verovatno je terala neandertalske žene i decu da se pridružuju lovu – tom "grubom i opasnom poslu", pišu Stajnerova i Kun, sudeći prema mnoštvu zalečenih fraktura uočljivih na neandertalskim gornjim udovima i lobanjama. Grupe savremenih ljudi, koje su stizale u njihovo područje pred kraj neandertalske ere, imale su i druge mogućnosti izbora.

"Unošenjem raznolikosti u ishranu i posedovanjem jedinki koje će obavljati raznovrsne zadatke, dobijate formulu manjeg zajedničkog rizika, a to je konačno dobra vest za trudne žene i decu", kazala mi je Stajnerova. "Dakle, ako jedna stvar propadne, uvek vam ostaje još nešto." Neandertalska žena mogla je da bude jaka i prilagodljiva. Ali bez takvog jednog kulturnog ublažavanja udarca, ona i njeno dete bili bi u nepovoljnijem položaju.

Od svih mogućih kulturnih ublaživača udaraca, možda je najvažniji bio "jastuk" samog društva. Prema Eriku Trinkausu, neandertalska društvena jedinica možda je imala veličinu proširene porodice. Među nalazištima ranih savremenih ljudi u Evropi, kaže Trinkaus, "počeli smo da pronalazimo lokalitete koji predstavljaju veće populacije". Puko življenje u većoj grupi ima svoje biološke i društvene posledice. U većim grupama neizbežno dolazi do više društvenih interakcija, što tera mozak na veću aktivnost u vreme detinjstva i adolescencije, stvara pritisak prema poboljšanju prefinjenosti jezika, te indirektno povećava prosečan životni vek pripadnika grupe. Dugovečnost, dalje, povećava međugeneracijski prenos znanja i stvara nešto što Kris Stringer naziva "kulturom izuma" – prenos praktičnih veština opstanka i tehnologije proizvodnje alata s naraštaja na naraštaj, a posle i između zajednica.

Koji god kulturni ublaživači bili, oni su verovatno predstavljali dobar dodatni, mada tanak, sloj zaštite od oštrih klimatskih stresova za koje Stringer tvrdi da su kulminirali otprilike u vreme kad su neandertalci nestali. Podaci iz ledenih jezgara ukazuju na to da je približno u periodu od pre 30.000 godina, pa do poslednjeg ledenog maksimuma pre oko 18.000 godina, zemaljska klima imala ogromna kolebanja, ponekad u roku od samo nekoliko decenija. Nekoliko ljudi više u društvenoj jedinici, s nekoliko veština više, moglo je savremenim ljudima da donese prednost u momentu kad su uslovi postali oštri. "Ne baš ogromnu prednost", kaže Stringer. "Neandertalci su očigledno bili dobro prilagođeni hladnijoj klimi. Ali, s dodatnim opterećenjem tim ekstremnim klimatskim promenama na već postojeće rivalstvo između njih i savremenih ljudi, mislim da je stvorena razlika."

I još preostaje konačno, osetljivo – i kako Žan-Žak Ublen voli da kaže, politički nekorektno – pitanje koje opseda neandertalske studije otkad je teorija Izlaska iz Afrike postala opšteprihvaćena: da li je zamena neandertalaca savremenim ljudima bila blaga i miroljubiva, pleistocenski oblik rodbinske ljubavi, ili je bila srazmerno žustra i neprijateljska?

"Neandertalci i savremeni ljudi se verovatno uglavnom nisu sretali", kaže on, pažljivo birajući reči. "Način na koji ja to zamišljam je taj da su se s vremena na vreme u tim dodirnim područ jima neki od tih momaka međusobno viđali iz daljine… ali mislim da su najverovatnije jedni druge uklanjali iz okoline. Nisu se samo izbegavali nego su se i uklanjali. Iz novijih istraživanja o lovcima sakupljačima znamo da su oni mnogo manje miroljubivi nego što se to verovalo."

"PONEKAD SAMO POGASIM svetla i razmišljam o tome kako je njima moralo biti."

Evolucioni biolog Klajv Finlajson, iz Muzeja Gibraltar, stajao je u predvorju Goramove pećine, veličanstvenog krečnjačkog tabernakla koji se u gibraltarskoj steni otvara prema moru. Unutra su fantastične tvorevine od sige koje su formirane taloženjem iz vode koja se slivala sa svoda velike centralne odaje. Stratigrafija pećine istačkana je dokazima neandertalskog boravka 125.000 godina unazad, među kojima su kameni vrhovi kopalja i strugači, ugljenisane šišarke i ostaci drevnih ognjišta. Dve godine ranije, Finlajson i njegove kolege metodom određivanja starosti putem radioaktivnog izotopa ugljenika (14C) ustanovili su da se žar na nekima od ovih ognjišta ugasio pre samo 28.000 godina – poslednji poznati trag neandertalaca na Zemlji. (Ostala ognjišta u pećini možda su stara samo 24.000 godina, ali njihovo datovanje je kontroverzno.)

Finlajson iz polena i životinjskih ostataka rekonstruiše izgled okoline od pre 50.000 do pre 30.000 godina. U to doba Gibraltar je bio okružen uskim obalnim grebenom, a Sredozemno more je bilo udaljeno oko 3-4 kilometra. Krajolik je bio obrastao šikarom savane i namirisan ruzmarinom i majčinom dušicom, talasaste peščane dine s ponekim stablom hrasta plutnjaka ili bora i šparglama na priobalju. Praistorijski lešinari, od kojih neki s rasponom krila od tri metra, gnezdili su se visoko na prednjoj strani litice, pretražujući dine u potrazi za obrokom. Finlajson zamišlja neandertalce kako posmatrajute ptice dok kruže i spuštaju se, a onda se utrkuju s njima ko će pre do hrane. Njihova ishrana je sigurno bila raznovrsnija od tipično neandertalske zavisnosti od kopnene divljači. Njegov istraživački tim je u pećini pronašao zečje kosti, kornjačine oklope i ljušture dagnji, kao i kosti delfina i kostur foke na kojima su bili tragovi sečenja.

Ali onda su se stvari promenile. Kad su najhladniji prsti ledenog doba konačno dohvatili jug Pirinejskog poluostrva u nizu iznenadnih kolebanja pre 30.000 do 23.000 godina, pejzaž se pretvorio u polusuvu stepu. Na takvom otvorenijem igralištu moguće je da su visoki, vitki savremeni ljudi koji su stizali u to područje s projektilskim kopljima zadobili prednost nad zdepastim, mišićima sputanim neandertalcima. Ali Finlajson tvrdi da su se neandertalci s Pirinejskog poluostrva našli na rubu izumiranja ne toliko zbog dolaska savremenih ljudi koliko zbog dramatičnih klimatskih promena. "Trogodišnji period intenzivne hladnoće ili odron zemlje, ako ste svedeni na desetak ljudi, sasvim je dovoljan", kaže on. "Kad populacija padne ispod određenog broja, društvo je osuđeno na nestanak."

Važna stvar u svemu možda je to što izumiranje neandertalaca nije rastegnut iako dosledan paleontološki roman; pre je to zbirka povezanih, ali jedinstvenih kratkih pripovedaka o izumiranju. "Zašto su neandertalci nestali u Mongoliji?", pita Stringer. "Zašto su nestali u Izraelu? Zašto su nestali u Italiji, na Gibraltaru, u Britaniji? Dakle, odgovor bi mogao da bude različit za različita mesta, jer se to verovatno događalo i u različitim vremenima. Tako govorimo o velikom području i o nestajanju i povlačenju u raznim vremenima, sa malim zonama neandertalaca koji su nesumnjivo opstajali na raznim mestima u raznim vremenima. Gibraltar je sigurno jedno od njihovih poslednjih uporišta. Mogao je da bude i poslednje, ali to ne znamo sa sigurnošću."

Šta god bilo, rasplet svih tih priča ima svoj potpis u Goramovoj pećini. U dubokoj utrobi te pećine, nedaleko od poslednjeg neandertalskog ognjišta, Finlajsonov tim nedavno je otkrio nekoliko crvenih otisaka dlanova na steni, znak da su savremeni ljudi stigli na Gibraltar. Prve analize pigmenta datiraju te otiske unazad od 20.300 do 19.500 godina. "Kao da su govorili: ’Hej, ovo je sad novi svet’", kaže Finlajson.

Reportaža POSLEDNJI NEANDERTALAC objavljena je u štampanom izdanju časopisa National Geographic u aprilu 2007. godine.