Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Magazin

"Razmišljam samo o tome da se ne izgubim ovde, kilometar i po pod zemljom": Istraživanje čudovišnog pećinskog sistema u zabačenom kutku Uzbekistana

Autor Aleksandra Jovanović
Autor Aleksandra Jovanović

Duboko ispod jednog zabačenog planinskog venca u Uzbekistanu speleolozi krstare lavirintom koji je za speleologe ono što je Mont Everest za planinare.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Pre oko 30 godina geolog Igor Lavrov, bradati čovek s naočarima koji sada u kamionskoj prikolici sedi prekoputa mene, otkrio je impozantnu krečnjačku liticu Sodžu Gurgur Otu, koju on i njegove kolege sve do danas istražuju. Ovaj prirodni zid, visok 365 metara i dugačak 35 kilometara, formiran je kad su tektonske sile izgurale drevne krečnjačke ploče u vertikalni položaj. Igor je imao 24 godine i bio je mladi član Speleološkog kluba Sverdlovsk kada je, proučavajući stare sovjetske geološke karte, saznao za Bajsuntovske planine. Jednog dana su on i njegov kolega Sergej Matrenjin, na osnovu informacija koje su dobili od nekog nomadskog pastira, otišli u selo Kerok, kod lokalnog školskog učitelja. Taj čovek je godinama ulazio u okolne pećine i istraživao ih koristeći improvizovane baklje. "A gde ima tih pećina?", pitao je Igor. "Tamo", rekao je učitelj, upirući prstom ka masivnom krečnjačkom monolitu na obodu doline. Stojeći podno kamenog zida, mladi speleolozi su tada prvi uočili tajanstvenu rupu gore nasred litice. Kroz tu rupu smo mi ušli u Tamnu zvezdu.

Kad je put postao previše strm za kamion, nastavili smo peške. Dva dana smo hodali kroz vrleti, s 15 magaraca natovarenih opremom i zalihama, sve do mesta za glavni kamp, na širokoj stenovitoj izbočini ispod same krečnjačke litice. Svih sedam poznatih ulaza u Tamnu zvezdu jesu rupe na tom kamenom zidu i može im se prići samo penjući se vertikalno ili spuštajući se niz uže.

A post shared by Mark Synnott (@m_synnott) on Apr 19, 2017 at 4:31am PDT

Bilo nam je potrebno nekoliko dana da postavimo užad do ulaza, podignemo i unesemo opremu. Konačno, popeo sam se užetom uza zid do glavnog ulaza na visini od 137 metara (zovu ga Iževskaja, ili R21). Počeo sam da shvatam zašto speleolozi Tamnu zvezdu doživljavaju kao živo biće. Dole u našem kampu temperatura je oko 38 stepeni, ali ovde me je šokirao udar ledenog vetra koji duva iz utrobe Tamne zvezde.

Niko u potpunosti ne shvata kako funkcioniše ventilacioni sistem Tamne zvezde, ali ovaj ulaz "izdiše" kad je napolju visok atmosferski pritisak i "udiše" kada je nizak. Ako pećina ovde izdiše, onda mora negde to prvo da usisa spolja. Samo gde? Dok niz padinu prekrivenu injem žurno ulazim u pećinu, ne mogu da se oslobodim snažnog osećaja da sam upravo kročio u čeljusti praistorijske zveri.

Odmah kod ulaza Tonja Votinjceva, ruski mole-kularni biolog, zastaje i pričvršćuje neki mali beli disk na zid. Njen zvanični zadatak je da mapira novootkrivene delove pećine, ali priznaje da je više zanima naučna strana priče. Ovaj uređaj je jedan od nekoliko koje će postaviti u pećini. Oni će sledeće dve godine beležiti temperaturu, vlažnost, nivo ugljen-dioksida i atmosferski pritisak. Podaci će onda biti sakupljeni i analizirani u laboratoriji.

Mnogo naučnih podataka može se prikupiti pod zemljom, ponajviše iz speleotema – mineralnih naslaga zvanih stalagmiti i stalaktiti koji se uzdižu s tla pećine ili se spuštaju s tavanice. Na isti način na koji se proučavaju uzorci ledenog jezgra iz glečera, mogu da se proučavaju i podaci iz speleotema. Analizom hemijskih sastojaka koji su ušli u sastav ovih formacija kapanjem vode tokom hiljada godina možemo steći uvid u klimatske uslove raznih perioda prošlosti.

Istraživači svake godine prikupljaju uzorke iz različitih delova pećinskog sistema ne samo da bi imali uvid u klimatsku istoriju centralne Azije već i da bi proučavali arhitekturu i ventilacioni sistem pećine – što će pomoći budućim speleolozima da lakše odrede gde treba tražiti nove hodnike i prostorije. Idem za Tonjom, savijam se da prođem ispod lučno zakrivljenog prozirnoplavog leda i ulazim u ogromnu prostoriju, podzemnu halu dugu oko 250 metara i visoku 30 metara – Dvoranu punog meseca. Lampu na šlemu uključujem na najjače i jasnije osvetljavam prostor oko sebe. Zidovi su optočeni paperjastim belim injem koje se pod svetlošću lampe cakli kao milion sićušnih ogledala i osvetljava dvoranu poput zvezdanih galaksija na kristalno vedrom noćnom nebu.

Povezane vesti

DVA DANA KASNIJE stojim na ivici jezera s Larisom, koja je već nestala u mraku i čeka da joj se pridružim na drugoj strani. Otkad sam došao u ekipu, Rusi su se trudili da me podsete na moj početnički status. Uveče su pričali strašne priče o speleolozima koji su tragično skončali, uključujući i jednu o mladom istraživaču koji je pogrešno skrenuo i izgubio se u nekoj pećini u Britaniji. "Tek posle godinu dana našli su njegovo telo", kaže jedan od Rusa. Osim toga, začikivali su me u usput kao da su testirali može li Amerikanski da bude ovde s njima – koliko težak teret mogu da nosim, šta sve umem s užetom, koliko šala na svoj račun mogu da podnesem.

Preostaje mi samo jedno. Vezujem "pupčanu vrpcu" za dugačko zategnuto uže i otiskujem se dole ka drugoj strani jezera. Prizemljujem se na steni s koje se ulazi u malu kupolastu prostoriju, otprilike kao veći eskimski iglo.

Nema Larise. Izgleda da sam na testu, mogu li da se snađem sam. Do sada sam sve njihove testove položio, a na šale sam se dobronamerno osmehivao. Ali sada mi nije smešno. Brzim osvetljavanjem uočavam dva hodnika koji vode iz prostorije. Upinjem se da čujem neki zvuk ne bih li zaključio kojim hodnikom je Larisa izašla, ali sve što čujem jeste kapanje vode s tavanice u jezero.

A post shared by Mark Synnott (@m_synnott) on Feb 21, 2017 at 3:42pm PST

Dok razmatram opcije, isključujem svetlo da bih štedeo baterije. Oko mene crnilo, potpuni mrak. Fotoni svetlosti mogu da putuju kroz svemir milijardama kilometara pravolinijski, bez prekida, ali kod njih nema skretanja. Vijugava staza koja vodi u dubinu planine svodi svu svetlost koja će ikada obasjati ove zidove samo na zrake iz lampe na šlemu. Pomišljam kako li se osećao taj izgubljeni britanski speleolog kad mu se baterija potrošila, dok je sam ležao na mestu koje će mu biti grobnica.

"Larisa!", vičem, a zvuk se odbija o zidove male prostorije. Onda mi je postalo jasno. Njeno: "Ne brini, ne možeš se izgubiti" neka je vrsta interne šale jer se zapravo možeš izgubiti i to vrlo lako.

Biram prvi hodnik i ubrzo, na svu sreću, shvatam da je ćorsokak. Izlazim kroz drugi i izbijam na svetlucavi kameni vodopad, kaskadnu stenu uglačanu i oblikovanu tankim slojem minerala nanetih stalnim protokom vode. Na steni sedi Larisa.Idemo do raskrsnice tri hodnika gde se na gomili stena nalaze dva drečava šatora, osvetljena iznutra: Gotski kamp. Obasjava nas svetlost lampe, čuje se zvonki glas Ženje Cirikina: "Dobro došli u Gotsku sobu." Ženja je veteran u grupi, ovo mu je deseta ekspedicija u Bajsuntovske planine. Bavi se uzgojem riba za potrebe jednog ruskog državnog instituta, ali Tamna zvezda je njegov istinski životni poziv i niko se bolje od njega ne razume u ovaj složeni pećinski kompleks. "On zna kuda vode novi hodnici i pre nego što ih istražimo", kaže mi jedan mlađi Rus.

Ženja nam rukom pokazuje na jedan od šatora. Para kulja kroz otvor, čujem kako se unutra nešto kuva na plinskom plamenu. Svlačim zaštitno odelo i ulazim za njim u šator, gde zatičem nekoliko članova tima nagnutih oko mape Tamne zvezde. Hodnici otkriveni u svakoj od ekspedicija iscrtani su drugačijom bojom, pa mapa liči na višebojni prikaz ljudskog kardiovaskularnog sistema. Ženja blatnjavim prstom prati zakrivljenu zelenu liniju, lupne u jednu tačku i počinje brzo da govori nešto na ruskom. Pokazuje gde je prethodna ekspedicija naišla na prepreku, vodopad visok 37 metara. Tu se još niko nije popeo.

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka