GENIJE: Zašto su neki ljudi pametniji od drugih?

Neki su umovi tako izuzetni da menjaju svet. Ne znamo tačno šta tim ljudima omogućava da budu toliko iznad nas, ali nauka nam pruža neke nagoveštaje.

Terman i njegovi saradnici otkriće, međutim, da ogromna inteligencija sama po sebi ne jemči ogromna postignuća. Jedan broj učesnika teško se probijao kroz život, uprkos izuzetno visokom količniku inteligencije. Nekoliko desetina drugih prvo je moralo da se ispiše s koledža. Treći, koji su takođe bili testirani, ali nisu imali dovoljno velik količnik za članstvo među izabranima, istakli su se u svojim područjima. Najpoznatiji među njima su Luis Alvarez i Vilijem Šokli, obojica dobitnici Nobelove nagrade za fiziku. Za takvo potcenjivanje postoji presedan: Čarls Darvin prisećao se da su ga smatrali "vrlo običnim dečakom, s intelektom mnogo manjim od standardnog". Kad je odrastao, rešio je tajnu postanka veličanstvene raznolikosti života.

Veliki pomaci u nauci, poput Darvinove teorije evolucije putem prirodne selekcije, ne bi bili mogući bez kreativnosti, sastavnog dela genijalnosti koji Terman nije mogao da izmeri. Ali kreativnost i njene procese mogu, u određenoj meri, objasniti i sami kreativci. Skot Beri Kaufman, naučni rukovodilac Instituta za proučavanje maštovitosti u Filadelfiji okuplja pojedince koji se ističu kao pioniri u svojim područjima – ljude poput psihologa Stivena Pinkera i komičarke En Libera iz trupe "Drugorazredni grad" – kako bi s njima razgovarao o načinu na koji dolaze do svojih ideja i shvatanja. Kaufmanov cilj nije da razjasni genijalnost – on na taj pojam gleda kao na presudu društva koja uzdiže nekolicinu odabranih, a zanemaruje ostale – već da podstakne maštovitost kod svakoga.

Ti razgovori otkrivaju da se onaj "aha" trenutak, blesak jasnoće do kojeg dolazi u najneočekivanijim trenucima – u snu, pod tušem, u šetnji – često  javlja nakon nekog perioda razmišljanja. Informacije ulaze svesno, ali problem se obrađuje nesvesno, a rešenje iskoči kad mu se um najmanje nada. "Do velikih ideja obično se ne dolazi kad ste usredsređeni na njih", kaže Kaufman.

Proučavanje mozga daje nam nagoveštaje o tome kako dolazi do tih "aha" trenutaka. Stvaralački proces, kaže Reks Jang, neuronaučnik s Univerziteta Nju Meksiko, oslanja se na dinamičku međuigru nervnih mreža koje usklađeno deluju i koriste različite delove mozga u isti čas – desnu i levu polovinu, a naročito područja u pretčeonom korteksu. Jedna od tih mreža omogućava nam da ispunjavamo spoljašnje uslove – aktivnosti koje moramo da obavimo poput odlaska na posao i plaćanja poreza. Ona je većinom smeštena u spoljašnjim područjima mozga. Druga omogućava unutarnje misaone procese, uključujući sanjarenje i zamišljanje. Uglavnom se proteže središnjim područjem mozga.

Improvizacije u džezu zanimljiv su primer interakcije nervnih mreža za vreme kreativnog procesa. Čarls Limb, specijalista za sluh i hirurg s Univerziteta Kalifornija u San Francisku, projektovao je klavijature koje ne sadrže metal i koje su dovoljno male da na njima može da se svira unutar skenera za magnetnu rezonancu (MRI). Šest džez pijanista je zamoljeno da odsvira lestvicu i po jednu memorisanu kompoziciju, a zatim da improvizuje solo dok slušaju zvuke džez kvarteta. Skenovi tih muzičara pokazuju da je njihova moždana aktivnost bila "suštinski različita" dok su improvizovali, kaže Limb. Unutarnja mreža, povezana s izražavanjem ličnosti, pokazala je povećanu aktivnost, dok je spoljašnja mreža, povezana s koncentracijom i autocenzurom, bila neaktivna. "Mozak kao da je isključio sopstvenu sposobnost da kritikuje samog sebe", kaže on.

To bi moglo da objasni zapanjujuća izvođenja džez pijaniste Kita Džereta. Džeretu, čije koncertne improvizacije traju i po dva sata, nije lako – zapravo je nemoguće – da objasni kako njegova muzika nastaje. Ali kad sedne pred publiku, on namerno zaboravi na note i počne da prebira po dirkama. "Ja u potpunosti zaobilazim mozak", kaže mi. "Vodi me sila na kojoj samo mogu da budem zahvalan." Džeretu je u naročitom sećanju ostao jedan koncert u Minhenu; osećao se kao da je nestao u visokim tonovima klavijature. Kad se pojavi, njegov kreativni artizam, oblikovan decenijama slušanja, učenja i vežbanja melodija, vrlo malo je pod njegovom kontrolom. "To je širok prostor u kom se nadam da ću pronaći muziku", kaže on.

Jedan od znakova kreativnosti jeste sposobnost povezivanja prividno različitih pojmova. Bogatija komunikacija između različitih područja mozga može da omogući takve intuitivne skokove. Endru Njuberg, upravnik Istraživačkog odeljenja na Markusovom institutu za integrativnu medicinu u sklopu univerzitetskih bolnica Tomas Džeferson, koristi difuzioni tenzorski imidžing (tehniku kontrasta magnetne rezonance) da bi načinio prikaz nervnih puteva u mozgu kreativnih osoba. Njegovim ispitanicima, koji dolaze iz Kaufmanove grupe velikih mislilaca, daju se standardni testovi kreativnosti, u kojima se od njih očekuje da smisle neku novu funkciju svakodnevnih predmeta poput palice za bejzbol ili četkice za zube. Njubergov cilj je da uporedi povezanost unutar mozgova tih uspešnih osoba s povezanošću u mozgovima ispitanika iz kontrolne grupe kako bi ustanovio ima li razlike u delotvornosti interakcija između različitih područja njihovih mozgova. Krajnji cilj jeste da skenira čak 25 njih u svakoj kategoriji, a potom sakupi tako dobijene podatke i potraži sličnosti unutar svake grupe, kao i razlike koje bi mogle da se pojave u zavisnosti od profesije. Na primer, da li su određena područja aktivnija u mozgu komičara nego u mozgu psihologa?

Početno upoređivanje jednog "genija" (Njuberg tu reč koristi neobavezno, za potrebe razlikovanja dve grupe ispitanika) i jednog pripadnika kontrolne grupe otkriva zanimljiv kontrast. Na snimcima mozgova subjekata crvene, zelene i plave mrlje osvetljavaju delove bele mase u kojima se nalaze "žice" koje neuronima omogućavaju odašiljanje električnih poruka. Crvena mrlja na svakoj slici predstavlja corpus callosum, središnji snop s više od dvesta miliona nervnih vlakana koji povezuje dve polovine mozga i omogućava njihovu međusobnu povezanost. "Što je više crvene boje, to je više vezivnih vlakana", kaže Njuberg. Razlika je uočljiva: čini se da je crveni deo "genijalnog" mozga oko dva puta širi od crvenog dela mozga kontrolnih subjekata.

"To podrazumeva da se između leve i desne polovine odvija intenzivnija komunikacija – što bi se kod vrlo kreativnih ljudi moglo i očekivati", kaže Njuberg, naglašavajući da to proučavanje još traje. "U njihovim misaonim procesima više je fleksibilnosti, više doprinosa iz različitih delova mozga." Zeleni i plavi delovi predstavljaju druga područja povezanosti, koja se pružaju od prednjeg do zadnjeg dela, uključujući dijalog između frontalnog, parijetalnog i temporalnog režnja. Oni bi mogli da otkriju dodatne indicije, kaže Njuberg. "Još uvek ne znam šta bismo sve mogli da otkrijemo. Ovo je tek jedan deo."