Kako dospeti tamo? Kroz šahtove, pa niz beskrajne merdevine. Šta poneti? Rudarski šlem će dobro doći. Šta ćete da radite? Ići ćete na posao, žurku, slikaćete, ili ćete jednostavno istraživati mrežu mračnih tunela . Šta ćete naći? ...
Izvor: Foto: Stiven Alvarez
Međutim, Šarlije iz njihovih kostiju sastavlja deliće priče: bolesti od kojih su patili, nezgode koje su doživeli, povrede koje su ili nisu zacelile, šta su jeli, od čega su bili operisani. Odavde iz podzemlja, Šarlije može da vidi kako je nekada izgledao život gore na suncu. Opet pretura po kesi.
"Ah", kaže, škiljeći u iskrivljenja na jednom kičmenom pršljenu, "malteška groznica!"
Izvor: Foto: Shutterstock
Izvor: Profimedia/Shutterstock
Privid urednosti Iza uredno naslaganih lobanja, butnih kostiju i potkolenica u pariskim katakombama leži haotična gomila kostiju. U XVIII i XIX veku gradske vlasti su iskopavale milione kostura iz pretrpanih grobalja i noću ih prosipale u stari kamenolom.
Para od našeg disanja u oblacima se skuplja duž plafona. Negde u daljini čuje se kapanje vode. Šarlije proučava deo kičmenog stuba. Malteška groznica ili bruceloza, napada ljude koji su u kontaktu sa zaraženim životinjama ili njihovim izlučevinama, recimo mlekom.
"Ova osoba je možda pravila sir", kaže Šarlije.
Gledam niz hodnik. Mi stojimo u nekoj vrsti biblioteke; još deset hiljada priča kao ova o fromažeru leži nam u vidokrugu. Kada se Šarlije bude metroom vraćao u svoj kabinet, neke od tih priča nalaziće se u najlon kesi pored njegovih nogu.
Inspektori
"Spremili su vam novu rupicu", kaže inspektor, dok mi otvara vrata kombija, "napatićete se", smeje se i zatvara klizna vrata.
Brekćemo niz tihu aveniju jednog toplog prolećnog jutra. Muškarci i žene ispod bujnih zelenih krošnji kestena pešače do posla. U predgrađu Arkuj, vozač se zaustavlja u jednoj prometnoj ulici. Njegove kolege na trotoaru oblače plave radničke kombinezone, obuvaju duboke gumene čizme i stavljaju šlemove. Pridružujemo im se kod šahta, tik uz bedem obrastao bršljanom. Ispod naših nogu zjapi tama u dnu otvora.
Jedan za drugim, članovi ekipe pale lampe na šlemovima i spuštaju se niz merdevine. Oni su pripadnici Generalnog inspektorata za kamenolome (IGC). Njihov posao je da osiguraju da se Pariz ne uruši u kamenolome koji prožimaju njegove temelje. Na dnu merdevina, čučimo u uzanom hodniku dok An Mari Leparmentije, geolog, meri nivo kiseonika. Danas ga ima mnogo.
Krećemo dalje kroz hodnik, pognuti ispod niskog plafona kao trolovi. Krečnjački zidovi su oznojeni, voda pljuska oko čizama dok gazimo. Fosili morskih stvorenja vire iz stene, a u blatnjavoj bari nalazimo zarđalu potkovicu, zaostavštinu životinje koja je ovuda teglila iskopani kamen pre više od jednog veka.
Savremeni Pariz leži na ogromnom masivu krečnjaka i gipsa. Rimljani su ovde prvi vadili kamen; njihova kupatila, skulpture i arena i danas mogu da se vide u Il de la Site i Latinskoj četvrti. Tokom vekova, rimska Lutecija pretvorila se u Pariz, a rudari su kopali sve dublje i sve šire, klešući materijal za neke od čuvenih gradskih zgrada, Luvr i Notr Dam. Površinski kopovi pretvorili su se u mrežu podzemnih galerija.
U početku, kamen je vađen daleko izvan gradskog područja. Kako je grad rastao, neki delovi su se raširili direktno iznad starih tunela. Širenje je teklo generacijama, bez obzira na otvore u zemlji. Rudari su radili u teškim uslovima, pod svetlošću baklji, gutali su prašinu i često bili žrtve odrona. Kad bi iscrpli neko nalazište, rudari bi ga zapušili šoderom ili bi ga jednostavno napustili. Na površini, niko ne bi obraćao pažnju. Niko nije shvatao koliko su temelji Pariza postali porozni.
Do prvog većeg urušavanja došlo je u decembru 1744. godine, kada se jedan nestabilni tunel odronio progutavši kuće i ljude duž pravca kojim se danas pruža avenija Danfer-Rošro. Narednih godina otvorilo se još rupa koje su uvukle još kuća u svoje mračne utrobe. Kralj Luj XVI naložio je arhitekti koji se zvao Šarl Aksel Gijomo da istraži, mapira i osigura kamenolome. Ekipe inspektora su polako istraživale i ojačavale tunele. Da bi sebi olakšali posao, kopali su nove tunele da bi probili prečice među odvojenim mrežama. Otprilike u isto vreme, kada je kralj odlučio da zatvori i isprazni jedno od pretrpanih, nezdravih gradskih grobalja, Gijomo je dobio zadatak da kosti smesti negde, tako su neki pariski kamenolomi postali katakombe.
Danas, Leparmentije i njen tim nastavljaju posao Gijomovih prvih inspektora. Tridesetak metara ispod ulice, zastajemo kod stuba sačinjenog od pet-šest stena naslaganih početkom XIX veka. "Ne pipaj", kaže mi Laparmentije, "malo je krhko." Mada velika crna pukotina deli plafon na dva dela, stub i dalje stoji.
"Manja urušavanja i dalje se dešavaju svake godine", priča mi ona. "Nedavno, 1961. godine, zemlja je progutala ceo kvart u južnim predgrađima, 21 čovek je poginuo." Leparmantije nešto beleži. Još jedan tunel proteže se ispod nas. Ona mi rukom pokazuje nadole. Jednog dana ovaj stub bi mogao da padne, a tunel u kome sada stojimo mogao bi da se uruši u onaj ispod njega.
Idemo dublje. Na kraju hodnika sedamo i promatramo malu, mračnu rupu koju su mi satima ranije najavili. Jedva da je široka koliko i moja ramena. Niko ne zna kuda vodi. Jedan mlađi član ekipe se zavlači u rupu, mlatarajući nogama po vazduhu. Bacam pogled na Leparmentijevu, ona odmahuje glavom kao da kaže: nema šanse da ja uđem tu. Ali mi odmah rukom pokazuje: samo izvoli.
