Kako dospeti tamo? Kroz šahtove, pa niz  beskrajne merdevine. Šta poneti? Rudarski šlem će dobro doći. Šta ćete da radite? Ići ćete na posao, žurku, slikaćete, ili ćete jednostavno istraživati mrežu mračnih tunela . Šta ćete naći? ...

Taksi klizi kroz subotnje jutro. Široke avenije su tihe, prodavnice zatvorene. Iz pekare dopire miris svežeg hleba. Na semaforu, pažnju mi privlači nekakvo komešanje. Muškarac u plavom radničkom kombinezonu pomalja se iz otvora na trotoaru. Duge kose uvijene u dredove, sa lampom na glavi. Za njim se pojavljuje mlada žena, noseći fenjer. Dugih, vitkih nogu, u vrlo kratkom šortsu. Oboje nose gumene čizme, oboje su isflekani žućkastim blatom, kao plemenskim bojama. Muškarac navlači gvozdeni poklopac na otvor, uzima ženu za ruku, da bi zatim oboje uz osmeh otrčali niz ulicu.

Pariz ima dublje i čudnije veze sa svojim podzemljem nego bilo koji drugi grad, a njegovo podzemlje spada u najraznovrsnije. Arterije i utroba Pariza, hiljade kilometara tunela koji čine jednu od najstarijih i najgušćih podzemnih železničkih i kanalizacionih mreža na svetu, samo su početak. Ispod Pariza nalaze se razne vrste podzemnih prostora: kanali i rezervoari, kripte i trezori banaka, vinski podrumi pretvoreni u noćne klubove i galerije. Najveće iznenađenje su karijeri, stari krečnjački kamenolomi koji se prostiru u vidu duboke i zamršene mreže ispod mnogih kvartova, uglavnom u južnom delu ove metropole.

Tokom XIX veka iz tih pećina i tunela iskopavan je kamen za građevinarstvo. Kasnije su farmeri u njima uzgajali pečurke, u jednom periodu proizvodeći na stotine tona godišnje. Za vreme Drugog svetskog rata pripadnici francuskog pokreta otpora, ilegalci, skrivali su se u pojedinim podzemnim kamenolomima; nacisti su gradili bunkere u drugim. Danas ovim tunelima luta jedna drugačija tajnovita grupa, labava zajednica bez vođe, čiji članovi ponekad dane i noći provode ispod grada. Oni su katafili, ljubitelji podzemnog Pariza.

Izvor: Foto: veooz.com
Bacač vatre Luj vrti baklju na skupu u starom kamenolomu. Preko 300 kilometara rudarskih tunela vijuga kroz temelje Pariza i u većinu njih je zabranjeno ulaziti. Žurke se ipak održavaju.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Spoj svetla i mraka Noć pada na grad čuven po dobrom osvetljenju. Grad se prostire preko podzemnog lavirinta neverovatnih razmera, donekle opasnog.

Ulazak u kamenolome je zakonom zabranjen još od 1955. godine, pa su katafili obično mladi ljudi koji beže od stega i pravila sveta na površini. Veterani kažu da je ova pozornica najveći procvat doživela tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je tradicionalno parisko buntovništvo dobilo svež podsticaj pank kulture. Tada se lakše silazilo u podzemlje, jer je bilo mnogo više otvorenih ulaza. Neki katafili su otkrili da do kamenoloma mogu dospeti prolaskom kroz zaboravljena vrata u podrumima svojih škola, a zatim puzeći dalje kroz tunele pune kostiju – čuvene katakombe. Na mestima poznatim samo njima, katafili su organizovali žurke, izvodili performanse, stvarali umetnička dela, drogirali se. Ispod zemlje vladala je sloboda, čak i anarhija.

Isprva, svet na površini jedva da je to primećivao. Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, gradske vlasti i privatni vlasnici pozatvarali su većinu ulaza, dok je posebna jedinica policije počela da patrolira tunelima. Ipak, nisu uspeli da stanu na put katafiliji. Mladi par koji sam tog jutra video kako izlazi iz šahta pripada katafilima. Možda su bili na ljubavnom sastanku; neki od muškaraca sa kojima sam istraživao kamenolome upoznali su svoje buduće supruge upravo u tim tunelima, razmenivši telefonske brojeve pod svetlošću baterijskih lampi. Među katafilima su i neki od najboljih vodiča kroz podzemlje Pariza. Većina Parižana samo je nejasno svesna razmera podzemnog sveta, iako dok se voze metroom možda jure baš iznad kostiju svojih predaka.

Izvor: Profimedia/Shutterstock
Gradski inspektor spušta se kroz šaht u kamenolom da proveri stanje. Tuneli se ponekad urušavaju.

Katakombe

Filip Šarlije spušta najlon kesu, donetu iz prodavnice, na rasklimanu stolicu i trlja ruke. Prohladno je i mračno u ovoj grobnici. Kapljice vode svetlucaju na plafonu, vazduh miriše na buđ i vlažnu zemlju. Oko nas mrtvaci, naslagani kao cepanice, zidovi od očnih duplji i zaobljenih okrajaka butnih kostiju. Šarlije zavlači ruku u kesu, punu kostiju koje će pozajmiti, i vadi lobanju boje pergamenta. Iz nje se krune mrvice kostiju i prašine. "Volim patinu i kad nije sve belo i čisto", kaže.

Šest spratova iznad nas, u kafićima na Monparnasu, konobari brišu stolove i izlažu table jelovnike. Skoro da je vreme ručka.

Šarlije opet stavlja ruku u kesu i vadi prednju kost još jedne lobanje, lice. Zurimo u njega. Ispod očnih duplji, kost je udubljena i ulegla. Nosni otvor je uvećan i zaobljen. Šarlije je arheolog i forenzički patolog na Univerzitetu u Parizu; lice u njegovim rukama možda je iskrivljeno u grimasu. "Ovo su znaci odmakle gubavosti", veselo konstatuje. Pruža meni lice i ponovo zavlači ruku u kesu. Pomišljam kako bih rado dezinfikovao ruke.

Uobičajenim danima kroz katakombe odzvanja jeka razgovora i nelagodnog smeha turista koji ponekad u redu stoje i po čitav sat da bi kročili ovamo. Danas je zatvoreno za posete. Šarlije može na miru da razgleda kosti.

Ovde počiva oko šest miliona Parižana, što je skoro tri puta više nego u gradu na površini. Njihovi skeleti su tokom XVIII i XIX veka ekshumirani iz pretrpanih grobalja i bukvalno prosuti u stare tunele kamenoloma. Neki novijeg datuma potiču iz vremena Francuske revolucije; najstariji možda potiču još iz doba Merovinga, pre više od 1.200 godina. Svi su anonimni, rastavljeni. Svaka individualnost je zaboravljena.