Najveću novotariju u istoriji čovečanstva ne predstavlja ni kamena alatka ni čelični mač, već simbolično izražavanje koje su otkrili prvi umetnici.
OVO JE KAO DA ULAZIMO u ždrelo neke ogromne životinje. Jezik metalne staze uzdiže se i potom pada u crnilo. Tavanica se spušta, a masivni zidovi pećine na nekim mestima toliko su uski da mi dotiču ramena. A onda se krečnjačke slabine rastvaraju i mi ulazimo u stomak prostrane odaje.
Tu se nalaze pećinski lavovi.
I runasti nosorozi, mamuti, i bizoni, čitava menažerija drevnih bića, koja bezglavo jurca, suočava se, vreba, i sve to u potpunoj tišini. Izvan ove pećine, u području stvarnog sveta, njih više nema. Ali to nije njihov stvarni svet. Ovde oni nastavljaju da žive na senovitim i ispucalim zidovima.
Neko ko je pre oko 36.000 godina živeo u vremenu nepojmljivo različitom od našeg ušetao je kroz prvobitni ulaz ove pećine i ušao u odaju u kojoj mi sada stojimo. Uz titrav odsjaj vatre počeo je da crta po praznim zidovima: profile pećinskih lavova, krda nosoroga i mamuta, veličanstvenog bizona na desnoj strani kompozicije i jedno himerično stvorenje – delom bizon, delom žena – koje se ovaploćuje na ogromnoj kupi viseće stene. U drugim odajama pribežište su našli konji, kozorog i divlje goveče; jedna sova iscrtana blatnjavim prstom; divovski bizon oblikovan otiscima šaka premazanim okerom; i pećinski medvedi koji se nehajno kreću kao da traže mesto za dugu zimsku dremku. Ova dela su često iscrtana ničim više sem jednom jedinom, savršenom, neprekinutom linijom.
Sve u svemu, ovi umetnici su naslikali 442 životinje tokom, kako se pretpostavlja, više hiljada godina, koristeći za svoje platno 36.000 kvadratnih metara pećinske površine. Neke životinje su osamljene, čak skrivene, ali se većina njih sabira u velike mozaičke predstave poput ove koju upravo gledam u najdubljem delu pećine.
Prikrivena odronjenim kamenjem tokom 22.000 godina, ova pećina je izronila na svetlo dana u decembru 1994. godine, kada se troje speleologa, Elijet Brunel, Kristijan Hiler i Žan-Mari Šove, uspentralo kroz usku pukotinu u steni i upalo u mračni pećinski ulaz. Od tada Ministarstvo kulture Republike Francuske žestoko štiti ono što je sada poznato pod nazivom pećina Šove-Pon-D’Ark. Mi smo među retkima kojima je dopušteno da prođu istim putem kojim su prošli drevni umetnici. Svaki potez načinjen ugljem i svaka mrlja okera deluju sveže kao da su juče nastali iako su spram ovih crteža slavne egipatske piramide istorijska novotarija. Njihova lepota poništava osećaj proticanja vremena. Jednog trenutka hladnokrvo posmatrate, usidreni u sadašnjosti, već sledećeg posmatrate ove slike kao da sva druga umetnost – sveukupna civilizacija – tek treba da nastane.
Kako je ovakvo ljudsko dostignuće nastalo pre toliko vremena naizgled ni iz čega? Sve donedavno mislilo se da su crteži iz poznog paleolita, koji su pronađeni na zidovima čuvenih južnoevropskih pećina, poput Altamire, Laska i Šovea, bile oblik izražavanja jedne superiorne ljudske vrste – nas – koji smo stigli na ovaj kontinent i oterali zveroobrazne, nerafinirane neandertalce koji su stotinama hiljada godina tu živeli i razvijali se.
Ispostavlja se da je ova priča mnogo složenija i zanimljivija. A počinje, kao što mnoge priče počinju, u Africi.
Kristofer Henšilvud uspravlja svoje skoro dva metra visoko telo, otire ruke od prašine i zuri preko Indijskog okeana. On stoji na samom južnom kraju Afrike, a između njegovih čizama i Antarktika, izuzev ogromnih stena 24,5 metara ispod njega, o koje udaraju talasi, ne leži ništa sem 2.400 kilometara talasa sa belim krestama.
"Nije loše vreme", kaže baritonom, koji biste mogli da nazovete božanskim ukoliko bi bog imao južnoafrički akcenat.
Možda će vas zanimati i:
-
Životinje |
15. Dec 2020.
Oživljavanje izumrlih vrsta: Možemo. A da li bi trebalo?
Zaista, nije rđav dan. Henšilvud, sa južnoafričkog Univerziteta Vitvotersrend i norveškog Univerziteta Bergen, i njegove kolege već čitavo jutro vrše iskopavanja na nalazištu Klipdrift Šelter, slažući na sve veću gomilu kamene alatke i druge nove nalaze kao dokaze da su savremeni ljudi nastanjivali ova brda i plitke pećine duže od 165.000 godina. Ipak, Henšilvud je imao i boljih dana. Neka od njegovih najznamenitijih otkrića potiču iz pećine Blombos, 45 kilometara istočno od Klipdrifta, blizu područja na kojem se igrao dok je bio mali. Jednog dana tokom 2000. godine njegov tim je iskopao mali komad izgraviranog crvenog okera, malo manji od preklopnog mobilnog telefona. Oker je čest u ovom delu Afrike i već milenijumima se koristi za sve i svašta, od bojenja tela do čuvanja hrane. Ovaj komad je, međutim, bio nešto sasvim drugo: pre oko 75.000 godina neko pametan je brižljivo ugravirao šaru od preklapajućih, uporednih, trouglastih oznaka.
Niko ne shvata značenje tih oznaka, koje su od tada pronađene na još 13 drugih komada okera. Potpis? Proračuni? Prastari spisak za samoposlugu? Kakva god da je bila njihova neshvatljiva namena, bili su 35.000 godina stariji od bilo kog drugog nepobitnog dokaza o simboličkom izražavanju za koji se u to vreme znalo.
U početku kontroverza je izazvala omalovažavanje ovog otkrića. Neki naučnici su se obrušili na ovaj mali kamen kao na jedinstven slučaj koji ne predstavlja ništa osim nasumičnih ogrebotina ili individualnog škrabanja. "Rekli su da nema nikakvog značenja", kaže Henšilvud. "Izrekli su sve negativno što možeš da zamisliš." Vremenom su ipak drugi u ovome videli veliko otkriće.
