Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Način života koji zamire: Poslednji vikinški lovci na kitove

U Norveškoj ovaj osobenjački način života zamire.

  Izvor: Snimio: Markus Blisdejl

U POREĐENJU SA lofotskom industrijom bakalara i njenom hiljadugodišnjom tradicijom komercijalni kitolov je kasna pridošlica. "Za kitolov iz brodića se nije znalo u doba mog dede", priseća se 83-godišnji Odvar Berntsen, poslednji živi stanovnik u svom ribarskom selu. "Jednostavno, brodići su bili premali. Povremeno bi seljani ubili kita s obale, ukoliko bi prišao blizu, ali se to činilo iz oportunističkih razloga, zbog hrane."

Kada je komercijalni kitolov naposletku stigao u Norvešku, stigao je, bukvalno rečeno, uz veliku pompu. Norveški brodski i kitolovni magnat Svend Fojn izumeo je harpun sa eksplozivnim punjenjem na vrhu. To je promenilo pravila igre i proguralo Norvešku na čelo grupe država koje se bave lovom na kitove.

Možda će vas zanimati i:

Norveški ribari su, međutim, krivili novu industriju zbog slabih ulova tokom 1870-ih jer se smatralo da kitovi teraju jata riba ka obalama gde ih sačekuju ribari u čamcima. Posle niza ogorčenih rasprava između ribara i lovaca na kitove Norveška je postala prva država koja je zabranila lov na kitove u svojim teritorijalnim vodama i 1904. godine proglasila desetogodišnji moratorijum. Od tada su norveški komercijalni kitolovci tragali za svojim plenom po širem području severnog Atlantika i u bogatim vodama Antarktika.

Nekako u isto vreme lofotsko ribolovačko brodovlje je počelo da prelazi sa jedara na motorni pogon. Uz novostečenu mobilnost neki ribari su se upustili u lov na kitove kao na dodatno sredstvo zarade – što je bilo od nemalog značaja kasnije, tokom velike ekonomske krize, kada je nastala oskudica i u mesu i u novcu.

Za lofotske kitolovce najuspešnija je bila 1958. godina, kada su 192 broda ulovila 4.741 mala brazdasta kita. Ali promena se već osećala u vazduhu. Do 1973. godine, kada je Kristiansen kupio svoj brod, broj kitolovaca se skoro prepolovio i od tog doba nastavio da opada.

Uzroci tog trenda su više ekonomske i socijalne nego ekološke prirode. Ulaganje u lov na kitove je veliko, a dobit je mala. I pored toga što pomodni restorani u Oslu i dalje nude šnicle od kita, mnogi Norvežani smatraju ovo hranljivo crveno meso hranom iz doba ekonomske krize ili ekološki nepodobnom hranom ili, što je možda još gore, turističkom gastronomskom novotarijom. A zbog raznoraznih faktora – uključujući tu i ograničenja koje je uspostavila Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama (CITES) – izvozno tržište je beznačajno. Stoga, iako norveška vlada ograničava godišnju kvotu na 1.286 malih brazdastih kitova, kitolovci izlovljavaju daleko manje (samo 533 tokom 2011. godine).

Čak su i neke od norveških ekoloških grupa, koje se principijelno i nepomirljivo protive lovu na kitove, zadovoljne time da samo posmatraju lagano gašenje jednog načina života za koji one očekuju da će nestati već sa ovom generacijom. Toliko mogu da pričekaju. Uz severnoatlantsku populaciju malog brazdastog kita koja se procenjuje na oko 130.000 zdravih primeraka, smatra se da je skromni norveški godišnji izlov visoko održiv. Lovci na kitove su ti koji izumiru.

NESTANAK KITOLOVA i konsolidacija industrije bakalara menjaju izgled Lofotskih ostrva, a ta promena je najuočljivija u Skrovi. Pre samo jedne generacije to je bila imućna ribarska luka s najmanje osam fabrika koje su radile prekovremeno da bi preradile i konzervisale bakalar, haringu i druge vrste ribe. Tada su ribarenje i kitolov bili u procvatu, a Skrova je bila obećano mesto. Početkom 1980-ih smatralo se da ova majušna zajednica poseduje najveći procenat milionera u celoj Norveškoj. Bogati vlasnici fabrika i ribari voleli su da u dokolici sede na doku na klupi, koju su šaljivi meštani nazvali milionerskom klupom.

Stara klupa je još uvek tamo, pohabana i izanđana, ali su većinu milionera, od onih koji su na njoj sedeli, izbacile iz posla kompanije s juga Norveške koje se bave trgovinom morskim plodovima i njihove flote brodova-fabrika. Sem jedne sve fabrike za preradu i konzervisanje ribe su zatvorene – poslednja 2000. godine. Zbog gubitka posla broj stalno nastanjenih stanovnika ovog ostrva je opao na oko 150.

Samo je Elingsenova stara porodična kompanija za preradu i konzervisanje ribe i dalje posluje. Još uvek je uspešna i danas proizvodi 12.000 tona domaće uzgojenog lososa godišnje, a svakog leta otkupljuje meso kita od šačice lovaca na kitove koji još uvek rade na ovim vodama.

"Iskreno govoreći, posao sa mesom kita nam se više ne isplati", kaže 42-godišnji Ulf Kristian Elingsen, predstavnik treće generacije u nizu koja upravlja porodičnom kompanijom.

"Kupujemo ga i dalje uglavnom iz poštovanja prema tradiciji i našim korenima. Ovaj posao je 1947. godine započeo moj deda, koji je tada prvenstveno kupovao meso kita. Voleli bismo da u tome istrajemo."

Najznačajniji današnji izvozni artikal Skrove nije meso lososa ni kita, već dragocen tovar koji svake jeseni na trajektu isplovljava za Svolvoer – mala grupa školaraca koja je prerasla školu ove sićušne ostrvske zajednice i sada mora da sa spakovanim torbama napusti dom i ode da pohađa oblasnu gimnaziju. Za većinu njih ovaj odlazak u veliki svet znači početak sasvim novog života, onog koji ih odvodi od Skrove.

Posle pet tinejdžera koji ove jeseni napuštaju Skrovu, uslediće još dvoje dogodine, a potom, godinu dana kasnije – još troje. A bez podmlatka ionako kritično mala učenička grupa nastavlja da se smanjuje. "Potrebne su nam nove mlade porodice koje bi se doselile ovde", kaže Elingsen, čija se kćerka Aurora nalazi u grupi tinejdžera koja će se ove jeseni preseliti u Svolvoer radi nastavka obrazovanja.

"Volela bih da se ovde vratim jednog dana kad ostarim", kaže 17-godišnja Juna Kristin Hauvik, čija majka već 35 godina radi u Elingsenovoj fabrici za preradu i konzervisanje ribe. Ipak, za sada Juna Kristin ide stopama svoje dve starije sestre koje žive uspešnim gradskim životom. Jedna je lekar, druga advokat, i obe su eonima udaljene od dremljivog ostrva na kojem su odrasle. Tokom ovog jarkog jesenjeg poslepodneva Juna Kristin i ostali tinejdžeri ukrcaće se na trajekt i uputiti u budućnost. Proći će pored nekadašnje milionerske klupe, napustiće predgorje i stupiće na otvoreno more, gde sve izgleda moguće.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka