Zašto to radimo? Šta to podstiče istraživača da se suoči sa opasnošću i nastavi dalje onda kada bi drugi odustali?
Čovek koji je predvodio legendarni pokušaj plovidbe čitavom dužinom Velikog kanjona nije baš bio slika i prilika žustrog avanturiste iz pozlaćenog doba, perioda nakon Američkog građanskog rata. Džon Vesli Pauel bio je visok svega 168 centimetara, imao je čupu čekinjaste kose i tršavu, duvanom izmrljanu bradu, koja mu se spuštala do grudi. Desni rukav njegovog sakoa bio je prazan, pošto mu je metak razneo ruku u bici kod Šajloa. Ipak, nakon rata je nastavio da patrolira širokim prostranstvima Stenovitih planina, živeo je među neprijateljski nastrojenim grupama Indijanaca, splavario je Zelenom rekom i rekom Kolorado i istraživao je nemapirane lavirinte jednog od najvećih kanjonskih sistema na svetu. Neupućeni bi s pravom postavili pitanje šta je ovog vižljastog, jednorukog univerzitetskog profesora nagonilo na neke od najrizičnijih istraživačkih poduhvata njegovog doba.
U stvari, isto pitanje bi se moglo postaviti za svakog od tridesetdvoje ljudi koji su se Pauelu pridružili 13. januara 1888. godine u klubu „Kosmos” u Vašingtonu. Poput njega, većina ih je već bila doživela sopstvene opasne avanture u nepoznatim divljim predelima. Među njima je bilo veterana iz Građanskog rata i borbi protiv Indijanaca, mornaričkih oficira, planinara, meteorologa, inženjera, prirodnjaka, kartografa, etnologa, a bio je tu i jedan novinar koji je prešao preko Sibira. Bili su to ljudi koji su preživeli nasukavanje na Arktiku, strašne oluje na moru, koji su umakli napadima divljih životinja i lavinama, izdržali ekstremno gladovanje i nisu dozvolili da im usamljenost koju donosi putovanje u daleke krajeve slomi duh.
Te večeri su se okupili da bi osnovali Društvo National Geographic i saglasili su se da misija njihove nove organizacije – „produbljivanje i širenje geografskih znanja” – zahteva teške istraživačke misije na nepoznatim teritorijama. Njihov etos se može sumirati jednim pasusom koji je Pauel zapisao u svom dnevniku tokom svoje ekspedicije rekom Kolorado, skoro dve decenije ranije. Nakon što je njegov tim, putujući u malim čamcima, doživeo nekoliko zastrašujućih spustova kroz brzake i vodopade, trojica njegovih ljudi odlučila su da napuste ekspediciju i da sami nađu put kojim bi izašli iz Kanjona u rizičnom poduhvatu prelaska pustinje. „Preklinjali su nas da ne idemo dalje i govorili su nam da je suludo ostati na ovom mestu”, zapisao je Pauel. Ipak, „ne dovršiti istraživačku misiju, priznati da postoji deo Kanjona koji ne mogu da istražim, a da sam nadomak tome – na to ne mogu da pristanem i odlučujem da nastavim dalje.”
Sve vrste istraživanja su zasnovane na riziku. Rizik je u osnovi svakog upuštanja u nepoznato, bilo da je u pitanju putovanje kapetana broda u nemapirana mora, naučno ispitivanje opasnih bolesti ili investicija u novi poduhvat nekakvog preduzetnika. Ali šta je to tačno nagnalo Kristifora Kolumba da krene na putovanje preko Atlantika, ili Edvarda Dženera da na detetu testira svoju teroriju o ranom vakcinisanju protiv malih boginja, ili Henrija Forda da veruje da će automobili zameniti konje? I kad smo već kod toga, zašto je Pauel ignorisao upozorenja svojih ljudi i očiglednu opasnost sa kojom se suočavao, te se upustio dublje u divljinu Velikog kanjona?
Neki motivi za preuzimanje rizika su očigledni – novčana nagrada, slava, politička dobit, spasavanje života. Mnogi ljudi se u želji da postignu takve ciljeve izlažu riziku različitog stepena. Ali kako opasnost raste, broj ljudi spremnih da rizikuju opada, sve dok ne preostanu samo ekstremni hazarderi, oni spremni da ugroze svoju reputaciju, bogatstvo i život. U tome i jeste misterija rizika. Šta je to što neke ljude čini spremnim da stave na kocku toliko toga i nastave da rizikuju čak i kada se suoče sa strašnim posledicama?
Stotinu dvadeset i pet godina nakon te noći u klubu „Kosmos” naučnici su počeli da otvaraju neurološku crnu kutiju koja sadrži mehanizme preuzimanja rizika i da otkrivaju biološke faktore usled kojih neki ljudi postaju istraživači. Njihovo istraživanje usredseđeno je na neurotransmitere, hemikalije koje kontrolišu komunikaciju u mozgu. Neurotransmiter presudan za jednačinu preuzimanja rizika jeste dopamin, koji pomaže pri kontroli motoričkih sposobnosti, ali nas isto tako podstiče da istražujemo i saznajemo nove stvari i pomaže nam da obradimo emocije kao što su uznemirenost i strah. Ljudi čiji mozak ne proizvodi dovoljno dopamina, kao što su oni koji pate od Parkinsonove bolesti, često se bore sa apatijom i nedostatkom motivacije.
Na suprotnom kraju spektra, proizvodnja velike količine dopamina krije jedan od ključeva razumevanja preuzimanja rizika, kaže Lari Cvajfel, neurobiolog na Univerzitetu u Vašingtonu. „Kada govorimo o nekome ko rizikuje da bi postigao neki cilj – popne se na planinu, osnuje preduzeće, kandiduje se za političku poziciju, postane specijalac u mornarici – onda je taj vođen određenom motivacijom, a motivaciju pokreće dopaminski sistem. To je ono što ljude tera da idu dalje.”
Dopamin izaziva osećaj zadovoljstva pri postizanju zadatih ciljeva: što je zadatak rizičniji, to je jači nalet dopamina. Deo odgovora na pitanje zašto svi ne osvajaju planinske vrhove i zašto se ne kandiduju za visoke položaje leži u tome što nemamo svi istu količinu dopamina. Molekuli na površini nervnih ćelija, zvani autoreceptori, kontrolišu količinu dopamina koju proizvodimo i koristimo, te tako suštinski kontrolišu stepen naše spremnosti da rizikujemo.
U istraživanju sprovedenom na Univerzitetu Vanderbilt učesnici su podvrgnuti skeniranju, što je naučnicima omogućilo da posmatraju autoreceptore u onom delu mozga koji je povezan sa nagrađivanjem, zavisnošću i kretanjem. Ljudi koji su imali manje autoreceptora, tj. slobodniji protok dopamina, pokazali su veću sklonost ka istraživačkom ponašanju, kao što su istraživačke ekspedicije. „Dopamin shvatite kao benzin”, kaže neuropsiholog Dejvid Zald, glavni autor ovog istraživanja. „Dodajte tome mozak sa slabijim kočionim sistemom od uobičajenog i eto vam ljudi spremnih da pomeraju granice.”
Ovo je mesto na kome se u raspravama hazarderi često mešaju sa ovisnicima o uzbuđenju ili adrenalinskim zavisnicima. Hormon adrenalin takođe je neurotransmiter, ali za razliku od dopamina – koji nas zarad postizanja određenih ciljeva gura u opasnost – adrenalin je zadužen da nam pomogne da pobegnemo pred opasnošću. Evo kako to funkcioniše: kada registruje opasnost, mozak u krvotok ispušta adrenalin, koji zauzvrat stimuliše rad srca, pluća, mišića i drugih delova tela kako bi pomogao da pobegnemo ili da se borimo u situacijama opasnim po život. Ovo ispuštanje adrenalina izaziva osećaj ushićenja koji se nastavlja i kada pretnja prođe jer on pročišćava sistem. Kod nekih ljudi taj nalet adrenalina može da postane nagrada koju mozak traži. Oni će se truditi da ga izazovu gledanjem horor filmova ili bavljenjem ekstremnim sportovima ili veštačkim sredstvima, kao što su narkotici.
Ali nije adrenalin taj koji istraživače motiviše da rizikuju. „Istraživača Arktika, koji se mesec dana s mukom probija kroz led, ne motiviše adrenalin koji kola njegovim venama”, kaže Zald, „nego dopamin koji struji njegovim mozgom.”
Za ovaj proces presudno je to kako mozak procenjuje stepen rizika. Fotograf Pol Niklen opisuje kako se njegova definicija prihvatljivog rizika menjala tokom vremena. „Dok sam kao dete živeo na Arktiku, splavario sam na velikim santama leda, što je verovatno bilo rizično. Onda sam naučio da ronim i samo sam želeo da idem sve dublje, da ostanem u vodi sve duže i da se što više približim životinjama.”
„Dugo sam sebi govorio da nikada neću roniti sa atlantskim morževima”, kaže. „Fotografije atlantskih morževa kako plivaju ispod polarnog leda toliko su retke jer je neverovatno teško i opasno probušiti rupu u ledu debelom i preko jednog metra, zaroniti u vodu čija je temperatura jedva iznad tačke smrzavanja i pokušati da se približiš skoro tonu i po teškim životinjama koje, kada ih uznemirite, umeju da budu izuzetno agresivne. Mnogo je načina da se pogine dok se tako nečim bavite.”
Niklenova nagrada za preuzimanje tih rizika jesu fotografije morževa slikane iz neposredne blizine, toliko realistične da očaravaju našeg čitaoca. „Želim da čitaoci osete kao da su i oni sami morževi koji plivaju među drugim morževima. Ponekad, nakratko i ja uspem da to osetim. Jedini način da opišem koliko je moćan taj osećaj jesu ove fotografije. Pretpostavljam da sam na neki način navučen na to.”
Pomeranje Niklenove lične „linije prihvatljivog rizika” rezultat je promene procene rizika koju njegov mozak vrši na osnovu ranijih iskustava, kaže Lari Cvajfel. „On nema problem da prepozna kako izgledaju potencijalno opasne situacije i kako uspešno da ih izbegne. Njegov mozak procenjuje rizike i potencijalnu nagradu, što mu omogućava njegov dopaminski sistem, koji ga potom motiviše na ronjenje.”
Pa ipak, kaže Cvajfel, „ukoliko bi u više navrata ronjenje sa životinjama ugrozilo njegov život i ukoliko bi doživeo veći broj iskustava neposredno opasnih po život, pa ipak, uprkos takvim negativnim ishodima, nastavio da roni, onda bi to bilo kompulsivno ponašanje, koje može postati patološko, kao što je to slučaj kod ljudi koji izgube sve zbog problema sa kockanjem.”
NAVIKAVANJE NA RIZIK je nešto što svi činimo u našem svakodnevnom životu. Dobar primer za to nam pruža učenje vožnje. U početku novopečeni vozač može da se plaši vožnje auto-putem, ali vremenom će se isti taj vozač, kako bude sticao iskustvo, ležerno uklopiti u užurbani saobraćaj i neće se mnogo obazirati na značajne potencijalne opasnosti.
„Kada nam određene aktivnosti postanu rutinske i dobro poznate, mi spuštamo gard, pogotovo ako nam se neko vreme ništa loše ne dogodi”, kaže Danijel Kruger, evolucioni psiholog sa Univerziteta Mičigen. „Naš sistem je dizajniran da reaguje na kratkoročne pretnje, ali ako je uključen sve vreme, to može da ima štetan uticaj na telo”, kao što su podizanje nivoa šećera u krvi i slabljenje imuniteta.
Ovaj princip koji važi za stvari koje su nam poznate može da nam pomogne u situacijama visokog rizika kada treba da se izborimo sa strahom. Pri vršenju određene aktivnosti ljudi mogu da se naviknu na rizik i da kontrolišu strah koji nastaje u takvim situacijama, kaže Kruger. „Hodači po žici najpre uče da hodaju po gredi na tlu, pa onda prelaze na uže postavljeno tik iznad tla, sve dok postepeno ne savladaju hod po žici na velikoj visini. To izgleda opasnije posmatračima koji nikada nisu hodali po žici nego samim hodačima.”
Prošlog oktobra bivši austrijski padobranac Feliks Baumgartner doveo je ovaj princip do ekstrema kada je helijumskim balonom stigao do stratosfere i skočio, padajući prema Zemlji čitavih 36,3 kilometara. Njegov rekorderski padobranski skok uključivao je i četiri i po minuta slobodnog pada brzinom koja je prelazila 1.356 kilometara na sat.
Tokom pripreme ovog epskog podviga on i njegov tim proveli su pet godina tako što su usavršavali njegovu opremu, koristili visinsku komoru da bi simulirali temperature i pritiske koje će morati da podnese i uvežbavali skokove sa različitih visina.
„Ljudima sa strane ovaj skok izgleda izuzetno rizično”, kaže Baumgartner. „Ali ako pažljivo sagledate detalje, shvatićete da je rizik sveden na najmanju moguću meru.”
Međutim, bitno je imati na umu da čovek ne mora da skače iz svemira da bi bio hazarder, kaže Kruger. „Preuzimanje rizika je deo ljudskog nasleđa. Svi smo motivisani da preživimo i da se razmnožavamo. Postizanje oba cilja podrazumeva izbore koji mogu dovesti do negativnih ishoda. Suštinski, to je rizikovanje.”
IDEJA DA SVI potičemo od hazardera fascinira pisca Pola Salopeka. „Ljudi koji su napustili Veliku rasednu dolinu bili su prvi veliki istraživači”, smatra on. Imajući to na umu, krenuo je na sedmogodišnje, 35.400 kilometara dugo putovanje prateći trase kojima su se iz Afrike ljudi proširili po ostatku planete. To je trag nekih od prvih hazardera, koji su usput isprobavali nepoznate biljke i meso nepoznatih životinja, koji su naučili da pređu duboke vode i otkrili načine kako da održe telesnu temperaturu na hladnoći.
Salopek na tom putovanju i sam preuzima niz izuzetnih rizika. „Plan mi je da dnevno prepešačim istu onu razdaljinu koju su nomadi prelazili napuštajući Afriku pre 50.000 do 70.000 godina. Naučnici su utvrdili da je to oko šesnaest kilometara dnevno”, izjavio je u januaru, neposredno pre nego što je krenuo sa svoje lokacije u oblasti Afar na severoistoku Etiopije, gde su pronađeni neki od najstarijih fosila sa anatomijom modernog čoveka. Planira da tim tempom pređe preko tri kontinenta i tridesetak državnih granica, kao i da naiđe na desetine jezika i etničkih grupa, planina i reka, pustinja i visoravni, umirućih gradova i novih prometnih metropola.
Kada su u pitanju avanturistička putovanja, Salopek nije početnik. U avgustu 2006. godine na zadatku koji je obavljao za National Geographic izveštavao je o konfliktu u Darfuru, u Sudanu, gde su ga kidnapovali pripadnici vojne milicije, koji su ga tukli i pretili da će ga ubiti. Na kraju su ga pustili.
„Iza ovog pešačkog poduhvata krije se pokušaj da se čitaocima skrene pažnja sa ideje da je svet opasno mesto”, kaže. „Svet je takav da možeš poginuti u trenu, bilo da ostaneš kod kuće, bilo da odeš od kuće.” Nada se da će, umesto toga, „podstaći čitaoce da razmišljaju o širim vidicima, širim mogućnostima u životu, putevima kojima se ide i onima kojima se ne ide, kao i da prihvate neizvesnost”.
U suštini, Salopek želi da podseti ljude da smo u dubini duše svi hazarderi iako neki više od drugih. Ta zajednička spremnost na istraživanje naše planete od samog početka povezivala je našu vrstu.
Iako je u njenoj osnovi domapin, ta ideja je plemenita.
