Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kirgijski nomadi u Avganistanu: Život na krovu sveta - u rajskim predelima, ali u paklenim uslovima

Kirgijski nomadi u Avganistanu preživljavaju u jednom od najzabačenijih, najviših, najmagičnijih krajolika na planeti. Rajski prizor, ali pakleni uslovi života.

  Izvor: Kirgijske devojke vuku plastične kanistre po ledu nazad do porodičnog logora, pošto su iskopale rup

Sve dok ne uđeš u kirgijsku jurtu. Pomeriš u stranu teška filcana vrata i, iznenada, sve se menja. Spoljni svet nestaje i ti si u kirgijskoj zemlji čuda. Ćebad, tepisi, tapiserije i plafonske obloge – sve je to ukrašeno kitnjastim dezenima: listastim, floralnim, tačkastim, psihodeličnim, kaleidoskopskim. Porodica jede, spava i traži utočište u ovoj pomamnoj eksploziji boja.

U središtu jurte se ne nalazi ni ognjište, ni gvozdena peć. U zemlji Kirgiza nema drveta. Umesto toga, oni lože izmet jaka, koji, zapravo, ispušta slatkast miris. Tu je uvek čajnik u kojem se zagreva voda. Obično više njih. Čaj je zaštitni znak Kirgiza; piju ga s mlekom jaka i solju, a piju ga neprestano. "Ja pijem 120 šolja dnevno", kaže mi Er Ali Bai. Verovatno ne preteruje mnogo kada to kaže.

Kirgizi, takođe, jedu jogurt od mleka jaka, rezak i gust, i tvrdi sir zvani kurut, koji se pre žvakanja omekšava u ustima nekoliko minuta, kao i okrugle hlepčiće bez kvasca, veličine pice. Meso se jede samo prilikom posebnih okupljanja. Nešto najsličnije povrću je mali divlji luk, koji nije veći od graška.

Ali, ima nešto još kitnjastije od kirgijske jurte. To je kirgijska žena. Muškarci se uvek oblače kao da su krenuli na sahranu. Ali kirgijske žene su umetnička dela. Na njihovim glavama su visoke, cilindrične kape obmotane ogromnim maramama – crvenim kod neudatih, belim kod udatih žena – koje se viju za njima kao plaštevi superheroja. 

One nose dugačke, jarkocrvene haljine, obično sa crvenim prslucima preko njih. Na tim prslucima su neverovatni mozaici raznoraznih drangulija. Oko okovratnika su našivene desetine plastičnih dugmića. Tu su i mesingani broševi u obliku sunca i kožne torbice koje sadrže stihove iz Kurana. Primetio sam i novčiće, ključeve, školjke, bočice parfema i orlovske kandže. Jedna žena je na grudima imala sedam okačenih grickalica za nokte. Svaki pokret kirgijskih žena proizvodi cangrkanje, kao kada vetar pokrene zvončiće.

Tokom istorije, Kirgizi nikada nisu prihvatili ideju da budu pod kontrolom neke vlade ili da kao vazali služe kralju. "Mi smo neukrotivi", ponosno me informiše jedan Kirgiz. Njihovo poreklo je nejasno. Prvi put se pominju u jednom kineskom dokumentu iz drugog veka naše ere i veruje se da su stigli s Altajskih planina, koje pripadaju današnjim Sibiru i Mongoliji. Prema antropologu Nazifu Šahraniju, moguće je da je naziv Kirgiz nastao od spoja reči 'kirk', što znači 'četrdeset' i 'kiz', što znači 'devojka'. Etimološki, reč Kirgiz označava "potomka četrdeset devojaka".

Kose su im upletene u dve ili više dugih pletenica, učvršćenih srebnim ukrasima. Nose po više ogrlica i bar po jedan prsten na svakom prstu, osim na srednjem – čak i na palčevima. I mnoštvo narukvica. I viseće naušnice. Retko se zadovoljavaju jednim satom, bolje je nositi dva ili tri. Na jednoj sam izbrojao čak šest.

Žene obavljaju nebrojeno mnogo poslova – dva puta dnevno muzu jakove, uz šivenje, kuvanje, čišćenje i čuvanje dece. Retko progovaraju ako su muškarci u blizini. Jednom sam pola sata, krajnje ljubazno, tražio od jedne žene da mi objasni zašto nosi tri sata. Konačno mi je odgovorila. "Lepo je", rekla je. Sa kanovom ženom nisam progovorio ni reči, iako sam u njihovom logoru živeo nedelju dana.

Većina žena koje sam upoznao se od svog rodnog mesta nikada nisu udaljile više od par kilometara – njihovo najveće putovanje je bilo ono do kampova njihovih muževa, nakon svadbe. "Mi ne pripadamo onim budalama što puštaju svoje žene da idu gde im je volja", objašnjava mi je kan. Kirgiski brakovi su ugovoreni, obično dok je devojka tinejdžerka. Kada su se uzeli, i kan i njegova žena su imali po petnaest godina.

Jedna od retkih žena koje ćaskaju sa mnom je slobodoumna udovica Bas Bibi. Pretpostavlja da ima 70 godina. Imala je pet sinova i dve kćeri. Svi su pomrli. "Muškarci nikada ne muzu životinje", kaže. "Niti peru odeću. Niti spremaju hranu. Da im nije žena ne bi poživeli ni jedan jedini dan!"

Tokom istorije, Kirgizi nikada nisu prihvatili ideju da budu pod kontrolom neke vlade ili da kao vazali služe kralju. "Mi smo neukrotivi", ponosno me informiše jedan Kirgiz. Njihovo poreklo je nejasno. Prvi put se pominju u jednom kineskom dokumentu iz drugog veka naše ere i veruje se da su stigli s Altajskih planina, koje pripadaju današnjim Sibiru i Mongoliji. Prema antropologu Nazifu Šahraniju, moguće je da je naziv Kirgiz nastao od spoja reči 'kirk', što znači 'četrdeset' i 'kiz', što znači 'devojka'. Etimološki, reč Kirgiz označava "potomka četrdeset devojaka". 

Avganistanski Kirgizi, koji nikada nisu bili veliko pleme, lutali su vekovima centralnom Azijom – bili su na lošem glasu zbog presretanja karavana na Putu svile – a od početka XVIII veka su doline u kojima danas žive počeli da koriste kao letnje ispaše. Tokom zime su odlazili u toplije oblasti, izbegavajući to dugotrajno, okrutno godišnje doba koje sada moraju da podnose. Ali, onda su na scenu stupila velika carstva i njihova "Velika igra", a posle toga širenje komunizma. Do pedesetih godina prošlog veka sve granice su zatvorene, kaže Ted Kalahan, a Kirgizi su „po automatizmu postali građani Avganistana”, tokom cele godine zarobljeni u Vakanskom koridoru. Godine 1978. vojni puč je uzdrmao Kabul i nazirala se pretnja od sovjetske invazije. Kirgizi su se bojali da će i Avganistan postati komunistička zemlja. Skoro svi Kirgizi, oko 1.300 ljudi, odlučili su da prate svoga kana – u to vreme je to bio Rahman Kul – i izbegnu preko Hindukuša u Pakistan.

Tokom prvog izbegličkog leta, bolest je ubila stotinu ljudi. Iako je Rahman Kul – upozoravajući ljude da će sovjetski vojnici u Avganistanu zabraniti njihovu veru i pogaziti njihove slobode – nastojao da zadrži svoj narod u Pakistanu, mnogi Kirgizi su bili razočarani njegovim vođstvom.

Uskoro je došlo do raskola. Abdul Rašid Kan, otac aktuelnog kana, predvodio je oko 300 Kirgiza, uključujući i Er Ali Baija, nazad u Avganistan. Tada je Abdul Rašid proglašen za kana. Kada su stigli, sovjetske trupe su se prema Kirgizima ophodile ljubazno i njihova populacija je, i pored visoke stope smrtnosti, tokom protekle tri decenije porasla do trenutnog nivoa od preko hiljadu ljudi.

 Uvijeni u ćebad, jakovi leže ispred jurte jednog mladog para uoči letnjeg trgovačkog putovanja. Napravljeni od isprepletanih motki i prekriveni vunenom tkaninom, ovi prenosivi domovi se tokom sezonskih migracija rasklapaju i ponovo sklapaju. Drvena vrata se na ovu goletnu visoravan dovoze sa nižih nadmorskih visina.
Uvijeni u ćebad, jakovi leže ispred jurte jednog mladog para uoči letnjeg trgovačkog putovanja. Napravljeni od isprepletanih motki i prekriveni vunenom tkaninom, ovi prenosivi domovi se tokom sezonskih migracija rasklapaju i ponovo sklapaju. Drvena vrata se na ovu goletnu visoravan dovoze sa nižih nadmorskih visina.
Izvor: Matje Pali

Oni koji su ostali u Pakistanu sa Rahmanom Kulom su se na kraju preselili u istočnu Tursku, gde sada žive u  jednom selu istovetnih ušorenih kuća, sa strujom i kablovskom televizijom, asfaltiranim putevima i automobilima. Dobili su turska prezimena. Sviđaju im se njihove video igrice i toaleti sa tekućom vodom. Ukroćeni su.

Tokom nedavnog boravka u Kabulu, kanu je puklo slepo crevo. Otišao je u bolnicu i ono mu je hirurškim putem odstranjeno. Ništa strašno. Ali, to ga je duboko potreslo. "Da se to dogodilo ovde", kaže, "umro bih. Ovde mnogo ljudi umre zbog toga".

Ponekad se među avganistanskim Kirgizima – obično noću, dok se pijucka čaj u toplini jurte – postavi pitanje: da li bi im negde drugde bilo bolje? Iako u dolinama koje oni nastanjuju nema borbi kao u ostatku Avganistana, život ovde deluje kao neprestani hod po tankom ledu. Izgleda da im je negde u malom mozgu uvek prisutna ideja da opet odu, ovog puta zauvek. Neki pominju preseljenje u bivšu sovjetsku republiku Kirgistan, gde se govori isti jezik i za koju su etnički vezani. Ali, nejasno je da li je ova ideja prihvatljiva alternativa.

Čak ni mladi kan nije imun na takve ideje. U trenucima iskrenosti, on priznaje da mašta o tome da preseli svoju porodicu, da se nastani u nekom avganistanskom gradu, van Vakanskog koridora. Da živi normalnijim životom. Možda, misli kan, postoji trenutak kada treba odustati od zavičaja.

Možda će vas zanimati i:

Drugog dana kanovog boravka u letnjem kampu, stiže važna vest. Dva vladina inženjera su iz Kabula stigla na mesto gde se završava postojeći put i vrše merenja za trase kojima bi se on produžio kroz planine u kirgijsku teritoriju. Kan mora da ide da ih pozdravi, što podrazumeva jahanje od tri dana i tri noći.

Iz metalnog sadnuka u njegovoj jurti, kanova žena vadi njegovu najbolju odeću – prugasto vuneno odelo, duboke kožne jahaće čizme, crno-beli šal. Njegovo uzbuđenje je shvatljivo. Možda će se njegovom narodu osmehnuti sreća. "Svi će biti srećni", kaže. Supruga mu daje tamnoplavu bočicu kolonjske vode i malu mesinganu kutijicu nasvara, jakog avganistanskog duvana za žvakanje. On uzjahuje svog konja. "Sto posto će graditi put", kaže. Onda ošine konja po slabinama.

Posmatram ga kako galopira niz dolinu. Čini se da njegovo samopouzdanje ne odgovara stvarnoj situaciji. U siromaštvom pogođenoj zemlji u kojoj vladaju neredi, izgradnja puta koji bi koštao milione – možda i  stotine miliona – dolara da bi se pomoglo populaciji od oko hiljadu ljudi nema baš puno smisla. "Neće biti ništa od izgradnje puta", slaže se Er Ali Bai. On se seća da su inženjeri dolazili i za vreme kanovog oca, isto tako pričajući da vrše merenja radi izgradnje puta. Nikad se ništa nije dogodilo.

Put bi, ukazuje Er Ali Bai, sa sobom doneo i probleme. Da, on bi obezbedio lak pristup lekarima i učiteljima. Ali i turistima. I vojskama. Došlo bi do upliva spoljnog sveta, a to bi, kaže Er Ali Bai, moglo da dovede do toga da mlađe generacije počnu da teže životu sa manje izazova. Da još više žele da odu. "Neki ljudi misle da će ih vozikanje u automobilima učiniti srećnima", kaže Er Ali Bai. 

"Ovo mesto je veoma lepo. Živimo u ljubavi, imamo porodice. Ovo je najspokojnije mesto na svetu."

Vidici su ovde neverovatno široki i ja dugo posmatram kana kako jaše u daljinu, dok njegov konj podiže za sobom crvenkastosmeđu prašinu. Dan je veličanstven, topao i, koliko je ovde moguće, bez vetra. Zamišljam kana za volanom automobila, sa spuštenim prozorima, razbarušene kose, kako se vozi pored planinskih vrhova koji se u svojoj belini presijavaju na suncu. Ali, jasno mi je i da će se, ako kan to postigne, ako njegov trud bude nagrađen i put bude izgrađen, a njegov san ispunjen, vremena tradicionalnog nomadskog života Kirgiza – plemena krepkih i ponosnih ljudi koje opstaje skoro 2.000 godina – jednom zauvek okončati.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka