Grupa od 31 muškarca istraživala je nepoznatu teritoriju pri dnu Zemljine kugle. Sledi jedna od najstrašnijih priča o ljudskom preživljavanju.
Izvor: Snimio: Frenk Harli
Moson čuje kako cvili pas iza njega. Mora da je to, misli on, jedan od šest haskija koji vuku druge sanke. Ali tada Merc, koji je čitavo jutro na skijama grabio napred kao predvodnik, staje i okreće. Moson vidi njegov uznemiren pogled. Bezoblična ravnica snega i leda pruža se u nedogled, a na njoj se ocrtavaju samo tragovi Mosonovih sanki. Gde su druge sanke?
Moson hita peške nazad duž tragova. Iznenada nailazi na ivicu zjapeće rupe širine 3,5 metara. Sa suprotne strane, do rupe vode tragovi dvoje sanki; sa ove strane samo jednih.
Datum je 14. decembar 1912. godine. Tridesetogodišnjak i već iskusni istraživač, Daglas Moson je vođa Australoazijske antarktičke ekspedicije (AAE), ekipe od 31 člana koja vrši do tada najambicioznije istraživanje ovog južnog kontinenta. Trka do Južnog pola prepuštena je Skotu i Amundsenu. Moson namerava da sazna sve što može o antarktičkoj oblasti dugoj 3.000 kilometara koja je terra incognita i da ostvari najbolje naučne rezultate – iz sfere geologije, meteorologije, magnetizma, biologije, atmosferskih prilika, glaciologije – u istoriji polarnih istraživanja.
Napravivši kolibu na obali zatona koji su nazvali Komonvelt Bej, članovi AAE-a su prezimili na mestu za koje se kasnije ispostavilo da je najvetrovitije na svetu (bar na nivou mora), sa udarima vetra od 320 kilometara na sat. Povremeno je vetar bio toliko jak da je obarao ljude i gurao ih po ledu.
Grenlandski haskiji, psi poznati po snazi, izdržljivosti i debelom krznu koje ih štiti od mraza. Ovo su haskiji koji vuku sanke u ranoj fazi Australoazijske antarktičke ekspedicije. Od 38 dovedenih pasa samo dva su preživela i vratila se kući.
Izvor: Frenk Harli
Povodom proslave pedesete godišnjice ekspedicije 1961. godine, štampana je poštanska marka koja prikazuje Mosona sa balaklavom, koja je bila neizostavni deo opreme tokom ekspedicije.
Izvor: Frenk Harli
PREŽIVETI ANTARKTIK: Put u nepoznato - jedna od najstrašnijih priča o ljudskom preživljavanju
Dva čoveka po olujnom vetru vade led za vodu za piće, što je bio važan svakodnevni posao tokom trogodišnje naučne ekspedicije na Antarktiku pod pokroviteljstvom Australije, od 1911. do 1914. godine.
Grenlandski haskiji, psi poznati po snazi, izdržljivosti i debelom krznu koje ih štiti od mraza. Ovo su haskiji koji vuku sanke u ranoj fazi Australoazijske antarktičke ekspedicije. Od 38 dovedenih pasa samo dva su preživela i vratila se kući.
Povodom proslave pedesete godišnjice ekspedicije 1961. godine, štampana je poštanska marka koja prikazuje Mosona sa balaklavom, koja je bila neizostavni deo opreme tokom ekspedicije.
Posada sanki osmatra procep u ledu koji je do tada prekrivao snežni most.
Grupa Daglasa Mosona prešla je preko brojnih procepa pre onog koji je progutao njihovog kolegu Belgrejva Ninisa,
šest pasa i najbitniji deo opreme, uključujući šator i veći deo hrane.
Rođen za vreme ekspedicije, Blizard je bio među omiljenim psima. Na kraju je ipak, kao i većina drugih pasa, morao biti ubijen, jer mu je ponestalo snage da vuče sanke.
Posada sanki osmatra procep u ledu koji je do tada prekrivao snežni most. Grupa Daglasa Mosona prešla je preko brojnih procepa pre onog koji je progutao njihovog kolegu Belgrejva Ninisa, šest pasa i najbitniji deo opreme, uključujući šator i veći deo hrane.
Džordž Dovers, Sidni Džouns i Arčibald Hodli bili su jedan od osam tročlanih timova poslatih u raličitim pravcima da mapiraju terra incognite.
Samo dva člana ekspedicije su ranije bila na Antarktiku, a neki nikada do tada nisu videli sneg.
Ledeni tunel je jedini put do sklonšta, koje su zatrpali snežni nanosi nekoliko dana pošto je sagrađeno.
U Glavnoj bazi udaljenoj oko 2.400 km, 18 muškaraca crtalo je mape, izvodilo eksperimente i kuvalo u prostoru od 7 kvadratnih metara. Da bi se opustili, slušali su ploče, kockali se u čokoladu i slušali Mosona kako naglas čita omiljene knjige.
Tokom leta posada diže šator na vetrometini – zadatak koji se, zbog neprekidnog jakog vetra, otezao i duže od jednog sata. Osim ljute hladnoće i striktno ograničenih porcija hrane, stalno je bio prisutan strah od toga da se neko ne izgubi.
Pešačenje po polarnom platou može biti bolno usporeno, zbog pukotina, santi leda i blokova tvrdog snega. Ipak, time je uspeo da pokrije oko 450 km do tada neistraženog terena.
Adelijski pingvini bili su hrana za ljude i pse iz ekspedicije. Bili su i predmet čudne vrste zabave: ljudi bi se prikrali jatu pingvina na ledenim liticama, a onda bi ih gurnuli da skliznu u okean.
Član ekspedicije istražuje veliku pećinu u ledu udaljenu nešto više od kilometar od glavne baze, na istočnoj ivici rta Denison.
Usidren kod rta Denison, brod za snabdevanje „Aurora” bio je za ekspediciju jedina veza sa domovinom. Dok je Moson sam prolazio kroz golgotu na poslednjoj deonici žureći da stigne u glavnu bazu, ugledao je brod kako isplovljava za Australiju. Zakasnio je svega pet sati.
Nekoliko godina posle naučne ekspedicije i iznurujućeg putovanja, Daglas Moson se ponovo susreće sa opremom na izložbi u Adelejdu.
Pojedini članovi tima modifikovali su odeću, poput ove balaklave, kako bi je učinili toplijom.
Moson je bacio svoje krampone da bi se oslobodio težine , ali je onda morao da improvizuje par ručno izrađenih nazuvaka kada se suočio sa strmim, klizavim ledom.
U novembru 1912. godine Mosonova grupa bila je jedna od osam tročlanih grupa na sankama koje su krenule u svim mogućim pravcima. Za svoj tim odabrao je Ksavijea Merca, 29-godišnjeg skijaškog asa iz Švajcarske i 25-godišnjeg Belgrejva Ninisa, vrednog, simpatičnog Engleza, pripadnika britanske pešadije. U nadi da će neistraženu teritoriju spojiti sa visovima Outsove zemlje, koju je samo godinu dana ranije otkrila ekspedicija Roberta Falkona Skota, Moson je bio rešen da napravi najveći prodor u nepoznato.
Ujutro 14. decembra, posle 35 dana putovanja, tročlana grupa se već udaljila oko 480 kilometara od kolibe. Prešli su preko dva velika glečera i desetina skrivenih pukotina – dubokih procepa u ledu kamufliranih tankim snežnim mostovima. Negde iza podneva Merc podiže svoj skijaški štap kao znak da je ugledao još jednu pukotinu. Moson procenjuje da ta prepreka nije ozbiljna i sankama bez problema klizi preko prirodnog mosta. Kao i uvek, povikom upozorava Ninisa i dok se osvrće krajičkom oka opaža kako njegov kolega ispravlja svoju dotadašnju putanju da bi krenuo pravo iznad pukotine, a ne dijagonalno.
Sada Moson i Merc učvrćuju klinove na ivici pukotine, kače konopce i naizmenično se nadnose nad ambis. Ono što vide ih zapanjuje. Oko pedeset metara ispod, na jednoj snežnoj zaravni, leži jedan haski i ječi, očigledno slomljene kičme. Još jedan pas, verovatno mrtav, leži pored. Oko njih rasuti pojedini komadi opreme.
Ali ni traga od Ninisa i njegovih sanki.
Tri sata Moson i Merc viču u provaliju, očajnički se nadajući da će začuti nekakav odgovor. Imaju premalo konopaca da bi se spustili niže u procep i potražili svog saputnika. Na kraju se mire sa neminovnošću. Ninis je mrtav. Sa njim su nestali i najvažniji delovi opreme, uključujući ceo šator za tri osobe, šest odličnih pasa, sva hrana za pse i skoro sva hrana za ljude.
