Ribari sa Severnog mora već decenijama svojim mrežama izvlače ostatke jednog nestalog sveta. Sada arheolozi postavljaju jedno vrlo aktuelno pitanje: Šta se dešava sa ljudima čija zemlja nestaje pod narastajućom plimom?
KAD su počeli da se pojavljuju prvi znaci jednog izgubljenog sveta na dnu Severnog mora, niko u to nije hteo da poveruje. Prvi dokazi počeli su da izranjaju na površinu pre jednog i po veka, kad su ribari uz holandsku obalu masovno usvojili tehniku zvanu kočarenje. Povlačili bi otežale mreže po morskom dnu i izvlačili ih pune riba koje žive na dnu, kao što su list i iverak. Ali ponekad bi izvukli i neku džinovsku kljovu ili ostatke divljeg govečeta (tura), runastog nosoroga, i drugih izumrlih životinja. Ribare su plašili ovi nagoveštaji da stvari nisu oduvek bile kakve su sada. Ono što nisu umeli da objasne, vraćali su natrag u more.
Možda će vas zanimati i:
-
Zemlja |
31. Dec 2020.
BLAGO U LEDU: Priča o mamutima i ljudima
-
Životinje |
15. Dec 2020.
Oživljavanje izumrlih vrsta: Možemo. A da li bi trebalo?
Mnogo generacija kasnije dovitljivi paleontolog-amater Dik Mol ubedio je ribare da mu donose izvučene kosti i da beleže koordinate gde su ih pronašli. Jedan kapetan je 1985. godine doneo Molu odlično sačuvanu ljudsku vilicu, zajedno sa istrošenim kutnjacima. Sa svojim prijateljem, takođe amaterom Janom Glimerfenom, Mol je analizom radioaktivnim ugljenikom utvrdio starost vilice. Ispostavilo se da je stara 9.500 godina, što znači da je čovek kome je pripadala živeo u mezolitskom periodu, a on je u severnoj Evropi počeo krajem poslednjeg ledenog doba, pre nekih 12.000 godina, i trajao do pojave zemljoradnje 6.000 godina kasnije. "Mi mislimo da je bio pokopan", kaže Glimerfen. "Počivao je u miru još otkako je njegov svet nestao pod talasima, pre oko 8.000 godina."
Priča o iščezloj zemlji počinje sa otapanjem leda. Pre osamnaest hiljada godina nivo mora oko severne Evrope bio je za oko 122 metra niži nego danas. Britanija nije bila ostrvo već nenastanjeni severozapadni rog Evrope, a između nje i ostatka kontinenta prostirala se zamrznuta tundra. Kako je klima postajala sve toplija i led počeo da iščezava, jeleni, divlja goveda i divlje svinje počeli su da se šire ka severu i zapadu. A za njima su krenuli i lovci. Sišavši sa visija koje su danas kontinentalna Evropa, odjednom su se našli u prostranoj niziji.
Mnogi su skloni da Dogerland posmatraju kao ključ za bolje poznavanje mezolita u severnoj Evropi, a mezolit, opet, kao period iz kojeg možemo da izvučemo pouke jer i mi upravo prolazimo kroz slične klimatske promene
Upravo tu niziju arheolozi su nazvali Dogerland, po peščanom sprudu u Severnom moru koji pravi probleme brodovima, a koji se zove Doger Benk. Ranije se smatralo da je Dogerland bio samo nenastanjeni kopneni most između današnje kontinentalne Evrope i Britanije, samo mesto na putu za neke druge krajeve. Ali danas se veruje da je bio naseljen ljudima iz mezolita i to, verovatno, u velikom broju, sve dok ih nekoliko hiljada godina kasnije nije oteralo more koje je počelo neumoljivo da raste. Period klimatskih promena i raseljavanja trajao je sve do kraja mezolita, kada je Evropa konačno izgubila pozamašan deo svoje kopnene mase i poprimila manje-više današnji oblik.
Mnogi su skloni da Dogerland posmatraju kao ključ za bolje poznavanje mezolita u severnoj Evropi, a mezolit, opet, kao period iz kojeg možemo da izvučemo pouke jer i mi upravo prolazimo kroz slične klimatske promene. Zahvaljujući timu pejzažnih arheologa sa Univerziteta u Birmingemu, koji predvodi Vins Gafni, mi danas imamo dobru predstavu o tome kako je ova iščezla zemlja izgledala. Na osnovu podataka seizmičkih ispitivanja prikupljenih uglavnom od naftnih kompanija koje traže naftu na dnu Severnog mora, Gafni i njegove kolege su digitalno rekonstruisali blizu 46.620 kvadratnih kilometara potopljene zemlje, što je područje veće od Holandije.
U univerzitetskom IBM vizuelnom i prostornom tehnološkom centru kojim upravlja, Gafni prikazuje slike ove nepoznate zemlje (terra incognita) na džinovskim ekranima u boji. Malo izvan prikazane mape Rajna i Temza su se spajale i tekle na jug kao jedna reka, tamo gde je današnji kanal Lamanš. Gafni prelazi rukom i preko drugih rečnih sistema, takođe srazmerno velikih, za koje mi danas nemamo imena. Tadašnja klima je verovatno bila za nekoliko stepeni toplija nego danas. Konture na ekranu lagano se pretvaraju u blage brežuljke, šumovite doline, gusto obrasle močvare i lagune. "Bio je to pravi raj za lovce i sakupljače hrane", kaže on.
