Posle pola veka pod Fidelovom vlašću Kubanci naslućuju promene. Ali ovoga puta bez revolucije.
„Pokazaću vam gde ga krijemo”, kaže Eduardo.
Odgovaram da je to loša ideja, jer će neko primetiti da sam strankinja i pokvariti ceo plan.
„Neće, mislio sam na to”, kaže Eduardo. „Ti nećeš ni izlaziti iz auta. Ja ću da vozim, polako, ali ne toliko sporo da privučemo pažnju. Reći ću ti kada da pogledaš. Budi diskretna.”
(Pogledajte galeriju fotogrfija Nova Kuba)
Od prijatelja je pozajmio „makinu”, kako Kubanci zovu stare američke automobile, koji su neizbežni na razglednicama iz Havane. To je plimut iz 1956. godine, jarke boje, zbog koje sam ga zadirkivala. Vrata sam zalupila pažljivo, na šta vas Kubanci stalno opominju zbog starosti svojih makina. Napuštamo Havanu i vozimo se duž obale prema primorskom gradiću gde su Eduardo i još devetoro ljudi platili nekom čoveku da im krišom sagradi čamac dovoljno čvrst da svi zajedno stanu u njega i otplove sa Kube.
„Eno tamo”, kaže Eduardo, usporavajući plimuta. Između dve zgrade sa oljuštenim fasadama, sa strane ulice koja je udaljenija od mora, jedan uzani sokak vodi do građevine bez prozora, veličine garaže. „Moraćemo da ga izvadimo i vučemo uz sokak do ulice”, kaže. „A zatim ga treba čitav blok tegliti glavnom ulicom, sve do onog šljunkovitog dela obale gde ćemo ga porinuti u more. Čekaćemo da prođe ponoć. Problem je što oko obale patroliraju mornarički helikopteri.”
Ćutim dok on u retrovizoru napeto posmatra praznu ulicu iza nas. Eduardo je Kubanac star 35 godina, svetle puti, kratke smeđe kose i atletske građe. Upoznali smo se zimus, kada je kao bivši građevinski radnik pokušavao da zaradi malo para kao divlji taksista sa pozajmljenim korejskim sedanom. Dok smo se vozili po pokrajini La Habana, dobrodušno smo se prepirali i nadvikivali povodom novih promena na Kubi. On je rekao da tako nešto ne postoji. Ja sam rekla kako ljudi tvrde da postoji. Pomenula sam mnoge članke koje sam čitala, pod naslovima poput „Promene na postfidelovskoj Kubi” i „Novo opredeljenje Kube”. Eduardo bi samo ozlojeđeno zurio uvis. Pominjala sam mu i toliko hvaljene reforme koje bi trebalo da otvore kontrolisanu privredu socijalističke Kube – zakone po kojima će ljudi moći slobodno da prodaju i kupuju kuće i automobile, da podižu zajmove u bankama i da legalno vode razne maloprivredne poslove umesto obaveznog rada za državu.
Ali uzalud. Samo je prevrtao očima. „Od toga će da se okoriste samo ovi”, rekao je u jednom trenutku Eduardo i lupio se po ramenu, a to je tajni kubanski signal za ljude na visokim vojnim i političkim položajima.
Pa zar nije Fidel Kastro pre četiri godine zauvek napustio mesto predsednika i formalno prepustio funkciju vrhovnog komandanta svom fleksibilnijem i pragmatičnijem mlađem bratu Raulu?
„Viva Kuba libre”, promrsio je Eduardo ironično, aludirajući na revolucionarnu parolu ispisanu na obližnjem zidu. Živela slobodna Kuba. „Slobodna od obojice”, rekao je. „Tek tada može doći do stvarnih promena.”
Ukoliko Kuba zaista prolazi kroz ozbiljnu transformaciju – a Kubanci širom zemlje, svako na svoj način, vode istu ovakvu polemiku oko toga – Eduardo je suštinski deo toga, mada ne iz razloga na koje vi mislite. Disident je prava etiketa za politički nezadovoljne Kubance, naročito blogere koji su svojim kritičkim porukama na internetu stekli mnogo sledbenika izvan zemlje. Ali Eduardo nije nikakav disident. On ne beži zato što ga država progoni. On je jednostavno mlad, pun energije i frustriran, što se može reći za većinu njegovih zemljaka. Još kao tinejdžeru u školi, kaže, bilo mu je jasno da revolucionarna Kuba ne nudi nikakvu perspektivu u pogledu ličnog napredovanja i materijalnog komfora nikome osim krupnim ribama – peses gordos (bukvalno, „debelim ribama”, a to su oni sa epoletama). Ovde ništa ne funkcioniše, povikao bi Eduardo i udarao u volan automobila koji bi tog dana pozajmio. Privreda je propala, državni službenici preživljavaju sa svojim platicama jedino ako potkradaju preduzeća, mediji su puni autocenzure i lažnih hvalospeva, a država je izludela ljude puštajući u promet dve nacionalne valute istovremeno. „Ja volim svoju zemlju”, dodao je Eduardo, „ali za mene ovde nema budućnosti.”
Tokom devet nedelja putovanja po Kubi ove i prošle godine, baš ovu rečenicu sam čula toliko puta i od toliko različitih ljudi, da je počela da prerasta u kolektivnu nacionalnu žalopojku: Volim svoju zemlju, ali ne ide. Među onima što se žale, ima, naravno, i lojalnih optimista, i kad god bih srela nekog takvog, skupljala sam argumente za Eduarda. Htela sam da vidim kako će da reaguje, a ruku na srce, htela sam i da ga odgovorim od bekstva čamcem. (U vodama između Kube i Floride ima ajkula, a i struje su opasne. Ljudi se podave i niko više ne čuje za njih.)
Jedan od optimista je i Roberto Perez, čupavi biolog, koji je pun entuzijazma u pogledu napredovanja kubanske ekstenzivne urbane agrikulture i projekata organske poljoprivrede. Perez je šest godina stariji od Eduarda. Osamdeset odsto njegovih školskih ispisnika otišlo je iz zemlje, kaže mi on. „Ali stvari se menjaju”, kaže. „I to vrlo brzo. Ovde ima toliko dobrih stvari koje ljudi ne primećuju jer su rasli sa njima. Recite mi gde još dete može da odrasta toliko bezbedno, da se redovno vakciniše, stekne obrazovanje, bez uplitanja u ulične bande ili drogu. Razumem zašto toliko ljudi beži iz Meksika u SAD, da bi pobeglo od toga. Ali odavde? Da ljudi beže na Floridu zbog toga? To nisam čuo.”
To nije dovoljno da ubedim Eduarda? Dobro. Sledeći optimista je Hosue Lopez, Eduardov vršnjak, koji se upravo vratio na Kubu posle šest godina provedenih na Floridi, razočaran u svoje susede, kubanske emigrante u Majamiju, opsednute samo materijalnom koristi. Lopez i njegova žena pokrenuće privatni posao, koristeći prednosti novog zakona o samozapošljavanju i fleksibilnijem korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Otvoriće turistički pansion na placu od nekoliko hektara nedaleko od Havane. „Stalno govorim prijateljima koji su otišli u SAD”, kaže Lopez priučenim američkim žargonom. „Čoveče, ako hoćeš nešto da započneš, pravo mesto je Kuba.”
Eduardo bi slušao zainteresovano, ozbiljnog lica. A onda bi zatresao glavom. Jednog jutra se prepiremo u kafeu na krovu jedne zgrade u starom delu Havane. Eduardo u jednom trenutku grabi stakleni slanik sa stola. „Čitavog života država nam govori: ’Vidite, dajemo vam ovaj lepi puni slanik!’ ” kaže. „Ali on nikada nije pun.”
Nije bio ni ovaj. Možda samo centimetar soli. Eduardo spušta slanik i saopštava mi da je nabavio vesla. Moraće neko vreme da veslaju, kako buka motora ne bi privukla pažnju organa vlasti. Jer već i sam odlazak je kršenje kubanskog zakona pošto niko od njih nema tarhetu blanku, „belu kartu”, dozvolu od državnih vlasti koju svaki građanin mora da ima da bi mogao da putuje van zemlje, makar i privremeno. Kubanci mrze tarhete blanke i vlada je nedavno nagovestila da će ih potpuno ukinuti. Ali Eduardo nije ni podneo molbu za tarhetu blanku, uveren da će ga odbiti, što se ponekad i dešava bez ikakvog objašnjenja. Jednostavno napišu „No esta autorizado” – „Ne odobrava se”. Osim toga, da biste na Kubi podneli molbu, podrazumeva se da imate vizu zemlje u koju putujete. A da bi uopšte bio uzet u obzir za dobijanje američke vize, Kubanac mora da plati 160 dolara i nabavi pismeni poziv neke stvarne osobe koja živi u Sjedinjenim Državama.
Eduardo nema ni jedno ni drugo. Pomislila sam da će tražiti pomoć od mene, bilo novac bilo pozivnicu, ali nije nikada. Samo mi je iznenada, u toku duge vožnje, poverio svoj plan za bekstvo, kao da je imao potrebu da se poveri nekome ko nije sa Kube. I tako smo eto došli do situacije da zurimo u slanik na stolu i razmišljamo o Eduardovom 9-godišnjem sinu koji ni ne sluti da mu otac odlazi.
„Ne znam da li je bolje da mu kažem ili ne”, kaže mi.
