Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Magazin

Jemen: dolazi li novo doba?

Autor Ana Randjelovic
Autor Ana Randjelovic

Suočena sa pobunjenicima, izbeglicama i Al Kaidom, ova zemlja je na pragu novog početka – ili još dubljih podela.

Izvor: Snimila: Stefani Sinkler

Al Kolani uzgaja kat na nekoliko hektara, podeljenih na dve parcele. Ima dve žetve godišnje i sve proda veletrgovcu koji te listove zatim preprodaje širom Sane. Prinos mu donosi oko 4.000 dolara godišnje, što je četiri puta više od prosečnog dohotka po glavi stanovnika. A ima još jednu korist. Al Kolani može da žvaće do mile volje, od ranog jutra do kasno u noć. „Kat je mnogo bolji od viskija, bolji od hašiša, jer te održava aktivnim”, kaže on, gurajući još jedan smotuljak lišća u usta. „Daje ti energiju. Žvaćem kat kad nemam ni prebijene pare u džepu i srećan sam. I kad nemam ništa za jelo, to nije nikakav problem.” Al Kolani kaže da nije obraćao pažnju na prošlogodišnje nemire u Sani. „Zanima me samo moja njiva”, kaže. Ali zbog protesta i oružanih sukoba „ljudi nisu žvakali kao obično i posao je loše išao. Bogu hvala, biće bolje.”

Istraživanja pokazuju da barem deset miliona Jemenaca, što je 40 odsto stanovništva, žvaće kat po četiri-pet sati dnevno. Ta aktivnost je udar na lični budžet i, ma šta Al Kolani tvrdio, na ličnu produktivnost. Kat sadrži alkaloid koji se hemijski razlaže u jedinjenje slično adrenalinu. Pod njegovim dejstvom imate nagon da više pričate i generalno se osećate dobro i zadovoljno. Ali, kako sam čuo, ako ga previše konzumirate, postajete nervozni, hiperaktivni, muka vam je i ne možete da spavate.

Najjači argument u korist kata je njegova posrednička uloga. Jedan zapadni diplomata u Sani mi je rekao da su politički rivali u Jemenu često zajedno žvakali kat tokom ustanka protiv Saleha. „Odeš na žvakanje i tamo zatekneš nekog iz frakcije Ali Mohsina i nekog iz Salehove Republikanske garde ko mu je možda rođak. (Ali Mohsin al Ahmar je uticajni general koji je prebegao u opoziciju.)
Deo Al Kolanijevog kata završava na tezgama pijace u Kairskoj ulici u Sani, na bučnom bazaru ispod krova od talasastog lima. Posle podneva pijaca vrvi od ljudi iz svih društvenih grupa: vojnika, trgovaca, zanatlija, službenika, studenata. Valid al Rami, koga su mi vlasti dodelile kao čuvara i vodiča, čovek mutnih očiju, zavisan o katu. Bira manje, mekše listove sa crvenkastom peteljkom, „jer su sladunjavog ukusa i snažnog dejstva”, kako kaže. Kupio je jedan snop za 25 dolara, što mu je dovoljno da žvaće celo veče.

Oko 40 odsto oskudnih vodenih resursa u Jemenu troši se za navodnjavanje kata. Otkako je reka koja je proticala kroz Al Kolanijevo imanje iznenada presušila, on svakog meseca mora da izvlači 37 i po tona vode iz bunara da bi zalio svoj kat. U nekim delovima Sane slavine su potpuno suve, pa voda svakodnevno mora da se dovozi cisternama.

Adel al Šudža vodi Jemensku antikat organizaciju u Sani. „Danas ima malo onih koji su protiv kata”, kaže on i nabraja mi negativne efekte konzumacije: smanjenje apetita, neuhranjenost, slabljenje imunološkog sistema. Al Šudža se zalaže da parlament donese zakon protiv kata, ali posle čitave decenije usamljeničke borbe uspeo je da ubedi samo jednog seljaka da umesto kata počne da gaji kafu i slične useve. „Optimista sam, na kraju ćemo uspeti”, kaže on. „Ni Hrist Isus, mir s njim, u početku nije imao mnogo pristalica, ali sada ih ima više od dve milijarde.”

U Starom gradu u Sani jedna kamila stenje u polumraku radnje nalik na pećinu. U blizini je Bab al Jemen, poslednja preostala kamena nadsvođena kapija od nekadašnjih sedam kroz koje se spolja ulazilo u ovaj grad star 2.500 godina. Sa ularima oko glave i grbe, kamila hoda u krug i okreće mlin od livenog gvožđa koji melje semenje slačice cedeći ulje. Sada je 8.30 ujutro, nekoliko sati pre početka pazarnog dana u ovom drevnom delu grada, a mnogi žitelji još spavaju posle duge noći provedene u žvakanju kata.

U poslednjih stotinak godina Stari grad se smanjio i usput osavremenio uvođenjem struje i kanalizacije. Ali po mnogo čemu ostao je nepromenjen. Stambene zgrade od pečene opeke i albastera i dalje su zgusnute oko bazara na kojima se prodaju zlato, nakit, tekstil, sveže voće i povrće, začini. U jednom prolazu dve žene obučene u tradicionalnu odeću – široke abaje sa crno-belo-crvenim geometrijskim šarama – razdvajaju se da bi me pustile da prođem. Mimoilazim se sa starijim čovekom čiji očni kapci su crni kao ugalj, ima proređenu sedu bradicu i povijeni bodež džambiju zadenut za vezeni pojas. Ne tako davno džambija je ukazivala na društveni status muškarca kao pripadnika plemena, sudije ili direktnog potomka proroka Muhameda; svaka društvena grupa nosila je džambije sa određenim oznakama, karakterističnim za taj stalež. Ali predsednik Saleh je poboljšao socijalni status zanatlija i trgovaca, što je bio mudar politički potez kojim je obezbedio širu podršku svojoj vlasti.            

„Mi i dalje volimo Saleha”, kaže mi Abdulah, vlasnik mlina, ponosno pokazujući uramljene fotografije bivšeg predsednika koje krase garave zidove njegove radnje. Kao i Saleh, Abdulah je zaidit, pripadnik umerene šiitske islamske sekte prisutne većinom u Jemenu. Međutim, zajednička religija je samo jedan od razloga za privrženost Salehu.

Plemenska tradicija u Jemenu je snažna, plemena su kao države u državi, raspolažu arsenalima oružja, poseduju sopstveni, paralelni sudski sistem koji presuđuje u svim sporovima, od imovinskih svađa do slučajeva ubistava. Saleh je podršku crpeo iz savezništva sa šeikom Abdulahom al Amarom, „šeikom nad šeicima”, prvim čovekom moćne plemenske konfederacije Hašida, jedne od dve najveće plemenske grupacije u Jemenu. Drugu čini pleme Bakil.

Poslednjih decenija plemenski uticaji su oslabili kao posledica šireg obrazovanja, urbanizacije i izloženosti stanovništva spoljnom svetu. Mnogi pripadnici plemena više ne prihvataju bezuslovno šeika kao vrhovnu vlast, a i sve su glasniji zahtevi za osnovna građanska prava i slobode. U martu 2011. godine umro je šeik Al Amar, a njegovi sinovi su ustali protiv Saleha nakon masakra nad demonstrantima u Sani. Izbio je oružani sukob između državne Republikanske garde i plemenskih milicija, što je označilo uvod u Salehov pad.

Kad bi samo uzdržanost i mir koji krase Stari grad važili za ceo Jemen! Današnji duh zemlje najtačnije je otelovljen u bezakonju i nestabilnosti koje vladaju Adenom, gradom u kome su Al Kaidini bombaši samoubice 2000. godine napali američki vojni brod „Ju Es Es Kol”. Da me na drumu slučajno ne bi kidnapovali plemenski plaćenici i Al Kaidina gerila, u Aden putujem avionom.

Smrad truleži i zapaljenog smeća ispunjava ustajali vazduh nekadašnjeg kosmopolitskog lučkog grada smeštenog na poluostrvu podno vulkanskih brda što se uzdižu nad Adenskim zalivom. Radnici gradske čistoće štrajkuju već dve nedelje, magarci i koze rovare po gomilama đubreta natrpanim uz kolovoze. Na zidovima grafiti: „Nezavisnost odmah”;

„Neka režim iz sane prestane da ubija narod na jugu”, a zastave odavno nepostojeće Narodne Republike Južni Jemen vijore se na skoro svakoj raskrsnici. Mladići sa kalašnjikovima drže položaj na barikadama od cigala i betona u kvartu Mala, uporištu separatista.

Naser Saleh Atavil je 62-godišnji generalni sekretar umerenog krila Al Hiraka, separatističkog pokreta u Južnom Jemenu. Bilo je suviše opasno da se sastanemo u njegovom stanu u Mali (jedan tinejdžer iz separatističkog pokreta je dan ranije u tom kraju poginuo od snajperskog metka, što je izazvalo žestoke proteste), pa razgovaramo daleko odatle, u hladu suncobrana kod opustele plaže hotela „Zaliv slonova”. Atavil je bivši vazduhoplovni oficir nekadašnjeg Južnog Jemena, školovao se u Ukrajini dok je ona bila deo Sovjetskog Saveza. Žali se kako je Saleh poklonio jug zemlje severnjačkim saveznicima i eksploatisao naftne izvore u južnoj pokrajini Hadramat. Od ujedinjenja 1990. godine i građanskog rata koji je usledio „naša država, bogatstvo, naš identitet – sve je nestalo”, kaže Atavil. Kao mnogi južnjaci, on o severnjacima govori sa omalovažavanjem. „Mi ovde ne nosimo džambije”, kaže mi uz podsmeh.

Najnovije

Priroda

Nauka