Farovi automobila Tima Samarasa upereni su ka oluji, a u prikolici se nalazi kamera visoke rezolucije, najbrža na svetu. Može li ona da uhvati munju na delu?
Pakujemo se i krećemo dalje, a uskoro se pojavljuje još jedna, dvostruka duga. Samaras zaustavlja kamionet nasred glavne raskrsnice u Klejtonu, u Novom Meksiku, ne obraćajući pažnju na vozače koji trube i psuju, dok fotograf National Geographica pravi nekoliko "običnih" fotografija.
Krajem sezone letnjih oluja, prvog vikenda u septembru nalazim se sa Samarasom na izlazu I-25 u Belenu, u Novom Meksiku. Do tada su on i njegova posada prešli preko 16.000 kilometara kroz šest država, prikupivši stotine megabajta podataka iz fantoma, ali nisu uspeli da dobiju željene fotografije pomoću Kahune.
Ostala su samo još dva dana za letnju ekspediciju i mi pratimo seriju oluja severno od planine Magdalena. Sredinom poslepodneva se, sasvim slučajno, parkiramo tačno naspram isključenja na auto-putu br. 60 koje vodi za Laboratoriju za atmosferska istraživanja Langmuir, najprestižnije mesto za proučavanje munja izazvanih raketama. Oluja se nadvila nad planinama kao da pozira za slikanje, poslušno vrcajući munje iznad udaljenog grebena. Stojeći u prvom planu s druge strane auto-puta, jedna krava nas radoznalo gleda. Koristeći životinju kao referentnu tačku, Samaras pokreće turbinu i upravlja kameru ka oluji. Nebo blešti, Kahuna ispucava snimak i otpočinje dugi proces preuzimanje podataka.
Potom, dok je kamera isključena, sledi bolji udar – ovoga puta direktno iznad krave. Nesiguran u prvi snimak, Samaras u deliću sekunde odlučuje da prekine preuzimanje podataka i da pokuša ponovo. Ali prilika se nije ukazala. Nikada neće saznati da li je u prvom pokušaju uspeo da napravi sliku procesa spajanja ili bi ona prikazivala samo mutnu siluetu krave.
Kada sam, dve godine kasnije, ponovo video Samarasa, on je nerado bio odlučio da pokuša ono što je u dubini duše doživljavao kao prevaru: da usmeri svoju kameru na munju izazvanu raketom. Prethodno leto je proveo kod kuće podešavajući elektroniku i ovoga put su, sa novim pikapom i unapređenom Kahunom, on i njegova posada proveli još dve nedelje prateći oluje po jugozapadu zemlje. Sada je sprovodio dugo, sporo penjanje na planinsku laboratoriju Langmuir.
Ova laboratorija, koju je 1963. godine sagradio Institut za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika u Sokoru, nalazi se na putu monsunskog vlažnog talasa koji svakog leta nailazi s juga. Zaklonjen u podzemnom bunkeru zvanom Kiva, na vrhu Saut Baldi, jedan istraživač daljinski ispaljuje rakete, od kojih je svaka vezana za dugačku žicu, u visokonaponski oblak. Njegove kolege snimaju udar pomoću fantoma i drugih instrumenata u zgradi zvanoj Aneks, koja je udaljena kilometar i po.
Bil Vin, šef laboratorije, po pitanju Samarasovog pristupa deluje jednako skeptično koliko i sam Samaras po pitanju veštački izazvanih munja. ("Zar on nije samo zainteresovan za lepe fotografije?" pitao me je Vin ranije.) Ali ova dva čoveka se srdačno pozdravljaju.
"Trebalo je da vidiš ovo danas", kaže Vin. "Imali smo tri udara."
"Razume se", odgovara Samaras. Jedan od naučnika objašnjava da će, kada se postignu odgovarajući uslovi, napuniti raketu i otpočeti petosekundno odbrojavanje. Ukoliko bi trajalo duže, oluja bi mogla da proizvede prirodni blesak koji prevazilazi domet njihovih instrumenata. Samaras deluje zabrinuto. Budući da Kahuni treba deset sekundi da postigne potrebnu brzinu, on mora da održava turbinu na nižoj brzini, kako bi sprečio njeno pregrevanje, a onda da ubrza pre nego što počene odbrojavanje.
Narednog dana vreme je obeshabrujuće mirno, ali oluja koja se pojavljuje trećeg dana opravdava ovo čekanje. Do ranog poslepodneva je na radaru registrovano sedam mrlja, crvenih u centru – moćna vremenska nepogoda se iz pravca severoistoka zaputila pravo na nas. Do tri popodne, kiša pada sve jače i jače, prelazeći polako u grad. Čuvajući leđa, povlačimo se u prikolicu. Grom, munja, potom radio poziv:
"Kiva puni rakete." Jedna oluja sada ima najintezivniji purpurni centar. Pred nama promiču trake crvene i narandžaste boje.
Dok langmuirska posada sve to posmatra iz sigurnosti Aneksa, ja sam šćućuren na podu prikolice, prateći čas vremenske prilike napolju, čas njihove apstraktne prikaze na radaru. Vetar nas ljulja tamo-amo. Pomišljam da bi, da nemamo sidro u vidu Kahune, mogao oduvati prikolicu sa planine. Uz novo pucketanje radija, Kiva je traži rok za lansiranje, a Samaras pokreće turbinu. A onda: "Kiva lansira za pet." On povećava brzinu, a na nebo iznad nas se ispaljuje raketa, čija dugačka, prateća žica momentalno nestaje usled munje. Ali sve se događa isuviše brzo. Kao što se Samaras i plašio, vremenski raspon od pet sekundi je prekratak. U narednih sat vremena Kiva ispaljuje još pet raketa i izaziva tri udara. Ali Kahuna ne stiže da se aktivira na vreme.
Samaras je napustio planinu sa nekoliko divnih snimaka načinjenih fantomom, ali još jednom bez onog koji tako dugo priželjkuje.
Sa zavšetkom još jedne letnje sezone, Samaras se povukao u kuću koju je nedavno kupio na jednom brdu istočno od Denvera, koja gleda na ravnice Kolorada. Ali daleko od toga da je odustao od potere. Instalirao je niz od 12 kompjutera kako bi drastično smanjio vreme potrebno za prebacivanje podataka sa Kahune. Osim toga, zahvaljujući ugovoru sa vladom, on pravi poseban kombi kako bi zaštitio kameru, koja će biti zakačena za periskop na krovu koji će moći da se okreće u svim pravcima. Iznenadio bih se ukoliko on već sada nije negde napolju, s jednim okom na putu i drugim na novoj oluji koja razbacuje žestoke boje po ekranu njegovog laptopa.
"Još uvek sam u poteri za tom slikom", rekao mi je, "i neću odustati dok je ne dobijem."
Pogledajte galeriju fotografija
Pogledajte i:
Povezane vesti
-
Prirodne pojave |
08. Jun 2020.
13 činjenica o grmljavini
