Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Tajne Uskršnjeg ostrva: zagonetka pomeranja statua

"Statue su hodale", kažu stanovnici Uskršnjeg ostrva. Arheolozi još uvek pokušavaju da ustanove kako je i da li je njihova priča upozorenje na ekološku katastrofu ili trijumf ljudske genijalnosti.

 Izvor: Snimio: Rendi Olson

Ako pak presložite i drugačije interpretirate razbacane fragmente činjenica, dobićete vedriju sliku o prošlosti Rapa Nuija, onu koju zastupaju arheolozi Teri Hant sa Havajskog univerziteta i Karl Lipo sa Kalifornijskog državnog univerziteta Long Bič, koji proučavaju ostrvo poslednjih deset godina. To je slika miroljubivih, genijalnih graditelja kipova koji brižljivo upravljaju svojom zemljom. Hant i Lipo su saglasni da je Uskršnje ostrvo izgubilo svoje bujne šume i da je to bila "ekološka katastrofa", ali da za to nisu bili krivi sami stanovnici. A pogotovo ne kipovi moai. "Treba još mnogo toga naučiti od Uskršnjeg ostrva", kaže Hant, "ali priča je drugačija."

Hantova i Lipova nova kontroverzna teorija, zasnovana na njihovim i tuđim istraživanjima, začeta je tokom iskopavanja na plaži Anakena. Utvrdili su da se Polinežani nisu iskrcali pre 1200. godine nove ere, što je čitava četiri veka kasnije nego što se obično misli. To znači da su na raspolaganju imali svega pet vekova da ogole ostrvo. Hant i Lipo misle da krčenje i paljenje šume nije bilo dovoljno. Moralo je da postoji još nešto što je uništilo drveće. Kad su arheolozi otkopali plodove izumrle palme sa Uskršnjeg ostrva, na njima su otkrili sitne brazde od oštrih zuba polinežanskih pacova.

Pacovi su stigli na ostrvo u kanuima, zajedno sa prvim doseljenicima. Obilje kostiju pronađenih na Anakeni ukazuje da su se ostrvljani hranili njima, inače ovi glodari nisu imali prirodnog neprijatelja. Hant i Lipo računaju da je za svega nekoliko godina došlo do prave najezde pacova na ostrvu. Pošto su se hranili palminim plodovima, sprečavali su rasejavanje drveća koje je i inače sporo raslo. Tako su šume na Rapa Nuiju bile osuđene na propast čak i da ih ljudi uopšte nisu krčili i palili. Nema sumnje da su pacovi jeli i ptičja jaja.

Naravno, doseljenici snose odgovornost za to što su doneli pacove. Hant i Lipo čak misle da su ih doneli namerno. (Doneli su i živinu.) Ali kao i današnje invazivne vrste, polinežanski pacovi su naneli više štete ekosistemu nego ljudima koji su ih dovezli. Hant i Lipo nisu pronašli dokaz da je Rapanui civilizacija propala istovremeno sa palminom šumom. Na osnovu njihovih arheoloških istraživanja, oni misle da je populacija na ostrvu posle naseljavanja naglo rasla do 3.000 i da je tada ostala manje-više stabilna sve do dolaska Evropljana.

Iskrčena polja su za Rapanuije bila mnogo vrednija od šuma palmi. Ali to zemljište je bilo neplodno, šibano vetrom i navodnjavano neredovnim kišama. Uskršnje ostrvo je bilo vrlo nepovoljno za život. Iziskivalo je natčovečanski trud. Što za potrebe zemljoradnje, što pri prenosu moaija, ostrvljani su preneli ogromnu količinu stenja, ali na svoje njive, ne sa njih. Podigli su hiljade kružnih kamenih vetrobrana zvanih manavai i sadili vrtove u njima. Čitave njive su zagrtali zdrobljenim vulkanskim stenjem da bi održali vlažnost zemljišta i nađubrili ga hranljivim sastojcima koje vulkani više nisu sejali. Sve u svemu, Hant, Lipo i ostali istomišljenici tvrde da su praistorijski Rapanui bili vredni pioniri zemljoradnje, a ne nesmotreni počinioci ekocida. "Priča o Rapa Nuiju je pre jedna neverovatna priča o uspehu, nego o mizernoj propasti", tvrde Hant i Lipo u svojoj novoj knjizi.

Knjiga se zove "Statue koje su hodale" i u njoj su Rapanui prikazani daleko pozitivnije nego u "Kolapsu". Hant i Lipo ne veruju usmenom predanju o navodnom žestokom sukobu među Rapanuima. Oštre komade opsidijana, koje drugi arheolozi vide kao oružje, oni vide kao poljoprivredne alatke. Moai su pomagali da se održi mir, kažu oni, i to ne samo kao simboli moći njihovih graditelja već i ograničavanjem rasta populacije. Ljudi su radije podizali statue nego decu. Isto tako, za prenos moaija nije bilo potrebno ni mnogo ljudi ni drvenih brvana, jer su bili uspravljeni. Kada je to u pitanju, kažu Hant i Lipo, arheološki dokazi podržavaju folklor.

Serhio Rapu, 63-godišnji Rapanui arheolog i bivši guverner Uskršnjeg ostrva, koji je radio diplomski rad sa Hantom, odveo je svoje američke kolege u stari kamenolom na Rano Rarakuu, vulkanu na jugoistočnom delu ostrva. Dok su posmatrali mnoštvo nedovršenih kipova u raznim fazama izrade, Rapu je objašnjavao kako su "hodali": otežani trbuh ih je naginjao napred, a podnožje u obliku slova D omogućavalo je poslužiocima da ih ljuljaju levo-desno i tako pomeraju. Prošle godine, u eksperimentu koji je finansirao Odbor za ekspedicije National Geographica, Hant i Lipo su demonstrirali kako svega 18 ljudi, sa tri jaka konopca i malo prakse, može lako da manevriše kopijom statue, visokom 3 metra i teškom 5 tona, dok prelaze po nekoliko stotina metara. U stvarnosti pokretanje mnogo većih kipova kilometrima daleko mora da je bio jako težak posao. Na desetine prevrnutih kipova leži pored puteva koji vode iz kamenoloma, ali mnogo više ih je neoštećeno stiglo do svojih platformi.

Niko ne zna kada je tačno isklesana poslednja statua. Kipovima se ne može direktno odrediti starost. Kada su stigli Holanđani 1722. godine, mnogi moai su još stajali uspravljeni, a Rapanui civilizacija je živela u miru i blagostanju, tvrde Hant i Lipo. Ali istraživači su sa sobom doneli smrtonosne bolesti na koje ostrvljani nisu bili imuni, kao i predmete koji su zamenili moaije kao statusne simbole. Ostrvljanima je postalo zabavnije da zgrabe šešir sa glave nekom Evropljaninu – a Hant i Lipo navode više takvih slučajeva – nego da podižu crveni pukao težak nekoliko tona na glavu statue. U XIX veku trgovci robljem desetkovali su populaciju, koja je 1877. godine spala na svega 111 duša.

Prema onome što tvrde Hant i Lipo, priča o Uskršnjem ostrvu je parabola genocida i kulturocida (uništavanja kulture), a ne ekocida. Njihov prijatelj Serhio Rapu prihvata ponešto od toga, ali ne sve. "Nemojte mi reći da su ona sečiva od opsidijana služila samo za poljoprivredu", kaže kroz smeh. "Voleo bih da moji sunarodnici nisu nikada jeli jedni druge, ali bojim se da jesu."

Danas su ostrvljani suočeni sa novim problemom kako da eksploatišu svoje kulturno nasleđe, a da ga ne unište. Zbog sve brojnije populacije i velikog broja turista, preopterećene su ograničene zalihe vode. Ostrvu nedostaje kanalizacioni sistem i mesto gde će odlagati sve veće količine smeća. Samo između 2009. i sredine 2011. godine na kopno je doneto 230 tona smeća. "Šta da radimo?" pita gradonačelnica Saso Paoa. "Da ograničimo doseljavanje? Ili da ograničimo turizam? To su pitanja koja moramo da rešimo." Odnedavno se turisti umoljavaju da svoje smeće ponesu sa sobom u koferu kada odlaze sa ostrva.

Turistima nije dozvoljeno da dodiruju moaije, ali konji vole da se češu o njih pri čemu se šupljikava sedra kruni i osipa. Iako je automobil danas glavno prevozno sredstvo, na ostrvu još uvek ima preko 6.000 konja i goveda. "Više nego ljudi", gunđa turistički vodič Atan. Stoka slobodno tumara po ostrvu, gazi po zemljištu koje su svojevremeno utabale škotske ovce i ostavlja balegu po nekada svetim platformama. Ali još opasnije po kulturno nasleđe može biti želja stanovnika da modernizuju zemlju svojih predaka. A kulturno nasleđe je više nego bogato: preko 20.000 arheoloških objekata, uključujući i kamenjem ograđene vrtove i kamene kokošarnike, kao i moai kipove i ahu platforme. Više od 40 odsto površine ostrva je nacionalni park, što ograničava raspoloživo zemljište. "Ljudi moraju da shvate da arheologija nije njihov neprijatelj", kaže Rapu.

Pre dvadeset godina i on je pomagao da se kipovi na Anakeni ponovo usprave. Tada su on i njegove kolege otkrili kako su graditelji kipova udahnjivali dušu džinovskim statuama posle dugog putovanja od kamenoloma. Kao poslednji čin, oni su u prazne očne duplje umetali beonjače od belog korala i zenice od opsidijana ili crvene šljake.

Šumarak kokosovih palmi uvezenih sa Tahitija, koji danas opasuje plažu Anakena, treba da uveri kupače i mladence iz Čilea da se zaista nalaze u Polineziji iako šiba vetar, a travnati brežuljci iza njih više liče na škotska brda. Moai danas stoje slepi, bez očiju, i nikome ne govore – ni turistima, ni Hozeu Tukiju, niti bilo kome – kako su tu dospeli i koja je priča o Uskršnjem ostrvu tačna. Tuki misli da je to možda i dobro. "Voleo bih da znam istinu", kaže, "ali možda ostrvo ne želi da otkrije sve svoje tajne. Možda bi, kad bismo sve znali, nestalo i magije."

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka