S obzirom na to da u sve više evropskih zemalja nastaju nacije imigranata, nije li multikulturalni grad Marselj možda vizija budućnosti?
Moglo bi se reći, a verovatno je i tačno, da nema tog zakona francuske vlade koji je u Marselju primljen sa odobravanjem. Glavni grad Provanse s pravom bije glas da je nemirno i buntovno mesto, luka koja privlači sve vrste švercera i ljude svih fela, od kojih su mnogi i sami tu prošvercovani. Oni vekovima stižu ovamo uglavnom preko mora i međusobno se mešaju, kuju planove, svađaju, venčavaju, banče i opijaju, uz neviđenu razmetljivost i bahatost. Grad služi kao utočište svima koji beže od zakona, epidemija i siromaštva. U novije vreme u grad se slivaju uglavnom imigranti muslimanskog porekla i danas, kada sa neke od brojnih marseljskih plaža pogledate prema nevidljivoj severnoafričkoj obali s druge strane Sredozemnog mora, možete gotovo da predočite sebi plimu došljaka jer nemiri u arapskim zemljama guraju ka obalama Evrope sve veći broj izbeglica i ljudi bez posla.
Možda će vas zanimati i:
-
Magazin |
21. May 2021.
Čitav mali svet ispod Pariza: U podzemnom lavirintu grada svetlosti
-
Istorija |
14. Apr 2021.
8 zanimljivih činjenica koje niste znali o katedrali Notr Dam
Ako slušate političare krajnje desnice, pomislićete da ovaj talas imigranata neminovno znači atak šerijatskog zakona na evropski način života i da će svaka žena morati da se odeva kao talibanska mlada. A onda uvidite da su mnogi od ovih kupača koji se tiskaju oko vas na marseljskom pesku zapravo afričkog i arapskog porekla i da mlade žene ne nose burke već bikinije. Zahvaljujući neverovatno efikasnom javnom prevozu, na neku od plaža možete stići iz bilo kog dela grada za manje od 45 minuta.
I tako, nekoliko meseci godišnje, bogati i siromašni, beli i crni, Afrikanci i Arapi, muslimani, hrišćani i Jevreji, svi pronađu svoj kutak na pesku, poskidaju najveći deo svoje odeće i međusobno se druže pod provansalskim suncem. Ako ih pitate odakle su, niko vam neće reći da je iz Alžira, Maroka, sa Komorskih ostrva, pa čak ni iz Francuske. Skoro uvek će vam jednostavno odgovoriti da su iz Marselja.
S obzirom na to da u sve više evropskih zemalja nastaju nacije imigranata, Marselj bi mogao da bude vizija budućnosti, čak i model multikulturalizma. No, to ne znači da je tu ravnotežu lako održavati. Naročito tekući konflikti na Bliskom istoku umeju povremeno da unesu strah i zebnju u ovaj francuski grad. "Za vreme rata u Iraku 1991. godine, mislila sam, stvari će da eksplodiraju u Marselju – zbog slika koje su muslimani primali preko svojih kućnih satelitskih antena", kaže Mišel Tebul, predsednica provansalskog ogranka CRIF, Predstavničkog veća jevrejskih ustanova Francuske. "Mislili smo, ako ne eksplodira sada, neće nikada." I nije. Lokalni muslimanski lideri uspeli su da smire stvari u saradnji sa drugim verskim liderima. Slično je bilo i u novembru 2005. godine kada je plamen pobune izbio u gotovo svim drugim francuskim gradovima sa velikim brojem imigranata, muslimanska zajednica u Marselju je ostala mirna.
Neki lokalni žitelji misle, i to s pravom, da Marselj za svoje čudo socijalnog mira najviše duguje svojim plažama, na kojima se ljudi mešaju, zbližavaju i sjedinjuju kao u nekom velikom loncu. Dvadesetpetogodišnji Faruk Jusufa udvarao se svojoj 20-godišnjoj ženi Mini na plaži Korbijer, a sada često idu na plažu Prado. Jusufa je rođen na francuskom ostrvu u Komorskom arhipelagu, između Tanzanije i Madagaskara, i koža mu je crna kao i kod svih drugih Afrikanaca. Mina je svetle puti, kći alžirskih imigranata koja se rodila u Francuskoj. "Nova generacija je više nego izmešana", kaže Jusufa, koji radi sa mladićima i devojkama skoro svih mogućih nijansi kože i etničkog porekla u kulturnom centru u jednoj od nemirnijih severnih četvrti Marselja. Naročito na plaži "mešaju se mnoge različite zajednice", kaže mi Jusufa jednog vrelog majskog popodneva. "I evo – vremenom smo naučili da živimo zajedno."
Ali, to je samo delić priče. Neutralni komad sunca i peska samo donekle zadire u gradski život. Ima i drugih gradskih rituala koji ujedinjuju ljude, kao, na primer, fanatično navijanje za fudbalski klub Olimpik. Ali čim se utakmica završi i sunce zađe na plaži, na površinu mogu da izbiju predrasude. U Marselju ima mnogo rasizma, kaže Mina, između ostalog i među muslimanskim Montagijevima i Kapuletima. "Kad smo na mestima gde ima mnogo ljudi, onda to nije toliki problem. Ali, kad nas dvoje zađemo u neku arapsku četvrt, odmeravaju nas dok prolazimo, a ponekad me i vređaju." Na to je uzdahnula i zavrtela glavom.
Ovakve priče otvaraju pitanje da li je Marselj zaista primer kosmopolitske harmonije – ili društvo na ivici nemira. A neprijatan odgovor je da je i jedno i drugo.
Marseljska gradska skupština sa krovom od crepa, sagrađena još u vreme Luja XIV, za francuske pojmove deluje dosta skromno. U turističkim vodičima opisuje se kao građevina "skromnih dimenzija". Ali nije takav i gradonačelnik koji sedi u njoj. Žan-Klod Goden izgleda kao da je duplo širi nego viši, u raskopčanom dvorednom sakou i sa otkopčanom kragnom ljubičaste košulje na bele prugice. Sedamdesetdvogodišnji Goden se dogegao do svoje kancelarije i zavalio za svoj sto poput medveda koji čuva med. On je na ovoj dužnosti od 1995. godine i izgleda da nema nameru da uskoro ode sa nje.
A napolju katarke jedrilica zbijenih u Staroj luci bleskaju se na blistavoj belini jutarnjeg letnjeg sunca. I pored vrućine prozori su širom otvoreni "jer ga od klima-uređaja boli grlo", kaže Goden. Opšti utisak čini neka čudna mešavina suptropskog i baroknog stila.
"Marselj je najstariji grad u Francuskoj”, kaže gradonačelnik. "Postoji već 2.600 godina.” Na trenutak sam pomislio da će reći, što Marseljci inače vole da kažu, kako su grad osnovali još Feničani. "Marselj je beo, topao i živ. Marselj, mlađi brat Tira i Kartagine, naslednik je Mediteranskog carstva. Što je stariji Marselj je sve mlađi", napisao je svojevremeno Aleksandar Dima. Ali Goden hoće da istakne nešto drugo.
"To je lučki grad", kaže gradonačelnik, "i zato smo mi oduvek bili naviknuti da nam dolaze stranci. Sam grad je sačinjen, sloj po sloj, od došljaka sa svih strana koji su stizali usled raznih međunarodnih događaja." Tako su, na primer, posle 1915. godine počeli da pristižu Jermeni koji su bežali od turskog genocida. Italijani koji su bežali od fašizma doseljavali su se 30-ih godina prošlog veka. Posle Drugog svetskog rata počelo je doseljavanje Jevreja iz severne Afrike. A posle 1962. godine, kada je Francuska izgubila kolonijalnu vlast u Alžiru, Maroku i Tunisu (zemljama Magreba), ovamo su nagrnule desetine hiljada takozvanih crnih stopala, zapravo belaca Francuza koji su bežali iz nezavisnog Alžira, gde su mnogi od njih živeli generacijama.
Istovremeno, posle dekolonizacije „crne Afrike” i sticanja nezavisnosti zemalja Magreba, objašnjava Goden, Marselj je postepeno počeo da se puni i drugim ljudima – produktima imigracije. Gradonačelniku kao da je bilo neprijatno što je upotrebio ovaj politički korektan eufemizam "produkti imigracije", pa sam tražio da mi preciznije objasni na šta u stvari misli. "To znači da su često dede i babe bili u Alžiru, roditelji su došli ovamo, a unuci su Francuzi iako imaju arapsko prezime", kaže Goden. Drugim rečima, to su ljudi koji su Francuzi po rođenju, ali ih i dalje smatraju strancima po poreklu.
Ipak, gradonačelnik Marselja može samo da nagađa koliko se stanovnika – 20 ili 25 odsto – ubraja u produkte imigracije. Ne zna koliko njih je arapskog ili afričkog porekla. A ne zna ni koliko njih ima muslimanske korene. U skladu sa francuskim „republikanskim vrednostima” i idealima jednakosti, protivzakonito je da bilo koji funkcioner, pa čak i popisivač stanovništva, ispituje građane o njihovoj rasi, verskom opredeljenju ili etničkom poreklu. Crkva i država ne samo da su odvojene, već se na versku pripadnost i zvanično ne obazire. Ako ste Francuz, vi ste Francuz: ni više, ni manje, i ništa drugo. Ipak, Goden zna da asimilacija nije uvek tako laka, čak ni za drugu i treću generaciju. Najveći problem svakog grada sa velikom imigrantskom populacijom nije kako će se snaći prvi talas došljaka, već hoće li se njihova deca i unuci uklopiti ili neće.
Za Godena se priča da se tiho ruga francuskom razmetanju republikanskim vrednostima. On možda ne zna koliko ima muslimana među njegovim građanima, ali zato je svestan da mora da nađe praktičan način saradnje sa njima. Jedan od načina je da se izbriše zvanična veza između crkve i države. Gradsko veće je 90-ih godina prošlog veka pozvalo verske vođe da formiraju Marseljsku nadu, amalgam jevrejskih, hrišćanskih, budističkih i muslimanskih lidera, koji su pomogli da grad prebrodi razne krize izazvane konfliktima kod kuće i napolju u protekle dve decenije. Opština je tesno sarađivala sa verskim liderima da bi sačuvala mir na ulicama. Gradska uprava takođe podržava verske radio-stanice, groblja i grupe građana. Takva državno-verska saradnja se možda kosi sa zvaničnom politikom, ali u Marselju vlada pragmatizam.
Goden ističe da plaže nisu jedina geografska karakteristika koja potpomaže krčkanju gradskog lonca. "Marselj ima sreću što je okružen planinskim pojasom." Imigranti i starosedeoci naučili su da manje-više žive jedan drugom na glavi. U onih 30 godina posle Drugog svetskog rata, koje Francuzi zovu "trideset slavnih godina", kada su zemlji zbog industrijskog buma bili potrebni strani radnici za rad u fabrikama, mnogi francuski gradovi su u svojim udaljenim predgrađima užurbano podizali stambena naselja za imigrante. "Mi smo postupili obrnuto", kaže Goden. "Zidali smo ih u samom gradu."
Gradski centar je "područje sa veoma brojnom severnoafričkom populacijom", kaže Goden. U srcu Marselja, na trgu Port d’Eks, arapski trgovci prodaju široke dželabe i islamske feredže, čajdžinice nude slatkiše prelivene medom, a putne agencije su specijalizovane za hodočašća u Meku. Cela četvrt podseća na košnicu koja vrvi od imigranata, a svi oni traže mesto za novi život i staru kulturu, mada često od ta dva ispadne nešto treće. Tu se nalazi i jedna od najstarijih gradskih džamija, El Takva. U kafićima lagano srkuću espreso stariji ljudi sa karakterističnim fesovima Komorskih ostrva. Mnoge žene nose marame, takozvani hidžab, kao što je to običaj kod konzervativnih muslimana. A vrlo mali broj nosi krajnje konzervativni nikab, koji pokriva celo lice.
Danas ih je još manje. Vlada predsednika Nikole Sarkozija je u aprilu 2011. godine zabranila javno nošenje takvih velova. Jednog proletnjeg dana, pošto je taj zakon stupio na snagu, naišao sam kod Port d’Eksa na mladu ženu koja je izgledala kao rastrojena monahinja. Bila je sva umotana u crno, a na rukama je i pored vrelog sunca nosila rukavice. Nema sumnje da bi pokrila i lice, ali da bi udovoljila novom zakonu zbacila je veo unatrag. Njeno okruglo, lepo lice delovalo je odlučno i više nego prkosno dok se probijala kroz gomilu. Kao prava Marseljka, ona je poslušala slovo zakona, ali je zadržala svoj duh.
