Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Magazin

"Blago onima koji ne vidješe i vjerovaše": Putovanje stopama Apostola

Autor Demo korisnik
Autor Demo korisnik

Oni nisu bili podesni za vođe. Prema Svetom pismu, većina njih se bolje razumela u krpljenje ribarskih mreža nego u privlačenje vernika kad im je Isus rekao da će ih načiniti "lovcima ljudskijem". I tako, 2.000 godina ...

Izvor: Foto: Lin Džonson

Veliki misionar

Mnogi istoričari smatraju da se Toma iskrcao na obalu Kerale obraslu palmama na mestu koje se danas zove Kranganore. Po predanju, osnovao je sedam crkava u Kerali i 20 godina kasnije umro mučeničkom smrću na drugom kraju zemlje, u Majlaporu, današnjem kvartu grada Čenaja. U crkvi Palajur u Guruvajuru, dalje kaže predanje, Toma je postavio prvi krst u Indiji i izveo jedno od svojih prvih čuda. Kada je naišao na grupu bramana koji su prosipali vodu uvis kao deo svog rituala, upitao ih je zašto se voda vraća na zemlju ako je ugodna njihovom božanstvu. "Moj Bog bi prihvatio ovakvu ponudu", rekao im je Toma. Onda je pljusnuo vodu uvis i kapljice ostaše da lebde u vazduhu poput blistavobelih pupoljaka. Većina posmatrača pokrstila se na licu mesta; ostali su se razbežali.

Povezane vesti

Moji vodiči u Kerali bili su Kolumba Stjuart i Ignacije Pajapili, sveštenik iz Kočina u Kerali koji je i lično povezan sa Tomom. Dok se rađao, umalo i on i njegova majka nisu umrli. Međutim, njegova baka i jedva svesna majka svesrdno su se molile Svetom Tomi. "I pošteđeni smo", kaže mi Pajapili. 

"Klasični portert Tome je Neverni Toma", priča Stjuart. "A to baš i nije tačno, jer on nije toliko sumnjao u vaskrsenje koliko mu je bilo potrebno da se lično susretne sa Hristom da bi dokazao vaskrsenje. Može se smatrati pragmatičnim Tomom ili forenzičarem Tomom. Čovek koji toliko polaže na lično iskustvo da kaže kako mora da ’metne prsta svojega u rane od klina’. To iskustvo ga je podstaklo na kasnija veličanstvena dela."

Stjuart je izvršni direktor ovdašnjeg opatijskog Muzeja i biblioteke rukopisa, u kome se još od 1965. godine čuvaju verski rukopisi iz celog sveta. Pajapili i njegovo malobrojno osoblje vode posao u Kerali, digitalizuju i brinu se o hiljadama ispisanih palminih listova i ostalih rukopisa. Utrkuju se sa vlažnom klimom  koja uništava rukopise ukoliko se ne čuvaju na odgovarajući način. Od 2006. godine ova ekipa je nakupila 12 terabajta digitalizovanih podataka, što je oko milion snimaka rukopisa. Najstariji dokument koji poseduju je crkveni zakonik iz 1291. godine. Ovi izuzetni dokumenti su bitni tominskim hrišćanima jer ih povezuju sa osnivačem njihove vere.

Izvor: Foto: Lin Džonson
PAVLE: Vizija je preobratila Savla, progonitelja prvih hrišćana, u Pavla.
Njegova misionarska putovanja doprinela su širenju hrišćanstva širom Mediterana.
Foto: Lin Džonson

Izvor: Foto: Lin Džonson
MARKO: Takođe poznat kao Jovan, učenik apostola Petra, koji mu je verovatno bio glavni izvor za pisanje drugog jevanđelja.
Putovao sa apostolom Pavlom u Antiohiju. Marko je osnivač crkve u Aleksandriji.
VALENTIN DE BULONJ, DANIJEL ARNODET I ŽAN ŠORMAN, SAVEZ NACIONALNIH MUZEJA / ART RESOURCE, NJUJORK

U Indiji Tomu poštuju kao hrabrog misionara. Na Zapadu on simboliše vernika koji se koleba. "Klasični portert Tome je Neverni Toma", priča Stjuart. "A to baš i nije tačno, jer on nije toliko sumnjao u vaskrsenje koliko mu je bilo potrebno da se lično susretne sa Hristom da bi dokazao vaskrsenje. Može se smatrati pragmatičnim Tomom ili forenzičarem Tomom. Čovek koji toliko polaže na lično iskustvo da kaže kako mora da ’metne prsta svojega u rane od klina’. To iskustvo ga je podstaklo na kasnija veličanstvena dela."

Tomin trenutak neverice ispostavio se kao dvosekli mač u istoriji hrišćanske misli. S jedne strane, pojedini teolozi lakonski kažu da je njegova sumnjičavost prirodna i da odražava nesigurnost, čak i duboku skepsu, kakvu osećaju milioni ljudi kada su u pitanju metafizičke teme. Kako da znamo? Toma je posumnjao u vaskrslog Hrista, dodirnuo njegove rane i onda poverovao, što je, po nekim mišljenjima, ostavilo dublje posledice na njegovu potonju veru. S druge strane, njegova kriza vere kakvu nije imao nijedan drugi apostol, po mišljenju mnogih, smatra se duhovnim neuspehom, odnosno potrebom da se doslovno sazna nešto što se naprosto ne može znati. U Jevanđelju po Jovanu 20:29, Hrist lično kori Tomu rečima: "Pošto me vidje, vjerovao si; blago onima koji ne vidješe i vjerovaše."

Uprkos svojoj sumnjičavosti, Sveti Toma i dalje služi kao neposredna veza njegovih preobraćenika u Kerali sa prvobitnim hrišćanstvom koje je poteklo sa obala Mediterana, na sasvim drugom kraju sveta poznatog u I veku n. e. Za razliku od kasnijih hrišćanskih zajednica u Aziji koje su osnivali misionari, tominski hrišćani veruju da je njihovu crkvu utemeljio jedan od najbližih Hristovih sledbenika, što čini srž njihovog duhovnog identiteta. "Oni su apostolska crkva", kaže Stjuart, "a to je najverodostojnija potvrda za svaku hrišćansku zajednicu."

Copyright: ©Leemage
Izvor: Profimedia/Shutterstock
TOMA: Iako je Nevernom Tomi bilo potrebno da dodirne Hristove rane da bi se uverio u vaskrsenje,
postao je revnosni misionar koji je, po predanju, širio veru u Indiji.

EL GREKO, UNIVERSAL IMAGES GROUP / ART RESOURCES, NJUJORK

Duša Venecije

Jevanđelista Marko je neodvojiv simbol lokalpatriotizma: nijedna istorijska figura nije tako tesno povezana sa Venecijom kao njen svetac-zaštitnik. Trg sa njegovim imenom u srcu Venecije, njegova bazilika kao središte drevne vere žitelja grada. Po Markovom simbolu, krilatom lavu sa šapom na otvorenom Jevanđelju, Venecija je prepoznatljiva kao i po gondolama. Za stanovnike Venecije još od IX veka "Viva San Marco!" predstavlja borbeni poklič, a legende o Svetom Marku isprepletene su sa najdubljim korenima Mletačke republike. Ipak, predanje kaže da je Marko umro kao mučenik u Aleksandriji, u Egiptu. Otkud je on toliko važan za jedan zapadnjački grad-državu?

U osetljivoj ravnoteži političkog nadgornjavanja u Italiji IX veka, jedna nova, ambiciozna sila iziskivala je teološki legitimitet, u istoj meri kao i vojnički. Gradu nije bio potreban trećerazredni ubica aždaja Sveti Teodor, kojeg je već imao kao sveca-zaštitnika, već neki gorostas među svecima. Zato je smišljen majstorski, tajni politički potez, bez premca u istoriji srednjeg veka.

Mletački trgovci Bono da Malamoko i Rustiko da Torčelo su 828. godine, verovatno po naređenju dužda, ukrali mošti Svetog Marka iz grobnice u Aleksandriji, ili su ih, prema drugom tumačenju, na prevaru uzeli od tamošnjih sveštenika. Po povratku na brod zaverenici su mošti sveca smestili u jednu korpu, a preko njih naređali komade svinjetine da bi odvratili predstavnike lokalnih vlasti. Kad su muslimanski lučki stražari zaustavili lopove i zavirili u korpu, zgađeno su ustuknuli uz povike: "Kanzir! Kanzir!" ("Svinja! Svinja!" na arapskom) naredivši Mlecima da brže produže dalje. Legenda kaže da ih je na povratku kod grčke obale zahvatila oluja. Sveti Marko, čije mošti su bile privezane za jarbol, stišao je oluju i spasao brod. Ma koliko ulepšana, ova drska krađa moštiju jednog jevanđeliste donela je mladoj republici duhovni prestiž kakav je u latinskom hrišćanskom svetu imao jedino Rim, sa Svetim Petrom. Ovaj neočekivani potez pokrenuo je seriju uspeha koji su Veneciju pretvorili u supersilu.       

Od prvih dana Mletačke republike "Sveti Marko je bio na zastavi Venecije", kaže mi Gerardo Ortali, profesor istorije srednjeg veka na Venecijanskom univerzitetu i vodeći stručnjak za Svetog Marka. "Mislim da ne postoji drugi primer da je neki svetac imao toliku političku težinu. Gde god je Venecija ostavila svoj žig, naći ćete Markovog lava – u Grčkoj, na Kritu, Kipru, u Aleksandriji. Na starim mletačkim zlatnicima, dukatima, predstavljen je Sveti Marko koji duždu predaje zastavu Venecije."

A šta je sa moštima sveca? Da li su mošti koje su pohranjene u sarkofagu u Crkvi Svetog Marka zaista njegove? Šta je sa lobanjom u Aleksandriji za koju Koptska crkva tvrdi da pripadaju istom svecu? Šta je sa relikvijom, verovatno parčetom kosti, navodno Markove, koju je Vatikan predao Egiptu 1968. godine kao vid izvinjenja zbog krađe u IX veku? Da li su sve te relikvije, među kojima i ono parčence navodno Tomine kosti u crkvi u Kerali, zaista autentične?

"Nije bitno da li su kosti prave ili nisu", kaže Ortali, "jer je u srednjem veku vladao drugačiji mentalitet. Mogli ste da imate i po 50 prstiju jednog sveca. To nije predstavljalo problem."

Za naučnike, nevernike, mnoge vernike i možda za forenzičara Tomu, 50 prstiju jednog istog sveca jeste problematično. Čak i Rimokatolička crkva angažuje patologe da ispituju, određuju starost i konzerviraju relikvije koje crkva poseduje. Ecio Fulkeri je revnosni katolik i školovani patolog iz Đenove koji već decenijama proučava crkvene relikvije. Ispituje  i konzerviše ostatke mnogih svetaca, među kojima su Jovan od Krsta i Klara Asiška, prijateljica svetog Franje Asiškog "Kad god otkrijemo da relikvija nije autentična, to i objavimo. Crkva ne želi da se poštuju lažne relikvije", tvrdi Fulkeri. Ali šta je sa relikvijama, kao što su one Svetog Marka, koje tek treba ispitati? Stručnjaci, naučnici, čak i sveštenstvo Katoličke crkve bezuspešno traže da se sadržaj Markovog sarkofaga naučno ispita. Očigledno crkva nema veliku korist, a može mnogo da izgubi ispitivanjem kostiju od tako velike važnosti. U slučaju Svetog Marka, možda je sigurnije da se ne zna – bar do daljeg.

Ni svi naučnici nisu raspoloženi da previše ispituju svete relikvije. Đorđo Filipi, arheolog u službi Vatikana, kaže da se protivi analizi i datiranju Pavlovih moštiju u Rimu, što je papa najavio 2009. godine. "Radoznalost ne opravdava istraživanje. Ako je sarkofag prazan, ili ako nađete dva muškarca, ili ženu, kakve će vam biti hipoteze? Zašto otvarati grobnicu Svetog Pavla? Nisam hteo da učestvujem u tome." Usledilo je istraživanje tako što je izbušen otvor debljine prsta na sarkofagu. Izvađen je fragment kosti veličine sočiva, grudvice crvenog tamjana, komadić ljubičastog platna prošiven zlatnim nitima i končići plave tkanine. Nezavisna laboratorijska analiza kaže, kako tvrde u crkvi, da je materijal iz I ili II veka. Ovo nije sasvim zadovoljavajući dokaz, ali vernicima to bolje zvuči nego da je datiran u IV vek. Datum iz I veka znači da kosti možda pripadaju Svetom Pavlu. Sve dok se nauka ne razvije do tačke u kojoj analiza otkriva sitnije detalje, recimo da li je osoba bila niska, ćelava i iz Tarza – navodnog Pavlovog rodnog mesta na turskoj obali – verovatno se nećemo primaći istini. Nezavisno od teme o Markovim kostima, pitao sam Ortalija da li se pobožni Venecijanci mole svom svecu-zaštitniku.

"Bolje je moliti se Bogorodici ili Hristu", kaže on. "Sveti Marko je komplikovaniji. Osim u bazilici, teško je naći mesto gde možete da upalite sveću Svetom Marku. On označava svašta, ali Svetom Marku ne pristupate sa svećom." U katoličkim i pravoslavnim crkvama vernici često pale sveće uz molitvu svetiteljima i stavljaju ih ispred dragih ikona ili statua. "Venecijancu je Sveti Marko deo identiteta", nastavlja Ortali. "To ti je u kostima – imaš dve noge i imaš Svetog Marka. Kad se stariji ljudi napiju, oni ulicom pevaju: ’Viva Venezia, viva San Marco, viva le glorie del nostro leon.’ Venecija je sagrađena sa dušom u čijem je središtu Sveti Marko."

Kad se Mletačka republika konačno raspala pod Napoleonom, krik žala i otpora na ulicama nije glasio "Viva la liberta" niti "Viva la republicca", već "Viva San Marco".

Najnovije

Priroda

Nauka