Jednog dana, ili možda jedne noći, krajem VII veka, nepoznata grupa ljudi putovala je starim rimskim drumom kroz nenaseljeno vresište oivičeno šumom, u staroj anglosaksonskoj kraljevini Mersiji.
Možda su to bili vojnici ili pak lopovi – taj zabačeni kraj vekovima je bio na zlom glasu zbog drumskih pljački – ali nikako nisu bili slučajni prolaznici. Skrenuli su s puta podno jednog malog uzvišenja, iskopali jamu i pohranili blago u zemlju.
Blago je ležalo netaknuto čitavih 1.300 godina, dok se okolni pejzaž iz šumske čistine pretvarao u pašnjak, a zatim u obradivo polje. Tada su lovci na blago, opremljeni detektorima metala – uobičajenim u Britaniji – počeli da dolaze kod Freda Džonsona tražeći dozvolu da pretraže polje. „Jednom od njih sam rekao da sam izgubio okasti ključ u polju i zamolio ga da mi ga pronađe”, kaže Džonson u šali. Umesto da donese alatku, 5. jula 2009. godine Teri Herbert je došao u Džonsonovu kuću i saopštio mu da je pronašao anglosaksonsko blago.
Stafordširska ostava, kako je ovo blago ubrzo nazvano, podjednako je uzburkao i široku javnost i anglosaksonske stručne krugove. Do spektakularnih otkrića, kao što su kraljevski predmeti iz Saton Hua u Safolku, dolazilo se na lokalitetima grobnica iz anglosaksonskog doba. Ali blago izvađeno iz njive Freda Džonsona bilo je nešto novo – gomila zlatnih, srebrnih i granatnih predmeta iz ranog anglosaksonskog perioda, iz jedne od najvažnijih kraljevina tog doba. Štaviše, izuzetan filigranski kvalitet predmeta i ukrasnog emajla na njima neminovno je izazvao poređenja sa legendarnim otkrićima poput Jevanđelja iz Lindisfarna ili Knjige iz Kelsa.
Posle detaljnog popisa utvrđeno je da blago sadrži oko 3.500 komada koji su sačinjavali na stotine celovitih predmeta. Svi pouzdano identifikovani predmeti očigledno pripadaju određenim grupama. Bilo je više od 300 drški za balčake mačeva, 92 ukrasne jabuke i 10 visećih ukrasa za korice mača. Takođe vredi pomenuti da nema kovanog novca ni ženskog nakita; tri religiozna predmeta su izgleda jedini u čitavoj zbirci koji nemaju očiglednu vojničku namenu. Zagonetku predstavlja i to što su mnogi predmeti iskrivljeni ili polomljeni. Ovo blago je, dakle, gomila izlomljene elitne vojničke opreme koja je sakrivena pre 13 vekova u jednom politički i vojno nemirnom području. Stafordširska ostava je zanimljiva i istorijski značajna, ali je pre svega zagonetna.
Kelti, rimski kolonisti, vikinški pljačkaši, normanski osvajači – svi oni su dolazili i odlazili, ostavljajući svoj dubok trag u pejzažu, jeziku i kulturi Britanije. Ali šest vekova vladavine Anglosaksonaca, od odlaska Rimljana oko 410. godine n. e. do invazije Normana 1066. godine, najviše definišu ono što danas zovemo Engleskom.
Od sredine III veka varvarska plemena su se preko Evrope pomerala ka zapadu i moguće je da su u to vreme već upadala u Britaniju. Početkom V veka njihovi učestali napadi naterali su Rimljane da povuku svoje garnizone iz Britanije, provincije kojom su vladali 350 godina, da bi branili centralni deo svog carstva. Po odlasku Rimljana, Škoti i Pikti, plemena sa severa i zapada ostrva, upadaju preko granica. U nedostatku rimskih branilaca, Britanci počinju da angažuju germanske plaćenike sa kontinenta. Prečasni Bid, čija „Crkvena istorija engleskog naroda” iz VIII veka predstavlja najvredniji izvor podataka iz ovog doba, piše da je sudbinski poziv Germanima upućen oko 450. godine i njihove vojnike opisuje kao pripadnike „tri veoma moćna germanska plemena: Saksonaca, Angla i Juta”. Današnji istoričari lociraju Nemačku, severnu Holandiju i Dansku kao postojbine ova tri plemena.
