Možda je najpotresnije što gradić Namie na prvi pogled deluje kao da je sa njim sve u redu...
Plavičastozelene livade izgledaju bujno. Mirne reke Takase i Ukedo svetlucaju na suncu. Berbernica, železnička stanica i restoran sa pečenom svinjetinom izgledaju kao da su spremni za rad – prizor sasvim drugačiji od pustoši i sveopšteg razaranja koje je zadesilo gradove dalje uz obalu. U prefekturama Mijagi i Ivate satovi nasukani na obalu su zaustavljeni na oko 15.15, kada je cunami progutao čitave gradove; u skromnom ribarskom gradiću Namie satovi i dalje pokazuju tačno vreme.
Namie je jedan od pet gradića, dva grada i dva sela koji delimično ili u celini leže u radijusu od 20 kilimetara od nuklearne elektrane Fukušima Daiči, a to je oblast koju je vlada proglasila za zonu unutar koje je zabranjeno kretanje. Poput svih gradića u zabranjenoj nuklearnoj zoni, on suštinski više ne postoji. Od 21.000 stanovnika tog grada, njih 7.500 je raštrkano širom Japana. Preostalih 13.500 žive u privremenom smeštaju u oblasti Fukušima. Oni pripadaju „nuklearnim izbeglicama” kojih je preko 70.000 i koji su raseljeni posle najveće svetske nuklearne nesreće još od Černobilja.
Stvarni kraj Namiea otpočeo je 11. marta u haotičnim satima nakon udara zemljotresa.
Namie, izgrađen u obliku leptir-mašne, prostire se severozapadno od Fukušima Daičija. Rukovodeći se vestima koje su o tekućoj nuklearnoj nesreći dobijali putem televizije i od lokalnih zvaničnika, stanovnici ovog gradića su se zaputili ka uzvišenjima u centru gradića. Bežanje u brda je uslovljeno cunamijima koji su vekovima nadolazili i japanskim instiktom za preživljavanje, ali se ono u ovom slučaju ispostavilo kao strašno loša strategija. Stanovnici su bežali pravo u oblak radioktivnih čestica. Nagurali su se u skloništa sa nešto osnovnih životnih potrepština i tu ostali do 15. marta, posle čega ih je druga eksplozija nagnala u beg dalje ka zapadu, do grada Nihonmacu.
„Zaboravljeni grad” – tako je popularni magazin „Bungei Šundžu” u svom julskom broju opisao Namie, koji nikad nije dobio zvanično naređenje da se evakuiše, čak i kad su eksplozije hidrogena u blokovima 1 i 3 razbacale toksične čestice po oblasti Fukušima. „Nisu nas zaboravili”, kaže Naka Šimizu, pomoćnik gradonačelnika. „Ignorisali su nas.”
Umotani u bela zaštitna odela i maske, stanovnici se u retkim prilikama autobusima odvoze u ovu zonu da preuzmu dragocenosti i provere svoje domove. Putovanja su kratka, otprilike dva do tri sata, kako bi izloženst radijaciji bila što kraća. Neke porodice planiraju ove poduhvate sa vojničkom preciznošću, ali Džunko i Jukiči Šimizu, koji su svoj dom delili sa porodicom svoga sina, uključujući i dvogodišnjeg unuka, očigledno su skrhani dok se sporo kreću po svom prostranom domu. Tokom 26. jula, dana predviđenog za vožnju i šetnju ovim napuštenim gradom, provela sam pola sata sa ovim parom.
Jukiči, star 62 godine, potišteno lepi trakom prozore dok gleda u svoju baštu, sada potpuno zaraslu. Džunko, stara 59 godina, briše prašinu sa porodičnog budističkog oltara i sakuplja nekoliko sitnica koje su im dozvolili da iznesu iz zone: fotografije, kinesko lekovito bilje, kimono svoje kćerke. Ostavlja molitvene ploče. „Nema nikog drugog da štiti našu kuću”, kaže ona. Gradska skupština Namiea je izmeštena u improvizovane kancelarije u Nihonmacuu. Njeni zvaničnici nastavljaju da izdaju krštenice, beleže rast broja raseljenih stanovnika i konsultuju stručnjake o radioaktivnom cezijumu koji je 222 kvadratna kilometra Namiea učinio nepodesnim za život.
Mnogi stanovnici su sačuvali nadu da bi jednom, kada se Fukušima Daiči stabilizuje, mogli da se vrate, ali su izgledi sumorni. Dok se Tepko, kompanija koja upravlja onesposobljenom elektranom, nada da će kompleks biti stavljen pod kontrolu do Nove godine, stanovnicima u doglednoj budućnosti neće biti dozvoljen povratak i vlada razmišlja o tome da otkupi njihove domove.
Nastavak ove priče možete pročitati u decembarskom (#62) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore): Posle katastrofe koja se dogodila 11. marta desetinama hiljada ljudi naređeno je da napuste svoje domove u blizini oštećenog nuklearnog postrojenja, a otisci njihovih stopala su sada skoreni u blatu. Imali smo ekskluzivnu priliku da zavirimo u područje koje su napustili protiv svoje volje.
FOTOGRAFIJE: DEJVID GUTENFELDER
NAPISALA: LUSIL KRAFT
