Minamisanriku, mirna ribarska luka severno od Sendaja u severoistočnom Japanu, nestao je 11. marta 2011. godine. Novinar Tim Foldžer pokušao je da otkrije kako se to dogodilo i da li razorni cunamiji u budućnosti mogu da se predvide. ...
Raselina koja najviše brine Kerija Sija je, ipak, megarased Sunda. Proučavao ga je čitavu jednu deceniju pre nego što je taj megarased prouzrokovao cunami 2004. godine; pre nekoliko godina Si je napustio mesto redovnog profesora na Kalteku (Kalifornijski tehnološki institut) i preselio se u Singapur, delimično i zbog toga da bi bio bliže toj raselini. Dugačka oko 6.000 kilometara, ona se proteže od Mjanmara do Australije. Potres iz 2004. godine se dogodio u blizini njenog severnog kraja. "Baš taj potez, od severne Sumatre do Andamanskih ostrva, niko nije pratio", kaže Si.
On je radio u blizini Sumatre, ali nekoliko stotina kilometara južno, procenjujući starost odumrlih koralnih grebena. Kada se izdiže tokom zemljotresa, morsko dno može da istisne greben iznad vode, ubijajući korale; radiometrijska datiranja otkrivaju kada se to dogodilo. Do 2003. godine Si i njegove kolege rekonstruisale su zabrinjavajući istorijat zapadnog dela centralne Sumatre.
"Otkrili smo ono što nazivamo superciklusima. To su grupacije velikih zemljotresa koji se javljaju u pravilnim intervalima", kaže on. U poslednjih 700 godina, u tom delu megaraseda Sunde su se po dva velika zemljotresa pojavljivala na otprilike svakih 200 godina, a vremenski razmak između dva zemljotresa u paru iznosio je oko 30 godina. Jedan par zemljotresa se dogodio oko 1350. i 1380. godine, pa onda još jedan početkom i sredinom XVII veka, a potom i treći par, 1797. i 1883. godine – pre dva veka. Izgledalo je da će se uskoro dogoditi još jedan par potresa.
Ovo otkriće je toliko zabrinulo Sija da su on i njegove kolege u julu 2004. godine na ostrvima Mentavai, gde su obavljali svoja istraživanja, počeli da dele postere i brošure upozoravajući ljude na cunami. Pet meseci kasnije severna Sumatra je bila razorena i Sijeva grupa je stekla veliki publicitet. "Pripisivali su nam zasluge koje nam nisu pripadale", kaže. "Naša prognoza se odnosila na drugi deo raseline." Ali ta prognoza je još uvek aktuelna – zapravo, kaže Si, prvi od dva predviđena zemljotresa magnitude 8,4 već se dogodio u septembru 2007. godine, ali on je napravio srazmerno malu štetu. U Padangu, prestonici provincije Zapadna Sumatra, cunami je bio visok tek oko metar. Padang ima malu nadmorsku visinu i preko 800.000 stanovnika. Si se plaši da taj grad sledeći put možda neće imati toliko sreće.
"Nikada nije postojala preciznija prognoza jednog ogromnog zemljotresa, i tačka", kaže. Naša prognoza predviđa zemljotres magnitude 8,8 u narednih 30 godina. Niko ne može da kaže da li će se on dogoditi za 30 sekundi ili za 30 meseci, ali možemo reći da postoji velika verovatnoća da će se dogoditi u sledećih 30 godina.
"Šta sada da se radi?" nastavlja on. "Da premestite čitav grad zbog nečega što se dešava jednom u 200 godina? To je za mene suštinska ljudska dilema u odnosu na te tako neizvesne, a sudbonosne događaje. Osnovni problem nije to što naučnici ne znaju dovoljno, niti to što inženjeri ne grade dovoljno sistema za upozoravanje i odbranu. Osnovni problem je to što nas ima sedam milijardi i što suviše nas živi na opasnim mestima. Doveli smo se u situaciju iz koje jednostavno nema izlaza. I mislim da će ovo biti vek u kojem ćemo da snosimo posledice toga."
Kada cunami pogodi Padang, većina ljudi neće imati uzvišenja na koja će moći da se skloni i neće imati više od 20 minuta za beg. Veliki deo grada leži na manje od 5 metara iznad nivoa mora. Talasi bi mogli da poplave skoro sve u krugu od dva kilometra od dokova. Restorani na otvorenom načičkani na obodu luke će prvi bili zbrisani; tamna voda će jurnuti niz ulice zakrčene motorciklima; hiljade nesolidno građenih prizemnica i jednospratnih kuća i radnji će nestati. Broj poginulih će po svoj prilici biti mnogo veći nego u Japanu prošlog marta – verovatno će biti bliži brojci od 90.000 ljudi izgubljenih u Banda Acehu.
Život u Banda Acehu ovih dana predstavlja mešavinu užasavajućeg i čudesnog. Kataklizma koja je po gradu razasula izvitoperena tela sa kojih su talasi pokidali odeću, takođe je donela mir, okončavajući višedecenijski konflikt ispunjen nasiljem između acehnezijskih secesionista i indonežanske vlade. "Tokom rata bi takođe viđali tela na ulicama", kaže Sjarifa Marlina Al Mazir, koordinator programa američkog Crvenog krsta u Indoneziji i stanovinik Banda Aceha. "Cunami je sve promenio. Sada možemo da izlazimo noću!" Veliki dotok pomoći je omogućio da se grad obnovi, a mladi ljudi pune nebrojene kafiće do kasno u noć. Ali svako poznaje nekoga ko je poginuo 26. decembra 2004. godine. "Ponekad, kada zatvorim oči, još uvek mogu da čujem ljude kako vrište", kaže mi jedna žena. U jednom parkiću se deca, premlada da bi se sećala, igraju na kosini u senci 60 metara dugog i 2.600 tona teškog broda, koji još uvek stoji tamo gde ga je cunami spustio – povrh nekoliko kuća, više od dva kilometra u kopnu.
Možda će vas zanimati i:
-
Zemlja |
26. Dec 2017.
Na današnji dan, 26. decembar: Razorni cunami ubio 230.000 ljudi u Indoneziji
Po sparnom julskom jutru u Padangu jedna osnovna škola, udaljena 750 metara od obale, priprema se za neizbežno. U otprilike 10 sati pre podne zvono za uzbunu počinje da zvoni i deca brzo izleću iz svojih učionica u malo peskovito dvorište – dečaci u belim košuljama i crvenim pantalonama, devojčice u belim bluzama i maramama koje im pokrivaju glave i crvenim dugačkim suknjama. Čučnuvši u krug, oni drže svoje male rančeve iznad glava da bi se zaštitili od krhotina koje bi mogle da padaju tokom zemljotresa. Svi uglas pevaju. "Ponavljaju 99 Alahovih imena", kaže Patra Rina Dejvi. "’Milostivi, Samilosni, Zaštitnik.’ To je nešto što treba da ih smiri tokom prave uzbune."
Tridestdevetogodišnja Patra vodi malu neprofitnu organizaciju za širenje svesti o cunamiju, čiji je naziv Kogami, a koju su ona i nekoliko njenih prijatelja osnovali kada su videli izveštaje iz Banda Aceha. Pod pritiskom Kogamija, u Padangu su već označene 32 evakuacione rute, a u izgradnji je devet od planiranih stotinu višespratnih skloništa, koja određenom broju ljudi treba da omoguće da umaknu talasima. U međuvremenu su Patra i njenih 16 saradnika u školama poput ove počeli sa obukom za slučaj cunamija. Pošto u blizini nema uzvišenja, 567 učenika je izvežbano da trči oko tri kilometra u kopno. Ali oko 80 učenika prvog razreda ne može da trči dovoljno brzo. "Prvacima je potrebno 40 minuta da stignu do bezbedne zone", kaže Elivia Murni, učiteljica. "Ako naiđe cunami, oni će nestati. Nećemo moći da ih spasemo."
Duž obale Zapadne Sumatre postoji oko hiljadu škola, a Kogami je započeo programe obuke u njih 232. U nekim ribarskim selima kojima je istačkana obala severozapadno od Padanga neće čak ni pokušati. "Ponekad ne mogu da spavam noću", kaže Patra dok napuštamo jedno od tih sela. Ka istoku se uzdižu bujna brda, ali široka, blatnjava pirinčana polja bi im onemogućila da na vreme stignu do njih. "Ne postoje rute kojima bi se oni odavde evakuisali", kaže Patra. "Da smo im rekli za opasnost od cunamija, samo bismo ih ostavili u beznađu."
Kada je u Minamisanriku napokon osvanuo 12. mart, Džin Sato i njegova desetkovana družina sa krova su bili promrzli, mokri i potpuno iscrpljeni. Spustili su se niz ribarsku mrežu koju je voda okačila o crveni čelični kostur opustošene zgrade i potom se domogli obližnjeg brda, gde su se okupljali ostali preživeli. Satova kancelarija je sada u montažnoj zgradi na tom brdu. On ima šezdeset godina i vitke je građe, sa gustom crnom kosom, naočarima i staloženim, ozbiljnim pogledom. Na njegovim rukama su ožiljci od stiskanja radio-antene. Na zglobu njegove leve ruke visi budistička brojanica.
Grad u kome je Sato odrastao je nestao, ali on je još uvek odgovoran za mnoge njegove stanovnike koji žive u skloništima ili privremenom smeštaju. Tlo se ovde nakon zemljotresa spustilo više od pola metra, tako da su mnogi delovi nekadašnjeg grada tokom plime poplavljeni. Moglo bi da se ispostavi da je nemoguće obnoviti Minamisanriku i to je ono što brine preživele. "Ljudi žele da ostanu ovde, gde su živeli i umrli njihovi preci", kaže Sato. "Oni ne žele da se sele."
